KAKO SMO DOVDE DOŠLI: „PAUZIRANJE“ RATOVA DO AMERIČKIH IZBORA

Deset dana pre američkih izbora, Donald Tramp je kazao: „Nećemo napasti Iran pre izbora za Kongres.“ U isto vreme, Rusija je saopštila da je otvorena za kratkotrajne „humanitarne“ prekide vatre duž fronta u Ukrajini, ali je istovremeno poručila da „nema govora o ograničavanju borbenih dejstava“. A Iran koji već mesecima ratuje sa SAD i Izraelom, čeka odgovor Vašingtona na svoj predlog od sedam dana za okončanje neprijateljstava – i ne žuri. Sve strane su, po svemu sudeći, pristale na istu igru: ne diraj ništa dok Amerikanci ne izađu na birališta. Pitanje je samo – ko koga ovde zapravo čeka, i šta se dešava kada se brojanje glasova završi.

Šta je zapravo „pauza“

Prvo, treba razlikovati same situacije u Iranu i Ukrajini. Što se tiče Bliskog istoka, Tramp je 8. oktobra naznačio da SAD neće napasti do američkih izbora, uz tvrdnju da se vode „produktivni razgovori“ sa Teheranom. Međutim, američka blokada iranskih luka ostala je na snazi a iranski predlog od sedam dana za okončanje neprijateljstava – koji je Teheran predao posrednicima 22. septembra, Vašington još nije prihvatio.

U Ukrajini, „pauza“ je bila još uža: od 27. oktobra u četiri sata ujutru po moskovskom vremenu, ruske i ukrajinske snage obustavile su vatru samo u okolini Oleškija na hersonskoj oblasti, i to isključivo radi evakuacije civila i dostave humanitarne pomoći. Kremlj je istovremeno jasno poručio da „nema govora o ograničavanju borbenih dejstava“ i da ruska vojska nastavlja sa „masovnim i sistematskim udarima“. Dakle, ono što je proglašeno „pauzom“ nije prekid rata – to je kalendar prilagođen američkim izborima.

Ono što ovu „pauzu“ čini posebno ciničnom jeste činjenica da su je objavile upravo one strane koje su prethodnih nedelja najviše pretile. Tramp je demantovao izveštaje Atlantika i Njujork tajmsa da je Pentagonu naredio da pripremi opcije za udare pre izbora. Iran je, sa svoje strane, kroz ministra spoljnih poslova Abasa Arakčija poručio da „daje šansu diplomatiji“, ali je istovremeno, prema pisanju Rojtersa, izradio detaljne planove za napad na podmorske kablove u Persijskom zalivu u slučaju da napadi budu nastavljeni. Rusija je pristala na lokalno primirje u Oleškiju, ali je istog dana kada je ono stupilo na snagu nastavila da tvrdi da „nema govora o ograničavanju borbenih dejstava“. Drugim rečima, „pauza“ ne znači da će 4. novembra ratovi prestati, već da će, ako ništa drugo, do tada biti tiši.

Zašto protivnik pristaje da čeka američke izbore

Na prvi pogled, odluka Teherana da ne uruči Trampu diplomatsku pobedu pred izbore izgleda kao taktička doslednost, ali ona je zapravo hladna računica da je američka unutrašnja politika moćnije oružje od bilo kog projektila. Visoki iranski zvaničnici rekli su za Rojters da je iransko rukovodstvo „rešeno da ne pruži Trampu političku pobedu“ i da namerno odugovlači pregovore kako bi oslabilo njegovu poziciju pred glasanje 3. novembra. Iranski analitičar Said Lejlaz sažeo je to rečenicom koja odbija svaku iluziju:

„Iran utiče na američke izbore bez ikakvog nezakonitog delovanja.“

Ali čekanje nije besplatno, i Teheran to dobro zna. Godišnja inflacija u Iranu dostigla je 73,6 odsto u septembru a rial je izgubio gotovo 35 odsto vrednosti prema dolaru otkako je Vašington u julu ponovo uveo pomorsku blokadu. Iranski izvoz nafte morem pao je na nulu u drugoj nedelji septembra, sa proseka od 230.000 barela dnevno početkom meseca. Drugim rečima, Teheran plaća visoku cenu za privilegiju da čeka, ali procenjuje da bi cena brzog dogovora bila još viša, jer bi on Trampu doneo izbornu pobedu koju ovaj očajnički traži.

Sa ruske strane, logika je slična, ali obmotana drugim rečima. Kremlj je 26. oktobra jasno poručio da „nastavak trilateralnih pregovora ne podrazumeva nikakva ograničenja u vojnim operacijama“. Lokalno primirje u Oleškiju, posredovano uz pomoć Melanije Tramp, trajalo je do 31. oktobra i služilo je isključivo humanitarnoj evakuaciji, dok su masovni udari na ukrajinsku vojnu infrastrukturu nastavljeni nesmanjenom žestinom. Rusija, dakle, pristaje na „pauzu“ koja joj ništa ne oduzima a istovremeno šalje poruku Vašingtonu da je spremna da razgovara – ali tek kada Tramp bude imao slobodne ruke posle izbora.

Ono što ovu računicu čini posebno licemernom jeste činjenica da Amerika od svojih protivnika traži uzdržanost dok sama sebi daje odrešene ruke. Tramp je 8. oktobra obećao da neće napasti Iran pre izbora, ali su američki zvaničnici 28. oktobra upozorili saveznike u Zalivu da se pripreme za „novu rundu vojnih operacija“ koja bi mogla da usledi „odmah posle“ glasanja. Iran koji je taj isti scenario predvideo, priprema se ne za dogovor, već za nove napade. U tom svetlu, „pauza“ nije gest dobre volje nijedne strane. To je zajednički interes da se ništa ne reši dok Amerikanci ne izađu na birališta, jer svako rešenje pre toga nekome poklanja pobedu koju ovaj drugi ne želi da priušti.

Propale pretnje zbog izgubljenih izbora

Istorija američkih predsednika puna je primera u kojima su velike vojne pretnje ili najave intervencija izgubile na težini upravo zato što su bile vezane za izborne cikluse, ili su, obrnuto, eskalirale tek kada su izbori već bili izgubljeni. Klasičan primer je Bil Klinton koji je 1992. pobedio na izborima sa porukom „Ključna je ekonomija“ i obećanjem da će smanjiti spoljnopolitičke avanture, da bi već 1999. pokrenuo dugotrajno bombardovanje SR Jugoslavije, ali tek u drugoj polovini svog drugog mandata, kada više nije bilo izbora na vidiku. Džordž Buš Mlađi je 2000. kritikovao „preaktivnu“ spoljnu politiku svog prethodnika i obećavao „skromniju“ Ameriku a onda je 2003. pokrenuo invaziju na Irak, takođe nakon što je osigurao drugi mandat.

Suprotan scenario (pretnja koja se raspala zbog izgubljenih izbora), najbolje ilustruje slučaj Džimija Kartera. Karter je 1980. godine, suočen sa teškom izbornom pozicijom zbog iranske krize sa taocima, pokušao da reši problem vojnom operacijom „Orlova kandža“ u aprilu te godine. Operacija je propala a Karter je u novembru izgubio izbore od Ronalda Regana – čime je i sama kriza sa taocima koju je pokušavao da okonča, ostala da visi sve do Reganove inauguracije. Ono što je trebalo da bude izborni spas, postalo je izborni teret.

Savremeni analitičari upozoravaju da bi Donald Tramp mogao da ponovi upravo ovaj obrazac, ali u obrnutom smeru – ne da izgubi zbog pretnje, već da eskalira zbog gubitka. Prema pisanju američkog lista The Hill od 24. oktobra koji je preneo i Tanjug, američka Centralna komanda pripremila je opcije za vojni udar na Iran „odmah posle međuizbora“ a stručnjaci ocenjuju da bi Tramp, ako pretrpi težak poraz, mogao da „prevrne sto“ kako bi skrenuo pažnju sa poraza i pretvorio se iz izgubljenog kandidata u ratnog komandanta. Jedan američki zvaničnik rekao je za Axios da bi Tramp, „ako se oseti poniženo ili obespravljeno, uradio nešto smelo“, i upravo ta logika objašnjava zašto Iran ne žuri sa ustupcima pred izbore, ali i zašto bi posle izbora mogao da se nađe pred potpuno drugačijom računicom.

Sa iranske strane, ista istorijska lekcija čita se drugačije. Teheran je 1980. čekao da Karter izgubi izbore, računajući da će novi predsednik biti popustljiviji – a dočekao je Regana, koji je bio tvrđi i koji je krizu okončao tek posle svoje inauguracije, uz ponižavajuće uslove po Iran. Danas iranski zvaničnici tvrde da su „rešeni da ne pruže Trampu političku pobedu“. Ali ta ista logika mogla bi da se obije o glavu ako Tramp izgubi i, umesto da oslabi, odluči da dokaže da je i poražen predsednik spreman da ratuje.

Šta se menja 4. novembra

Dan posle izbora neće biti dan kada se ratovi okončavaju. Biće to dan kada se računice menjaju a one strane koje su do sada čekale, dobijaju svoje prilike. Vojna mašinerija SAD stoji spremna, sa prstom na prekidaču, do trenutka kada se brojanje glasova završi. Ali ono što se menja nije samo vojna dinamika, menja se i politička osnova na kojoj Tramp donosi odluke. Prema pisanju Politika, republikanski zakonodavci već privatno priznaju da bi težak poraz na izborima mogao da pretvori Trampa iz „glavnog sprovodioca“ u predsednika koji „mora da moli za podršku“. Jedan republikanski senator rekao je da je Tramp „u nevolji“, jer su Republikanska stranka i njeni kandidati u ključnim izbornim jedinicama počeli da se distanciraju od njega zbog rata sa Iranom koji je postao „politički kamen oko vrata“ zbog rasta cena goriva i nezadovoljstva javnosti. Ako demokrate osvoje Predstavnički dom, svaki odbor Kongresa će pokrenuti istrage, što znači da će Tramp posle 4. novembra imati manje političkog prostora.

Sa iranske strane, Teheran je već pokazao da zna da čita taj kalendar. Arakči je izjavio je da Iran „nastavlja da pruža šansu diplomatiji“. Ali iranski predlog nije gest dobre volje. To je pokušaj da se, pre nego što Tramp dobije odrešene ruke, obezbedi okvir koji bi nove udare učinio politički skupljim.

Za Ukrajinu, promena je suptilnija, ali ništa manje značajna. Evropski zvaničnici, prema pisanju Politika, ne očekuju da će demokratska pobeda na izborima promeniti Trampov kurs prema Kijevu. Čak i ako demokrate osvoje Kongres, njihova moć nad spoljnom politikom je ograničena a Tramp će i dalje imati poslednju reč. Ono što se menja jeste brzina: dok Tramp bude zaokupljen unutrašnjim obračunima i Kongresom, njegova sposobnost da vrši pritisak na Kijev biće smanjena, ali i njegova volja da održi bilo kakav dogovor sa Moskvom. U tom vakuumu, kako je primetio bivši ukrajinski ministar spoljnih poslova Volodimir Ogrizko, „apetiti Putina će se smanjiti, jer je Tramp njegova jedina nada“.

Na kraju, ono što se menja 4. novembra jeste samo pitanje ko će voditi aktuelne ratove i pod kojim uslovima. Tramp je obećao da će rat u Iranu okončati „kad god to poželi“, ali je istovremeno rekao da bi novi udari mogli da dođu „odmah posle“ izbora. Iran je obećao da neće kapitulirati. Rusija je obećala da neće ograničiti borbena dejstva. A Amerika je obećala svojim saveznicima da će ih upozoriti pre nego što udari. Sva ta obećanja važe do 3. novembra. Posle toga, svako će morati da odluči da li je čekao dovoljno – ili predugo.