KAKO SMO DOVDE DOŠLI: OD SNA O DOMOVINI DO SVETSKE SILE

Kada su nedavno posmrtni ostaci istaknutih zemunskih Jevreja, uz državne počasti, preneti u Jerusalim, vest je mnoge podsetila koliko su istorije srpskog i jevrejskog naroda bile isprepletane. Iza tog simboličnog čina krije se mnogo šira priča – o nastanku cionizma krajem 19. veka, stvaranju Izraela i promenama koje su ovu ideju odvele iz nacionalnog pokreta u jednu od najuticajnijih političkih tema savremenog sveta. Danas se oko cionizma vode žestoke rasprave: jedni ga vide kao legitimnu borbu za pravo jednog naroda na sopstvenu državu, dok ga drugi poistovećuju sa politikom pojedinih izraelskih vlada. Kako je došlo do toga da se prvobitna ideja toliko razlikuje od načina na koji se danas doživljava?

Od Herclove ideje do države

Cionizam nije nastao kao ideja o vojnoj sili ili regionalnoj dominaciji, već kao odgovor na rastući antisemitizam i uverenje da Jevreji bez sopstvene države ne mogu trajno da obezbede svoju bezbednost u Evropi. Krajem 19. veka tu misao je najjasnije oblikovao austrougarski novinar i pisac Teodor Hercl, koga je Drajfusova afera u Francuskoj 1894. godine ubedila da ni potpuno integrisani Jevreji nisu zaštićeni od progona, pa je već 1896. objavio knjigu „Jevrejska država“ (Der Judenstaat), u kojoj je pozvao na stvaranje međunarodno priznate jevrejske države.

Na Prvom cionističkom kongresu, održanom od 29. do 31. avgusta 1897. u Bazelu, oko 200 delegata iz 17 zemalja usvojilo je „Bazelski program“ kojim je za cilj postavljeno stvaranje „javno i pravno obezbeđenog doma za jevrejski narod u Palestini“, a osnovana je i Svetska cionistička organizacija sa Herclom na čelu. Hercl je tada u svoj dnevnik zapisao čuvenu rečenicu: „U Bazelu sam osnovao jevrejsku državu. Kada bih to danas rekao naglas, svi bi mi se smejali; za pedeset godina svi će to znati.“ Ovo se pokazalo gotovo proročanskim, jer je država Izrael proglašena 51 godinu kasnije.

Veliki politički preokret dogodio se 2. novembra 1917, kada je britanski ministar spoljnih poslova Artur Balfur u pismu lordu Rotšildu saopštio da britanska vlada podržava uspostavljanje „nacionalnog doma za jevrejski narod u Palestini“, uz napomenu da se ne smeju ugroziti građanska i verska prava tadašnjeg nejevrejskog stanovništva.

Posle raspada Osmanskog carstva, Društvo naroda je 1922. poverilo Velikoj Britaniji mandat nad Palestinom, čime je London dobio zadatak da upravlja teritorijom na kojoj su, uz sve veće doseljavanje Jevreja iz Evrope, rasle i tenzije sa arapskim stanovništvom. Holokaust i ubistvo oko šest miliona evropskih Jevreja tokom Drugog svetskog rata, dodatno su promenili međunarodnu klimu, pa je Generalna skupština Ujedinjenih nacija 29. novembra 1947. usvojila plan o podeli Palestine na jevrejsku i arapsku državu, što su jevrejski predstavnici prihvatili a arapski odbacili.

Kada je 14. maja 1948. David Ben-Gurion u Tel Avivu proglasio nezavisnost Izraela, završena je prva faza političkog projekta koji je Hercl osmislio pola veka ranije, ali je ujedno započeo i dugotrajan arapsko-izraelski sukob, zbog kojeg će se značenje cionizma u narednim decenijama menjati zajedno sa istorijom same izraelske države.

Šta je cionizam danas

Posle osnivanja Izraela 1948. godine, cionizam je prestao da bude pokret čiji je osnovni cilj stvaranje jevrejske države i postao je širok skup političkih, kulturnih i bezbednosnih ideja o tome kako tu državu očuvati i razvijati. Još od početka postojale su različite struje – politički cionizam Teodora Hercla, kulturni cionizam Ahada Ha'ama, verski cionizam koji je povratak u Svetu zemlju tumačio kao deo božanskog plana i revizionistički cionizam Vladimira Žabotinskog, koji je zagovarao snažniju vojnu moć i čvršći odnos prema teritorijalnim pitanjima.

Mnogi istoričari, među njima i izraelski profesor Anita Šapira, ukazuju da se posle Šestodnevnog rata 1967. bezbednoska dimenzija cionizma sve više preplitala sa pitanjem jevrejskih naselja na Zapadnoj obali, što je otvorilo duboke podele i u samom izraelskom društvu. Za većinu izraelskih vlada, pravo Izraela na bezbednost i zaštitu građana ostaje osnovni princip državne politike, ali palestinska strana upozorava da širenje naselja, vojna kontrola pojedinih teritorija i dugotrajna okupacija ozbiljno ograničavaju mogućnost stvaranja održive palestinske države i svakodnevno utiču na život miliona ljudi.

Posle napada Hamasa 7. oktobra 2023. i rata u Gazi, ta suprotstavljena viđenja postala su još izraženija: izraelske vlasti tvrde da bez uništenja Hamasovih vojnih kapaciteta nema trajne bezbednosti, dok UN, brojne humanitarne organizacije i deo izraelskih stručnjaka upozoravaju na ogromne civilne žrtve, raseljavanje stanovništva i humanitarnu katastrofu među Palestincima.

Premijer Izraela Benjamin Netanjahu više puta je tokom 2025. i 2026. ponovio da Izrael neće odustati od prava da sam odlučuje o svojoj bezbednosti, dok je predsednik Isak Hercog naglašavao da borba protiv Hamasa ne predstavlja borbu protiv palestinskog naroda, već protiv organizacije odgovorne za terorističke napade. S druge strane, britansko-izraelski istoričar sa Oksforda Avi Šlajm i drugi predstavnici takozvanih „novih istoričara“, smatraju da je savremeni cionizam u velikoj meri udaljen od prvobitne ideje stvaranja sigurnog utočišta za Jevreje i da se bez političkog rešenja palestinskog pitanja nijedna vojna pobeda neće pretvoriti u trajni mir.

Pojam cionizma danas više nema jedno značenje: za jedne predstavlja pravo jevrejskog naroda na sopstvenu državu i bezbednost a za druge simbol politike koja, bez obzira na svoje istorijske razloge, ne može da bude odvojena od višedecenijskih posledica koje sukob ostavlja na palestinsko stanovništvo.

Između činjenica i teorije zavere

Jedan od razloga zbog kojih se o cionizmu i danas vode burne rasprave jeste to što se u javnosti često mešaju tri različita pojma – judaizam kao religija, cionizam kao politički pokret i politika konkretnih izraelskih vlada, iako oni nisu isto niti podrazumevaju iste stavove. Istoričari poput Valtera Lakera i Anite Šapire godinama upozoravaju da se kritika pojedinih odluka Izraela ne može automatski poistovetiti sa protivljenjem cionizmu, baš kao što ni podrška postojanju izraelske države ne znači bezuslovno odobravanje svake njene politike.

Brojne teorije zavere o navodnoj „cionističkoj kontroli sveta“, banaka ili medija uglavnom vuku korene iz antisemitskih pamfleta s kraja 19. i početka 20. veka, među kojima je najpoznatiji falsifikat „Protokoli sionskih mudraca“, prvi put objavljen u Ruskom carstvu početkom prošlog veka, za koji je još dvadesetih godina dokazano da je politička podvala zasnovana na plagijatu ranijih francuskih satiričnih tekstova. Uprkos tome, taj dokument je decenijama korišćen kao „dokaz“ postojanja globalne zavere a njegove tvrdnje i danas povremeno kruže društvenim mrežama, iako ih ozbiljna istorijska nauka odavno odbacuje. Najubedljiviji argument „pristalica Protokola“ ogleda se u pitanju: Ako je sve izmišljeno – kako to da se baš sve to ostvaruje?

Zabunu dodatno pojačava činjenica da među samim Jevrejima postoje veoma različiti stavovi prema cionizmu – od onih koji ga smatraju temeljem nacionalnog opstanka, do verskih zajednica poput „Neturei Karte“ koje odbacuju ideju da je država Izrael trebalo da bude stvorena pre dolaska Mesije, kao i brojnih sekularnih Jevreja koji oštro kritikuju pojedine poteze izraelskih vlasti.

Ni politički uticaj proizraelskih organizacija u Sjedinjenim Državama, poput AIPAC-a, ne može se jednostavno tumačiti kao dokaz skrivene kontrole američke politike, jer istraživači američkog lobiranja, među njima i profesor Tomas Ambrosio, ukazuju da je reč o jednom od više stotina uticajnih interesnih centara koji deluju u okviru američkog političkog sistema.

U akademskim krugovima zato preovlađuje stav da ozbiljna analiza mora jasno da razlikuje proverljive činjenice o političkom uticaju, diplomatskim savezima i lobiranju, od tvrdnji o tajnim centrima moći koje nisu potkrepljene dokazima. Možda je upravo to razlog zbog kojeg se pojam cionizma i danas nalazi između istorije i politike – dovoljno složen da izaziva legitimna pitanja, ali i dovoljno opterećen mitovima da svaka rasprava lako sklizne iz činjenica u ideološka tumačenja.

Savremena politika izraelske države daje puno povoda za oživljavanje nekadašnjih „teorija zavere“. U čitavom svetu vidljivo je narastanje otpora izraelskoj politici i osipanje podrške čak i u zemlja tradicionalno odanim Izraelu. Prizori iz razrušene Gaze, napadi na Iran i pretnje drugim državama samo pojačavaju takva raspoloženja, dok izraelske vlasti uopšte ne pokazuju nameru da prestanu sa ratnim dejstvima protiv neprijateljskih vojski na Bliskom istoku ali, podjednako nemilosrdno, i protiv civilnog stanovništva. Čvrsto vezivanje uz američku politiku stvara utisak u svetskoj javnosti o Izraelu kao izdanku brutalne ameičke imperijalne i hegemonističke politike.

Sila veća od svoje teritorije

Izrael zauzima manje od 23.000 kvadratnih kilometara i ima oko deset miliona stanovnika, ali već decenijama igra ulogu koja daleko prevazilazi njegovu geografsku veličinu, pre svega zahvaljujući spoju vojne moći, tehnološkog razvoja, diplomatije i snažnih međunarodnih veza. Od potpisivanja sporazuma o strateškom partnerstvu sa SAD šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka a naročito posle Memoranduma o razumevanju iz 2016. kojim je Izraelu obezbeđena desetogodišnja američka vojna pomoć od 38 milijardi dolara, dve države razvile su jedno od najbližih bezbednosnih savezništava na svetu.

Vojni analitičar Majkl Oren ocenjuje da Izrael svoju bezbednost gradi na tri stuba – tehnološkoj nadmoći, sposobnosti brzog odgovora i odvraćanju potencijalnih protivnika, što se vidi kroz sisteme poput „Gvozdene kupole“, „Davidove praćke“ i protivraketnog štita „Strela“, razvijanih uz značajnu američku podršku. Značajnu ulogu imaju i izraelske obaveštajne službe, posebno Mosad, čije su operacije, od hvatanja Adolfa Ajhmana u Argentini 1960. do novijih akcija protiv iranskog nuklearnog programa, učvrstile reputaciju jedne od najefikasnijih obaveštajnih agencija, iako zvanični Jerusalim mnoge takve operacije nikada nije ni potvrdio - ni demantovao...

Pored bezbednosti, Izrael je izgradio i snažan položaj u oblastima visokih tehnologija, sajber-bezbednosti, medicine, poljoprivrede i veštačke inteligencije, zbog čega ga investitori često nazivaju „startap nacijom“, prema istoimenoj knjizi Dana Senora i Sola Singera.

Na njegov međunarodni uticaj utiče i brojna jevrejska dijaspora, posebno u Sjedinjenim Državama, Francuskoj i Velikoj Britaniji, koja kroz akademske, privredne, kulturne i političke veze doprinosi održavanju bliskih odnosa sa Izraelom, mada stručnjaci upozoravaju da njen uticaj ne treba posmatrati kao jedinstven ili centralno organizovan.

Profesor međunarodnih odnosa Valter Rasel Mid smatra da Izrael svoju težinu ne duguje samo vojnoj sili, već i činjenici da se nalazi na spoju Evrope, Azije i Afrike, u regionu koji već više od sedam decenija ostaje jedno od ključnih žarišta svetske politike. Priča o cionizmu danas više ne može da se odvoji od pitanja: kako je država, nastala iz ideje o nacionalnom utočištu, postala jedan od najuticajnijih aktera međunarodnih odnosa, čije odluke često imaju posledice daleko izvan granica Bliskog istoka.

*U ovoj rubrici ćemo pokušati da pojasnimo aktuelne događaje tako što ćemo se podsetiti ključnih činjenica i istorijskog konteksta koji su im prethodili a koje smo u haosu razoraznih narativa i tumačenja – možda i zaboravili. Čitaoci su pozvani da i sami predlože teme među onima koje su obeležile proteklu nedelju a kojima bi želeli da se BalkanMagazin pozabavi. Predloge možete slati na office@balkanmagazin.net