KAKO SMO DOVDE DOŠLI: AMERIČKE BAZE NA BLISKOM ISTOKU – OD SIMBOLA MOĆI DO META

Američko vojno prisutstvo na Bliskom istoku nije jedna baza, već čitava mreža objekata raspoređenih od istočnog Mediterana do Persijskog zaliva. U Bahreinu je sedište Pete flote, u Kataru se nalazi Al Udeid, jedna od najvažnijih američkih vazduhoplovnih baza u regionu, dok su velike američke snage raspoređene i u Kuvajtu, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Saudijskoj Arabiji, Jordanu, Iraku i Siriji. Tokom eskalacije sukoba sa Iranom ove godine, pojedini od tih objekata našli su se pod direktnim napadom a satelitski snimci ukazali su na štetu na radarima, hangarima, komunikacionoj i drugoj vojnoj infrastrukturi.

Američki vojni prsten

Sjedinjene Države imaju mrežu objekata na Bliskom istoku koji povezuju vazdušne, pomorske, obaveštajne i logističke operacije na čitavom ovom prostoru. U Kataru se nalazi Al Udeid, jedno od najvažnijih američkih vazduhoplovnih čvorišta u regionu i istureno komandno sedište Centralne komande SAD, čiji Centar za kombinovane vazdušne operacije koordinira aktivnosti iz 17 zemalja, dok je u januaru ove godine tamo otvoren i novi centar za zajedničku protivvazdušnu i protivraketnu odbranu.

U Bahreinu je sedište Pete flote američke Ratne mornarice, čija zona odgovornosti obuhvata Persijski i Omanski zaliv, Crveno more i delove Indijskog okeana, kao i tri ključna pomorska prolaza – Ormuz, Suecki kanal i Bab el Mandeb – a u toj zemlji je raspoređeno oko 8.000 američkih vojnika i članova njihovih porodica.

Kuvajt je važno kopneno i logističko uporište, dok su vazduhoplovne baze Al Dafra u Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Prins Sultan u Saudijskoj Arabiji među ključnim tačkama za američke avione, protivvazdušnu odbranu i podršku operacijama u regionu.

U Jordanu baza Muafak Salti ima poseban značaj za vazdušne operacije, dok se američke snage u Iraku i Siriji nalaze na nizu objekata povezanih sa operacijama protiv Islamske države i širim prisustvom na prostoru Levanta.

Ta razgranata mreža omogućava Vašingtonu da brzo premešta avione, brodove, ljudstvo i opremu, ali svaki njen deo može da postane meta u slučaju šireg sukoba, u ovom slučaju, sa Iranom ili njegovim saveznicima. Posle početka američko-iranskog rata 2026, satelitski snimci i javno dostupne analize ukazali su na štetu na više vojnih lokacija SAD širom regiona, uključujući radare, hangare, komunikacionu infrastrukturu i druge objekte, dok su američke vlasti deo detalja o razmerama štete zadržale kao poverljive.

Tako se pokazuje osnovni paradoks američkog vojnog prstena: mreža baza omogućava Sjedinjenim Državama da budu prisutne gotovo svuda, ali ih u eri preciznih raketa i dronova pretvara – u niz velikih meta koje je teško sakriti.

Kada baza postane meta

Tokom rata koji je počeo 28. februara ove godine, iranski napadi pokazali su da američka mreža baza na Bliskom istoku više nije zaštićena samom udaljenošću od Irana. Analiza satelitskih snimaka, koju je u maju objavio Vašington post, registrovala je štetu na najmanje 228 objekata ili komada opreme na američkim vojnim lokacijama u regionu.

Na Al Udeidu u Kataru pogođeni su objekti satelitskih komunikacija, dok su u Bahreinu oštećeni elementi protivvazdušne odbrane, radarska oprema i satelitska antena u kompleksu koji koristi sedište Pete flote. U Kuvajtu su, prema istoj analizi, stradali radarski sistemi i zaštitne kupole iznad radara i satelitskih antena na bazama Ali al Salem i Kamp Arifjan, kao i elektrana u Kamp Buehringu, dok su u Jordanu i UAE oštećeni delovi sistema THAAD. Satelitski snimci pokazali su i štetu na avionu E-3 „sentri“ i avionu-cisterni na bazi Prins Sultan u Saudijskoj Arabiji, što ukazuje da iranska dejstva nisu bila ograničena na jedan tip vojne infrastrukture.

U novom talasu napada ovih dana, iranska vojska tvrdila je da je gađala američke objekte u Bahreinu, Jordanu i Kuvajtu, uključujući hangare, skladišta goriva, kasarne i skladišta opreme, dok su Jordan i SAD negirali ili nisu potvrdili deo tih navoda. Nezavisna analiza EjBiSi Njuza, zasnovana na satelitskim snimcima i video-materijalu, zaključila je sredinom jula da su u novim napadima zabeležena oštećenja na lokacijama u Jordanu, Bahreinu i Kataru, mada je procenjeno da je neposredna operativna šteta na tim mestima bila ograničena.

Vojni analitičar Ken Polak ocenio je da Iran bira ciljeve koje može da pogodi i time pokušava da „kontroliše eskalaciju“, dok je Sem Lair iz Instituta za istraživanje spoljne politike upozorio da napadi pokazuju da SAD nisu uspele da oslabe iranske sposobnosti do mere u kojoj Teheran više ne bi mogao da izvodi takve operacije.

Ko još drži ključeve regiona

Ako je američka vojna mreža kičma bezbednosnog sistema u Persijskom zalivu, evropsko prisustvo oslanja se na nekoliko pažljivo izabranih uporišta, među kojima posebno mesto zauzimaju britanske baze na Kipru i u Bahreinu. Britanske suverene baze Akrotiri i Dekelija koje London zadržava na osnovu sporazuma iz 1960. godine, prostiru se na oko 98 kvadratnih milja i predstavljaju trajnu britansku vojnu tačku u istočnom Sredozemlju, dok je RAF Akrotiri važna polazna i logistička tačka za operacije u širem regionu.

Britanska pomorska baza u luci Mina Salman u Bahreinu, otvorena kao stalno pomorsko uporište nakon sporazuma sa Manamom, omogućava Kraljevskoj mornarici duže prisustvo u Zalivu i podršku operacijama na jednoj od najvažnijih svetskih pomorskih ruta.

Oman ima drugačiju ulogu: njegov strateški položaj na ulazu u Omanski zaliv i blizina Ormuškog moreuza čine ga važnim za logistiku i pomorsku bezbednost, pa je i London ovog meseca upozoravao svoje građane na nepredvidivu bezbednosnu situaciju.

Francuska je najčvršće evropsko vojno uporište izvan britanske mreže, izgradila u Emiratima, gde ima pomorsku, vazduhoplovnu i kopnenu komponentu a 5. puk u Abu Dabiju predstavlja oklopnu jedinicu namenjenu brzom angažovanju u širem području. Francusko prisustvo nije samo simbolično: jedinica može da naraste sa stalnog sastava na oko 800 vojnika tokom većih vežbi, dok raspolaže tenkovima „leklerk“, oklopnim vozilima i artiljerijskim sistemima, pa UAE za Pariz predstavljaju i vojnu bazu i polaznu tačku za saradnju sa državama regiona.

Značaj ovih evropskih položaja dodatno je porastao tokom krize 2026, kada su Britanija i Francuska sa desetinama partnerskih država podržale stvaranje odbrambene međunarodne misije za zaštitu plovidbe kroz Ormuški moreuz i razminiranje pomorskih puteva. Kipar, Bahrein, Oman i UAE zato nisu samo tačke na karti na kojima se nalaze strane uniforme: oni su čvorišta za nadzor mora, vazdušnih pravaca i logistike, ali i podsetnik da evropske sile, uprkos manjoj vojnoj težini od SAD, i dalje imaju sopstvene interese i infrastrukturu u prostoru koji bi u slučaju nove velike krize mogao da postane jedno od najopasnijih vojnih raskršća sveta.

Budućnost vojnih baza

Napadi na američke položaje tokom ove godine mogli bi da ubrzaju promenu modela koji je decenijama počivao na velikim, stalnim bazama sa koncentrisanim zalihama, avionima, radarima i komandnim centrima. Iran je tokom jula više puta poručivao da će američke i savezničke vojne objekte u regionu smatrati metama sve dok Vašington ne napusti Bliski istok.

Za Pentagon to znači da će zaštita baza morati da se oslanja na složeniju kombinaciju protivraketne odbrane, elektronskog ometanja, rasipanja aviona i opreme, kao i na objekte koji se mogu brže premestiti ili obnoviti. Vojna logika već ide u tom pravcu: velike baze ostaju dragocene zbog logistike, ali dronovi i precizne rakete omogućavaju protivniku da relativno jeftinim sredstvima ugrozi infrastrukturu čija je vrednost višestruko veća.

To, međutim, ne znači da će Sjedinjene Države preko noći napustiti Al Udeid, Bahrein ili druge ključne položaje, jer bi takav potez značio gubitak logističke dubine i političkog uticaja koji se ne mogu jednostavno nadoknaditi. Mnogo je realnija mogućnost da se deo snaga rasporedi na veći broj manjih lokacija, uz više pokretnih sistema i oslanjanje na pomorske i vazdušne snage koje ne zavise od jednog aerodroma ili komandnog centra. Pitanje je, međutim, koliko će zemlje domaćini ubuduće želeti da plaćaju cenu takvog savezništva, ako se njihove teritorije zbog stranih baza pretvore u mete iranskih ili drugih raketnih napada.

Ako se u regionu uspostavi nova bezbednosna arhitektura u kojoj zalivske države pokušavaju da smanje rizik od direktnog uvlačenja u sukob, američko i evropsko vojno prisustvo verovatno neće nestati, ali bi moglo da postane manje vidljivo, rasutije i znatno pokretljivije — što bi značilo kraj ere u kojoj je jedna velika baza mogla da bude istovremeno simbol moći i najprivlačnija meta.

*U ovoj rubrici ćemo pokušati da pojasnimo aktuelne događaje tako što ćemo se podsetiti ključnih činjenica i istorijskog konteksta koji su im prethodili a koje smo u haosu razoraznih narativa i tumačenja – možda i zaboravili. Čitaoci su pozvani da i sami predlože teme među onima koje su obeležile proteklu nedelju a kojima bi želeli da se BalkanMagazin pozabavi. Predloge možete slati na office@balkanmagazin.net