KAKO SMO DOVDE DOŠLI: MOŽE LI SVET BEZ ORMUZA

Kroz Ormuški moreuz svakoga dana prolazi približno petina svetske potrošnje nafte i značajan deo globalne trgovine tečnim prirodnim gasom, zbog čega se svaki sukob u tom uskom morskom prolazu gotovo trenutno odražava na cene energenata širom sveta. Posle najnovije eskalacije američko-izraelskog rata sa Iranom, napada na trgovačke brodove i sve češćih upozorenja o kontroli plovidbe, ponovo je otvoreno pitanje koliko je svetska energetika ranjiva kada zavisi od jednog pomorskog uskog grla. Zalivske zemlje već godinama ulažu u naftovode koji zaobilaze Ormuz, dok Irak, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati traže nove pravce izvoza prema Crvenom moru, Mediteranu i Omanskom zalivu. Međutim, stručnjaci upozoravaju da nijedna od postojećih alternativa još ne može u potpunosti da zameni kapacitete Ormuškog moreuza, pa bi svaka duža blokada imala posledice daleko izvan Bliskog istoka.

Zašto je Ormuz toliko važan

Ormuški moreuz, širok svega 39 kilometara na najužem mestu, nalazi se između Irana i Omana i predstavlja jedini morski izlaz iz Persijskog zaliva prema Omanskom zalivu i Indijskom okeanu, zbog čega ga energetski stručnjaci često nazivaju najvažnijim svetskim „naftnim uskim grlom“. Kroz njega u normalnim okolnostima prolazi oko 20 odsto svetske potrošnje nafte, odnosno između 19 i 20 miliona barela dnevno, kao i približno petina globalne trgovine tečnim prirodnim gasom, pri čemu gotovo sav katarski LNG namenjen izvozu, mora upravo ovuda da prođe.

Najzavisnije od tog prolaza među izvoznicima su Saudijska Arabija, Irak, Kuvajt, Katar, Ujedinjeni Arapski Emirati i Iran, iako su neke od tih zemalja poslednjih godina ubrzano razvijale cevovode i luke kojima bi makar deo izvoza mogao da preusmere van Ormuza. Najveći kupci zalivske nafte i gasa nalaze se u Aziji – pre svega Kina, Indija, Japan i Južna Koreja, dok deo isporuka završava i u Evropi, posebno kada je reč o LNG-u iz Katara koji je posle smanjenja uvoza ruskog gasa, dobio znatno veći značaj za evropsko tržište. Zbog toga svaka ozbiljnija kriza u ovom moreuzu mnogo snažnije pogađa azijske privrede nego Sjedinjene Države, koje su zahvaljujući naglom rastu domaće proizvodnje nafte i gasa iz škriljaca tokom prethodnih petnaestak godina, znatno smanjile neposrednu zavisnost od uvoza iz Persijskog zaliva.

Ipak, američki interes nije nestao, jer Vašington ne štiti samo sopstveno snabdevanje, već i stabilnost svetskog tržišta na kome se formiraju cene energenata, pa bi dugotrajnija blokada Ormuza pogodila i američku privredu kroz rast cena goriva i poremećaje u globalnoj trgovini. Na to je početkom jula ukazala i američka Uprava za energetske informacije, ocenivši da se posle tadašnjeg privremenog otvaranja moreuza promet oporavlja, ali da svako novo pogoršanje bezbednosne situacije može ponovo da izazove snažne poremećaje u proizvodnji, transportu i cenama nafte širom sveta. Sukob u okolini Ormuškog moreuza već decenijama se ne posmatra kao regionalni problem Bliskog istoka, već kao događaj koji može da promeni tokove energetike u čitavom svetu.

Ko može da zaobiđe moreuz

Pretnje zatvaranjem Ormuškog moreuza podstakle su zalivske države da ubrzaju izgradnju alternativnih pravaca za izvoz nafte, ali se pokazalo da nijedan od njih za sada ne može u potpunosti da zameni ovaj strateški prolaz. Najveći kapacitet trenutno ima saudijski naftovod „Ist-vest pajplajn“ koji povezuje naftna polja na istoku zemlje sa lukom Janbu na Crvenom moru i može da transportuje do sedam miliona barela dnevno, iako su stvarni izvozni kapaciteti ograničeni mogućnostima terminala na obali Crvenog mora.

UAE već koriste naftovod „Abu Dabi krud oil pajplajn“ (ADCOP) do luke Fudžaira na Omanskom zalivu a u maju i julu ove godine odlučili su da ubrzaju njegovu dogradnju kako bi do 2027. udvostručili kapacitet izvoza mimo Ormuza – sa oko 1,8 na približno 3,6 miliona barela dnevno.

Irak koji najveći deo izvoza i dalje ostvaruje preko Persijskog zaliva, ovog meseca intenzivira pregovore sa Turskom o produženju sporazuma za naftovod Kirkuk–Džejhan, dok paralelno razmatra obnovu nekadašnjeg pravca prema sirijskoj luci Banijas na Mediteranu koji bi mogao da postane važna alternativa ukoliko bezbednosni uslovi to dozvole. Dodatni podsticaj tim planovima stigao je ovih dana, kada su američke kompanije i iračka vlada potpisale sporazume vredne oko 60 milijardi dolara, među kojima je i razvoj novih cevovoda namenjenih smanjenju zavisnosti od Ormuškog moreuza.

Oman, sa svoje strane, nastoji da proširi ulogu svojih luka i terminala na Arapskom moru, pre svega u Dukmu i Soharu, kako bi deo regionalnog izvoza mogao da bude preusmeren van Persijskog zaliva, ali te luke zavise od novih cevovoda koji tek treba da budu izgrađeni.

Energetski analitičari iz kompanije „Goldman Saks“ procenjuju da bi svih sedam planiranih ili proširenih alternativnih pravaca do 2028. godine moglo da preuzme oko 14 miliona barela dnevno, što je značajan napredak, ali i dalje nedovoljno da u potpunosti nadomesti promet kroz Ormuz.

Kada su se naftni putevi zatvarali

Svetska trgovina energentima i ranije je više puta bila ozbiljno poremećena zbog sukoba oko ključnih pomorskih prolaza a gotovo svaki takav događaj ostavio je dugoročne posledice na energetsku i bezbednosnu politiku velikih sila. Prvi veliki potres izazvala je Suecka kriza 1956. godine, kada je egipatski predsednik Gamal Abdel Naser nacionalizovao Suecki kanal, što je dovelo do vojne intervencije Velike Britanije, Francuske i Izraela i privremenog prekida jednog od najvažnijih svetskih trgovačkih pravaca. Još ozbiljniji udar usledio je posle Šestodnevnog rata 1967, kada je Suecki kanal ostao zatvoren gotovo osam godina, sve do juna 1975, primoravši tankere da plove oko Rta dobre nade i znatno povećavajući troškove transporta nafte između Bliskog istoka i Evrope.

Tokom iransko-iračkog rata usledila je nova kriza – takozvani „Tankerski rat“ od 1984. do 1988, kada su obe strane napadale trgovačke brodove u Persijskom zalivu kako bi protivniku otežale izvoz nafte, zbog čega su SAD pokrenule operaciju zaštite tankera pod američkom zastavom. Napetosti su se ponovo rasplamsale 2019, kada je u blizini Ormuškog moreuza izvedeno više napada na tankere a Vašington je za njih optužio Iran, dok je Teheran odbacio odgovornost, što je izazvalo kratkotrajan skok cena nafte i povećanje troškova pomorskog osiguranja.

Od kraja 2023. svetska trgovina suočila se sa još jednim ozbiljnim poremećajem, pošto su jemenski Huti počeli da napadaju trgovačke brodove u Crvenom moru, zbog čega su mnoge najveće brodarske kompanije preusmerile plovidbu oko Afrike, produžavajući putovanja za desetak do petnaest dana i povećavajući troškove prevoza.

Energetski stručnjak Daniel Jergin više puta je ukazivao da svaka velika kriza na nekom od pomorskih „uskih grla“ ne dovodi samo do rasta cena energenata, već podstiče države da ulažu u nove cevovode, LNG terminale i raznovrsnije pravce snabdevanja kako bi smanjile zavisnost od jednog prolaza. Istorija pokazuje da zatvaranje važnih naftnih ruta gotovo nikada nije trajno zaustavljalo trgovinu energentima, ali je svaki takav događaj menjao pravce kretanja nafte i gasa i ubrzavao stvaranje novih energetskih koridora koji su oblikovali naredne decenije svetske ekonomije.

Koje su posledice

Dugotrajnija blokada Ormuškog moreuza najpre bi pogodila upravo zemlje koje od njega najviše zavise za sopstveni izvoz, pa bi se, pored velikih uvoznika u Aziji, među najvećim gubitnicima našao i sam Iran, kome bi znatno bilo otežano plasiranje nafte uprkos pokušajima da deo izvoza preusmeri ka susednim državama. Saudijska Arabija, UAE i Irak mogli bi da iskoriste postojeće alternativne cevovode, ali njihovi kapaciteti nisu dovoljni da nadoknade količine koje se danas izvoze preko Persijskog zaliva, pa bi i njihove budžetske prihode ozbiljno pogodio svaki duži prekid plovidbe.

Najveći teret na strani potrošača podnele bi Kina i Indija koje su najveći kupci zalivske nafte, dok bi Japan i Južna Koreja, gotovo u potpunosti zavisni od uvoza energenata, morali da posegnu za strateškim rezervama i skupljim alternativnim isporukama. Evropa bi bila manje izložena nego Azija, ali bi poskupljenje nafte i posebno katarskog tečnog prirodnog gasa, dodatno opteretilo tržište koje se još prilagođava smanjenom uvozu iz Rusije. Iako SAD danas proizvode znatno više nafte nego pre dve decenije, zbog čega neposredno manje zavise od Persijskog zaliva, američka ekonomija ne bi ostala pošteđena, jer se cene nafte formiraju na svetskom tržištu, pa bi rast cena goriva pogodio i američke potrošače.

Izvršni direktor kompanije „Saudi Aramko“ Amin H. Naser više puta je upozorio da globalni energetski sistem raspolaže veoma ograničenim rezervnim proizvodnim kapacitetima, zbog čega bi svaki ozbiljniji poremećaj u Persijskom zalivu veoma brzo izazvao snažne cenovne potrese. Zbog toga mnoge države već ubrzano ulažu u nove cevovode, LNG terminale i dodatne izvozne luke, kako bi u budućnosti smanjile zavisnost od jednog pomorskog prolaza. Ipak, većina energetskih analitičara smatra da će, čak i posle svih planiranih investicija, Ormuški moreuz još dugi niz godina ostati najvažnija svetska arterija za transport nafte i gasa, što znači da će svaka ozbiljnija kriza na tom prostoru i dalje imati globalne ekonomske posledice.

*U ovoj rubrici ćemo pokušati da pojasnimo aktuelne događaje tako što ćemo se podsetiti ključnih činjenica i istorijskog konteksta koji su im prethodili a koje smo u haosu raznoraznih narativa i tumačenja – možda i zaboravili. Čitaoci su pozvani da i sami predlože teme među onima koje su obeležile proteklu nedelju a kojima bi želeli da se BalkanMagazin pozabavi. Predloge možete slati na office@balkanmagazin.net.