KAKO SMO DOVDE DOŠLI: SUSRET PUTINA, SIJA I TRAMPA, PROPAGANDA ILI „JALTA 2“

Kada je 9. oktobra Vladimir Putin predložio Donaldu Trampu da se sledećeg meseca, na marginama samita APEK u Šenženu, sastanu i sa kineskim kolegom, činilo se da je svet na pragu istorijskog susreta kakav nije viđen od Jalte 1945. godine. Vol strit džornal je odmah objavio da Tramp želi „Jaltu 2“ a pomoćnik ruskog predsednika Jurij Ušakov 24. oktobra potvrdio da su „Moskva, Peking i Vašington u principu spremni“ i da su pripreme „već počele“. Ali samo pet dana ranije, Bela kuća je saopštila da Tramp „ne planira sastanak sa Putinom u skorije vreme“. U isto vreme, Tramp javno govori da je spreman da učestvuje – ali da bi glavna tema bila nuklearno razoružanje a ne Ukrajina. Ovo nije samo pitanje protokola. To je pitanje ko zapravo želi ovaj sastanak i šta bi on značio za svet koji se ponovo deli na velike sile.

Zašto se poruke ne slažu

Treba odmah na početku raščistiti jednu zabunu: ono što se u medijima poslednjih dana naziva „trostranim sastankom“ zapravo je vezano za samit APEK-a u Šenženu 18. i 19. novembra a ne za neki poseban, odvojen skup. Ruska strana je 5. oktobra potvrdila da je sastanak predsednika Rusije i Kine na marginama APEK-a „dogovoren i siguran“, ali je istovremeno priznala da „konkretan rad na trostranom sastanku još nije počeo“ i da sve zavisi od toga da li će američki lider uopšte doći u Kinu. Samo dve nedelje kasnije, 19. oktobra, Tramp je u Vašingtonu rekao da je „spreman“ da se sastane sa Putinom i Sijem, ali je odmah naznačio da Ukrajina ne bi bila tema. Moskva je potom preko svog pomoćnika Jurija Ušakova 21. oktobra saopštila da su „pripreme u toku“ i da je Putin spreman da razgovara „oko 10. novembra“ o trostranim pregovorima Rusije, SAD i Ukrajine – što je, zapravo, sasvim druga stvar od trilateralnog sastanka najviših državnih zvaničnika.

Ono što dodatno komplikuje sliku jeste činjenica da se Bela kuća o trostranom sastanku oglašava krajnje suzdržano. Zvaničnog saopštenja iz Bele kuće o trostranom sastanku u Šenženu jednostavno nema – Trampove izjave date su novinarima „u hodu“, bez ikakvog pisanog dokumenta. Sa ruske strane, portparol Kremlja Dmitrij Peskov je 19. oktobra rekao da je tema „pomenuta“, ali da „nikakvi suštinski predlozi ni dogovori o samom sastanku, njegovom dnevnom redu ili sadržaju nisu bili predmet razgovora“.

Razlog za ovaj nesklad je, po svemu sudeći, političke prirode. Tramp je u više navrata javno kritikovao ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog i sugerisao da bi „neko drugi trebalo da pregovara u ime Ukrajine“ a istovremeno je sa Putinom dogovorio isporuke ruskog dizela i suspendovao sankcije Moskvi na 60 dana. Kijev i evropske prestonice otvoreno strahuju da bi trostrani sastanak doneo neku varijantu dogovora o miru, gde se Ukrajina ne bi ništa pitala, iako se upravo o njoj radi. Peskov je, donekle, pokušao da te strahove ublaži, ali je istog dana naznačio i da su „novi pristupi Evrope i Kijeva“ koje je Trampov pregovarač Stiv Vitkof doneo u Moskvu „bez mnogo korisnih elemenata“.

U celini, sastanak je moguć, ali daleko od izvesnog. Rusija ga priželjkuje jer bi on potvrdio njen status velike sile i oslabio zapadnu izolaciju. Tramp ga koristi kao polugu u unutrašnjoj politici, ali njegova administracija očigledno nije spremna da preuzme obaveze koje bi takav sastanak nosio. Kina, kao domaćin, ćuti i čeka – jer za Peking je svaki sastanak na njihovom tlu dobrodošao, ali nije spreman da se zameri bilo kome. A Ukrajina i Evropa koji bi bili predmet razgovora, za taj sto svakako neće biti pozvani.

Šta bi uopšte moglo da se dogovori

Ako se trojka ipak sastane, najveći deo razgovora verovatno bi bio o nuklearnom oružju. Tramp je to sam rekao: „Održali bismo sastanak da bismo razgovarali o nuklearnom oružju i denuklearizaciji.“ On je dodao i da SAD imaju najviše nuklearnog oružja, Rusija je druga a Kina treća i da će joj trebati „oko pet godina“ da ih sustigne. To je, zapravo, jedina tema koja bi sve tri strane mogla da okupi oko stola a da nijedna ne mora prvo da prizna poraz.

Putin, sa svoje strane, želi da razgovor bude o „arhitekturi evropske bezbednosti“ i „garancijama za Ukrajinu i Rusiju“ - u okviru konačnog sporazuma a ne kratkog primirja. On je to rekao nakon susreta sa Vitkofom u Sankt Peterburgu 21. oktobra, i pritom jasno stavio do znanja da ne pristaje na zamrzavanje fronta u Donbasu – „istorijski, to je ruska teritorija“. Drugim rečima, Putin bi na sastanku tražio priznanje teritorijalnih osvajanja, što bi za Trampa bio politički veoma skup ustupak.

Kina, koja bi bila domaćin, ima sasvim drugačiji interes. Pekingu je APEK prilika da predstavi sebe kao regionalnog lidera a ne da mu trojni sastanak sa Trampom i Putinom odvuče pažnju i izazove tenzije sa Evropom. Zvaničnici u Pekingu su, prema izvorima američke štampe, zabrinuti da bi takav sastanak „mogao da zaseni kineske planove“ i da bi Kina morala da balansira između podrške Putinu i očuvanja ekonomskih veza sa EU.

Ono što je, međutim, potpuno izvesno jeste da nikakav dogovor o Ukrajini ne bi mogao da bude sproveden bez Kijeva i Evrope. Politički analitičar Volodimir Fesenko podseća da su „pokušaji da se bezbednosni aranžmani odrede bez uzimanja u obzir pozicije Ukrajine, više puta propali“, i da bi svaki dogovor trojke ostao „na papiru“ bez podrške Ukrajine i njenih evropskih partnera. A Zelenski je već poručio da će se boriti protiv bilo kakvog dogovora koji se pravi mimo Kijeva. Njegov ministar spoljnih poslova Andrij Sibiga oštro je kritikovao „zakulisne pregovore bez Ukrajine“ kao podsticaj ruskoj agresiji.

Realno, domet ovog sastanka – ako ga uopšte bude – bio bi mnogo manji nego što se u javnosti nazire. Najverovatniji ishod je zajednička fotografija i neka vrsta okvirnog dogovora o nastavku razgovora o nuklearnom razoružanju, dok bi pitanje Ukrajine ostalo otvoreno i prepušteno kasnijim, težim pregovorima. Kako je sažeo Fesenko: „Oni mogu da se sastanu kao trojka, ali niko ne treba da očekuje senzacionalne proboje.“

Zašto se trojica lidera nisu sreli ranije

Da bi se razumelo zašto se Tramp, Putin i Si nikada do sada nisu našli za istim stolom, treba poći od jednostavne činjenice da je trojni sastanak na vrhu format koji u savremenoj istoriji praktično nije ni postojao. Sastajali su se dvojica najviših zvaničnika – Tramp i Putin u Enkoridžu avgusta 2025, Si i Putin u Pekingu septembra 2025, Tramp i Si u Busanu oktobra 2025, ali nikada sva trojica zajedno, jer je svaki od tih susreta bio vezan za konkretan problem koji se ticao samo dve strane.

Prvi razlog leži u tome što je Kina decenijama odbijala da se formalno svrsta uz Rusiju u bilo kakav format koji bi Zapad mogao da protumači kao „novi blok“. Peking je sarađivao sa Moskvom kroz BRIKS i Šangajsku organizaciju za saradnju, ali je istovremeno čuvao ekonomske veze sa Evropom i SAD – a trojni sastanak sa Trampom i Putinom bio bi upravo ono što Kina ne želi: jasna poruka da je deo antizapadne osovine.

Drugi razlog je unutrašnja američka politika. Tramp je tokom prvog mandata bio pod istragom zbog navodnih veza sa Rusijom a svaki susret sa Putinom nosi politički rizik koji prevazilazi potencijalnu korist. Tek nakon povratka u Belu kuću, kada je njegova pozicija ojačala, Tramp je sebi mogao da priušti da javno kaže da je „spreman“ da sedne sa Putinom i Sijem.

Treći razlog je sadržinski – do sada nije bilo teme koja bi opravdala trojni format. Tramp i Putin su u Enkoridžu razgovarali o Ukrajini, Si i Putin o strateškom partnerstvu, Tramp i Si o trgovini. Nijedna od tih tema nije zahtevala prisustvo trećeg lidera, jer su sve mogle da se reše bilateralno.

A onda je došao 9. oktobar 2026. Putin je tog dana telefonom predložio Trampu da se u novembru sastanu i sa Si Đinpingom, i to sa jasnom svrhom: da se rat u Ukrajini okonča na način koji odgovara Moskvi, bez učešća Kijeva. Taj predlog je bio novi kvalitet, jer je prvi put spojio dve stvari koje do tada nisu bile spojene – ruski interes za Ukrajinu i kinesku platformu za globalni dijalog.

Putin je ideju izneo javno, ali se niko nije zaista „uhvatio“ – ni Tramp koji je rekao da je „spreman“, ali da bi glavna tema bilo nuklearno razoružanje, ni Si koji ćuti i ne želi da se zameri ni Moskvi ni Vašingtonu.

„Jalta 2“ – nova podela sveta ili prazna priča

Da bi se razumelo zašto se ovaj potencijalni sastanak naziva „Jalta 2“, treba se vratiti na ono što je bila prva Jaltska konferencija. Od 4. do 11. februara 1945. godine, na Krimu su se sastali američki predsednik Frenklin Ruzvelt, britanski premijer Vinston Čerčil i sovjetski premijer Josif Staljin kako bi se podelile sfere uticaja u posleratnoj Evropi. Nemačka je podeljena na četiri okupacione zone, Poljska je izgubila istočne teritorije u korist Sovjetskog Saveza a Staljin je dobio obećanje da će istočna Evropa ostati pod sovjetskim uticajem. Bio je to trenutak kada su tri velike sile odlučivale o sudbini sveta bez učešća onih o čijim se sudbinama odlučivalo.

Upravo zbog toga američki mediji i nazivaju Trampov predlog „Jaltom 2“, jer bi i sada tri velike sile, SAD, Rusija i Kina, trebalo da odluče o sudbini Ukrajine, Evrope i možda čitavog sveta, bez Kijeva i Brisela za stolom. Ruski državni mediji su tu paralelu odmah prihvatili a jedan od njih je naslovio tekst „Jalta 2.0 bez Zelenskog“. Međutim, razlika je ključna: 1945. godine poražena Nemačka nije sedela za stolom, ali su pobednici bili ujedinjeni u cilju. Danas, Tramp, Putin i Si ne dele nikakav zajednički cilj – svako od njih ima sopstvenu agendu, i to je ono što „Jaltu 2“ čini mnogo manje verovatnom nego što se na prvi pogled čini.

Politički analitičari u Moskvi su, paradoksalno, najveći skeptici. Jedan moskovski amerikanista koji je za luksemburški list Vort govorio pod uslovom da ostane anoniman, sažeo je to rečenicom koja odbija svaku iluziju: „Svaki susret između te trojice ostaje ceremonija bez ikakvog suštinskog dogovora. U prisustvu Kineza, Tramp i Putin ne smeju čak ni da se potapšu po ramenu“. Drugi analitičari upozoravaju da bi „Jalta 2“ zapravo mogla da raznese NATO i oslabi američko poverenje kod saveznika, jer bi svaka podela sveta na sfere uticaja značila da Vašington više ne garantuje bezbednost onima koji su računali na njegovu reč.

Sa druge strane, deo ruske političke elite „Jaltu 2“ priželjkuje godinama. Zamenik ministra spoljnih poslova Sergej Rjabkov je još 2024. govorio o „stvaranju osnova za novi svetski poredak“ a sadašnji trenutak vidi kao priliku da se taj cilj ostvari. Za Moskvu bi sastanak bio potvrda da je Rusija ponovo velika sila sa kojom se mora računati – bez obzira na ishod pregovora. Za Trampa bi bio prilika da pokaže da može da „sklopi dogovor“ kakav nijedan njegov prethodnik nije uspeo, čak i ako taj dogovor ne sadrži ništa konkretno. A za Kinu, domaćina, to bi bila prilika da se predstavi kao globalni posrednik – ali bi to istovremeno bio i rizik da se previše veže za dve strane koje se međusobno ne vole.

Realno, dakle, „Jalta 2“ je mnogo više odraz želja nego izvesna budućnost. Ako se sastanak i održi, najverovatnije će ostati na nivou opštih izjava o „nastavku dijaloga“, jer nijedna od tri strane nije spremna da plati cenu koju bi prava podela sveta zahtevala. A ono što je 1945. bilo moguće – da pobednici dele plen, danas svakako nije, jer nema ni pobednika ni plena, samo tri sile koje se međusobno maltene gledaju preko nišana i pitaju ko će prvi da popusti.