Izađimo na svoj dan - povodom trećeg decembra, Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom

Bliži nam se još jedan 3. decembar – Međunarodni dan osoba sa invaliditetom, pa sam osetio potrebu da vas pitam, ili je bolje reći, da vas podstaknem da sami sebe pitate: Da li je to po bilo čemu naš dan?

Već decenijama je u razvijenom, rekli bi, demokratskom svetu, kome i ova zemlja teži, praksa da se na Međunarodni dan žena protestuje na ulicama, dok se kod nas dele ruže i ostali mali znaci pažnje. Za Međunarodni dan rada u svetu ne može da se prođe od radničkih parola i demonstracija, a kod nas se traži mesto više oko roštilja. I mada jeste teško biti i žena i radnik na ovom svetu, rekao bih da je jednako teško, ako ne i teže, živeti sa telesnim ili mentalnim nedostacima i to u svetu koji je pravljen po merilima zdravih ljudi. Sve je teže takav živeti u svetu gde svetla budućnost na svim poljima postoji samo za najsnažnije, najbrže i najpoželjnije. Kada na sve to dodamo da je društvo u kome živimo jedva sposobno da zadovolji potrebe i potpuno zdravih građana, dolazimo do onoga što svi vi koji ovo čitate već znate. Da li za našu muku znaju i naši sugrađani, a naročito, oni naši sugrađani koje povremeno svojim glasovima ovlašćujemo da nama upravljaju?

I dok radnici, žene, i pripadnici svih mogućih društvenih grupa imaju čitave pokrete, lobiste, prepoznatljive simbole i formulisane zahteve... šta radimo mi – osobe sa invaliditetom u Srbiji?

Kada ste poslednji put samostalno napustili kuću, nešto uradili ili negde otišli potpuno svojevoljno, bez tutora, bez omalovažavanja, bez sažaljevanja i ruganja? Je li vaš invaliditet razlog što živite tako,

ili su krivi ljudi oko vas koji odbijaju da prihvate vašu različitost? Reći ću vam šta sam samom sebi odgovorio kada sam se pre više godina zapitao to isto. Niko nije kriv, ali samo ja imam odgovornost da nešto u svom životu promenim! I evo, već godinama, ja svoj život menjam na bolje. Pritom, nisam ni pre te odluke živeo u getu, niti u zapećku, već samo pod staklenim zvonom.

Naravno, iluzorno je očekivati da, nakon godina pristajanja na izolaciju i bez svesti o nužnosti udruživanja, odjednom izmilimo svi na ulice i podignemo parole. Da bi čovek našao istomišljenike, mora prvo da misli, a da bi mislio, mora da počne da oseća. Zato vas ja, kao čovek sa invaliditetom, pozivam da 3. decembra, sa svojim ukućanima pod ruku, ili uz pomoć drugog ličnog asistenta, samostalno, ili u društvu svojih saboraca sa invaliditetom, izađete na glavne ulice svojih gradova i varošica. Ne morate ništa da vičete, samo osećajte. Osetićete neprijatnost, ali i nelagodu vaših sugrađana što vas vide. Osetićete i bes i ponos, i teskobu i želju da budete deo tog društva zbog koga i niste njegov deo. Vaša pojava na ulicama biće i više nego dovoljan transparent.

Nikola Radojlović je državni službenik, komičar i urednik zvučnog časopisa Naša riznica