KAKO SMO DOVDE DOŠLI: TRAMPOV „VELIKI SPORAZUM“ POSLE IZBORA

Dok se u Beloj kući još nisu slegli utisci posle izborne noći u kojoj su demokrate osvojile i Predstavnički dom i Senat, predsednik Donald Tramp je 5. novembra primio Kirila Dmitrijeva, ključnog pregovarača ruskog predsednika, i novinarima poručio nešto što se retko čuje od američkog šefa države – da će napraviti veliki sporazum sa Rusima. Taj sporazum će, kako je rekao, uključivati „više od Ukrajine“ a možda i „celu Evropu“.

Dmitrijev je u Vašington došao da bi se zahvalio prvoj dami Melaniji na humanitarnom primirju u Oleškiju, ali je primljen kod predsednika, dok ukrajinski predstavnik, koji je tog istog dana bio u zgradi, nije dobio audijenciju. Sutradan je Trampov zet i izaslanik Džared Kušner objavio pet tačaka kao okvir budućeg dogovora za mir u Ukrajini pred sastanak delegacija u Abu Dabiju. To su stalne bezbednosne konsultacije, pouzdana krizna komunikacija, veća vojna transparentnost, uzajamne mere za smanjenje rizika i dugoročni okvir za evropsku bezbednost. Ono što za sada ostaje nejasno jeste šta tačno podrazumeva taj „veliki sporazum“ – i da li Kušnerovih pet tačaka ima veze sa njegovim sadržajem.

Šta je Tramp zapravo najavio

Trampova najava nije bila klasično saopštenje o mirovnom planu u Ukrajini, već pažljivo odmerena poruka upućena istovremeno na više strana. On je priznao da ne može da otkrije šta je tačno bilo na stolu, što ostavlja prostor za spekulacije. Ono što je, međutim, izostalo jeste bilo kakav konkretan dokument, potpis ili zajednička izjava.

Spekulacije o tome šta bi „veliki sporazum“ mogao da bude kreću se u nekoliko pravaca. Prvi, i najkonkretniji, jeste ekonomski, jer je Tramp u oktobru sklopio dogovor sa Vladimirom Putinom o isporuci ruskog dizela koji je uključivao privremeno ukidanje sankcija do aprila 2027. Taj dogovor je, međutim, naišao na ozbiljne prepreke: tankeri su menjali rute a isporuke su kasnile. Moguće je da Tramp sada pokušava da taj ekonomski aranžman „upakuje“ u širi politički okvir koji bi uključio i bezbednosne garancije. Drugi pravac spekulacija odnosi se na zamrzavanje fronta i teritorijalne ustupke, ali za to nema potvrda u dostupnim izvorima. Treći, da je reč o sveobuhvatnom sporazumu o evropskoj bezbednosti koji bi zamenio postojeću arhitekturu, ali Tramp za tako nešto nema ni mandat ni vreme, jer su demokrate osvojile Kongres.

Ono što Tramp zapravo najavljuje, dakle, jeste nešto mnogo skromnije od onoga što njegove reči sugerišu. Njegova izjava je pre svega namenjena unutrašnjoj javnosti – da pokaže da je „čovek koji sklapa dogovore“ i posle izborne noći u kojoj je njegova stranka poražena. To je, istovremeno, poruka Moskvi da je spreman da razgovara, ali i poruka Kijevu i Evropi da će o njihovoj sudbini odlučivati neko drugi. A ono što je najizvesnije jeste da „veliki sporazum“ u ovom trenutku postoji pre svega u Trampovoj retorici.

Zašto izbori sve menjaju

Izborni rezultat u SAD od 3. novembra nije samo promenio boju Kongresa, promenio je i način na koji Tramp može da vodi spoljnu politiku i to u trenutku kada su mu ruke za unutrašnje stvari vezane. Prema analizi Londonske škole ekonomije (LSE), demokrate su osvojile 54 mesta u Senatu i 228 u Predstavničkom domu, što je „plavi cunami“ koji je pre svega bio referendum protiv Trampove agende a ne podrška demokratskim politikama. Ali ono što je ključno jeste da pobeda demokrata ne menja mnogo u spoljnoj politici. Kako primećuje LSE, Trampove nadležnosti u spoljnim poslovima ostaju „uglavnom netaknute“, što znači da njegovo vođenje rata u Iranu, trgovinski potezi i pokušaji da okonča rat u Ukrajini nisu direktno pogođeni.

Sa druge strane, izbori menjaju političku cenu koju Tramp plaća za svaki potez. To znači da svaki novi vojni potez sada nosi teret koji ranije nije imao: demokrate u Kongresu mogu da pokrenu glasanja o ratnim ovlašćenjima, ograniče finansiranje ili otvore istrage. Čak i ako ne mogu da zaustave predsednika, mogu da mu otežaju svaki korak i učine ga politički skupljim.

Za Rusiju, promena je još suptilnija. Kremlj je odmah posle izbora poručio da Tramp „nastavlja da sprovodi svoju spoljnu politiku“ i da je sve ostalo „unutrašnja stvar SAD“. Ali iza te mirne izjave krije se zabrinutost koju je analitičar Marek Budziš sažeo za poljski Fakt: Moskva sada sumnja da li je Tramp u stanju da isporuči dogovor, jer je oslabljen, a demokrate u Kongresu bi mogle da pojačaju pritisak za veću pomoć Ukrajini. Drugim rečima, Tramp je i dalje jedini čovek sa kojim Moskva može da razgovara, ali je taj čovek sada manje uverljiv kao garant bilo kakvog sporazuma.

Ono što se, dakle, menja nije sama mogućnost dogovora, već njegova cena i kredibilitet. Pre izbora, Tramp je mogao da obeća Putinovom izaslaniku da će „sve srediti“ i da za to ne odgovara nikome. Posle izbora, svaki dogovor koji bi izgledao kao ustupak Moskvi naišao bi na Kongres koji je, kako primećuje nemački VRT, „proukrajinski raspoložen“ i koji može da blokira finansiranje ili pokrene istrage.

Kijev je, sa svoje strane, izbore u SAD dočekao sa nadom da će demokrate doneti više oružja i čvršći stav prema Moskvi. Ali, kako upozorava analitičar Budziš, upravo ta perspektiva – da bi američka pomoć mogla da poraste, mogla bi i da natera Rusiju na eskalaciju pre nego što se to dogodi, kako bi sebi obezbedila bolju pregovaračku poziciju dok je Tramp još na vlasti.

Na kraju, ono što izbori menjaju jeste vremenski okvir. Tramp ima još dve godine, ali je sada predsednik koji od prvog dana posle izbora mora da se bori sa Kongresom, istragama i sopstvenom partijom koja je izgubila poverenje birača, velikim delom zbog rata u Iranu koji je doneo i povećanje cene goriva i troškova života u SAD.

Dizel kao uvod u „veliku“ trgovinu

Sporazum o dizelu koji je Tramp najavio 9. oktobra nakon telefonskog razgovora sa Putinom, bio je zamišljen kao brza injekcija za američko tržište goriva, ali je u praksi postao prvi test koliko daleko Tramp može da ide u trgovini sa Moskvom a da ga sopstveni sistem ne zaustavi. Prema dogovoru, Rusija je trebalo da odmah isporuči više od 300.000 tona dizela, potom još 500.000 u novembru i milion tona mesečno do aprila 2027, kada ističe privremena dozvola američkog Ministarstva finansija. Dozvola je izdata istog dana kada je Tramp objavio sporazum a njome su obustavljene sankcije za prodaju, isporuku i uvoz ruskog dizela do 7. aprila 2027.

Ali ono što je trebalo da bude jednostavan posao pretvorilo se u pravni i politički lavirint. Dva sankcionisana tankera, ruski „Talisman“ i „Leruo“ pod zastavom Sijera Leonea, koji su iz plovili iz Primorska na Baltiku, krenuli su ka istočnoj obali SAD i promenili kurs početkom novembra – jedan ka Brazilu, drugi u Mediteran. Treći brod, „Agioi Fanendes“, ostao je u severnom Atlantiku, ali mu odredište više nije Njujork već „po nalogu“, što znači da je mesto iskrcavanja ostalo otvoreno.

Razlog za ove promene nije bio loša volja Moskve, već strah američkih kupaca od pravnih posledica. Guvernerka Nju Džerzija Miki Šeril upozorila je operatere luka u svojoj državi da bi svako ko prihvati rusko gorivo mogao da se suoči sa „oštrim kaznama“, tvrdeći da Tramp nema ovlašćenje da nadjača zabranu uvoza koju je Kongres usvojio 2022. Grupa senatora iz obe stranke uputila je slično upozorenje bankama i distributerima goriva a Odbor za spoljne poslove Senata zatražio je od svih uključenih strana da sačuvaju dokumentaciju uoči istraga koje demokrate planiraju kada u januaru preuzmu kontrolu nad Kongresom.

Analitičar „Kplera“ Met Smit ovako je to objasnio za Asošijejted pres: „Zbog regulatornih i bojazni vezanih za sankcije, možda nećemo videti da se ovaj teret iskrca na američkoj atlantskoj obali. Jasno je da postoji oklevanje da se bareli dovedu na obalu upravo zbog implikacija koje to nosi.“ Prema pisanju Al Džazire, nijedna kap ruskog dizela nije stigla u SAD.

Za Trampa, ovaj neuspeh ima širu poruku od tek možda izgubljene pošiljke. Ako američki saveznici i kongresmeni iz SAD mogu da blokiraju čak i kupovinu goriva od Rusije, kako će tek izgledati „veliki sporazum“ koji bi možda uključivao bezbednosne garancije i sudbinu Ukrajine? Dizel je, u tom smislu, bio prvi test i pokazao je da Trampova sloboda da se dogovara sa Putinom, nije onoliko široka koliko je mislio.

Šta realno može da prođe

Ako se vratimo na suštinu Trampove najave od 5. novembra, „veliki sporazum“ je u ovom trenutku pre svega retorički okvir. Kušnerovih pet tačaka, predstavljenih istog dana, jesu najopipljiviji materijal. Ono što je u tim tačkama ključno jeste da one ne diraju u osetljiva pitanja teritorija, članstva u NATO ili sankcija, što ih čini politički prohodnim, ali i suštinski ograničenim.

Ono što, međutim, može da prođe jeste nešto mnogo skromnije od onoga što Trampove reči sugerišu. Planirani sastanak u Abu Dabiju 10. i 11. novembra, na kojem bi Kušner i Stiv Vitkof razgovarali sa ruskim i ukrajinskim predstavnicima, mogao bi da proizvede okvir za dalje razgovore, ne mirovni sporazum, već platformu na kojoj bi se o miru tek razgovaralo. To je scenario koji je najmanje ambiciozan, ali i najrealniji.

Ali čak i taj minimalni scenario suočava se sa ozbiljnom preprekom iz Ukrajine. Tamošnji predsednik Volodimir Zelenski je 6. novembra izričito upozorio da bi širi evropski bezbednosni okvir mogao da bude „opasan“ za Kijev, jer Rusija ne želi da razgovara o okončanju rata, već o „novoj bezbednosnoj strukturi Evrope“. On je predložio obrnut redosled: prvo okončanje rata, potom garancije za Ukrajinu, pa tek onda širi razgovori. To je direktan izazov Trampovoj logici koja ide obrnutim smerom.

Realno, dakle, „veliki sporazum“ u ovom trenutku može da prođe samo u jednom obliku: kao okvir za razgovore a ne kao dogovor. Kušnerovih pet tačaka jesu materijal koji može da preživi, ali one su tehničke, diplomatske i ne obavezuju nikoga ni na šta konkretno. Dizel je, maltene, propao. Teritorijalna pitanja nisu ni otvorena. A Tramp kao predsednik bez Kongresa i sa dve godine do kraja mandata, ima sve manje vremena i kredibiliteta da bilo šta od toga isporuči.