KAKO SMO DOVDE DOŠLI: OBMANA KAO ORUŽJE DIPLOMATIJE

Vest da su američki zvaničnici preko posrednika u Zalivu upozorili Iran da postoji opasnost da Izrael gađa dvojicu ključnih iranskih pregovarača tokom razgovora, deluje gotovo neverovatno. Još neobičnije zvuči činjenica da je upozorenje navodno došlo od najbližeg izraelskog saveznika, države koja istovremeno učestvuje u bezbednosnoj saradnji sa Izraelom i posreduje u pregovorima sa Teheranom.

Dok izraelske vlasti odbacuju tvrdnje kao „lažne vesti“ a američki zvaničnici ne demantuju da je upozorenje zaista poslato, ponovo se otvara staro pitanje međunarodne politike: koliko su javne poruke namenjene protivniku a koliko sopstvenim saveznicima i domaćoj javnosti. I ova najnovija priča tako prevazilazi Bliski istok i vraća na mnogo stariju praksu u kojoj su obmana, prikrivanje stvarnih namera i pažljivo režirane poruke često postajale – jednako važno oružje kao i tenkovi ili rakete.

Zašto bi saveznik upozorio protivnika

Vest koja je prethodnih dana izazvala pažnju nije bila samo tvrdnja da je Izrael, navodno, planirao atentat na iranske pregovarače, već i podatak da su upravo američki zvaničnici preko posrednika upozorili Teheran da preduzme mere zaštite za ministra spoljnih poslova Abasa Aragčija i predsednika parlamenta Mohameda Bager Galibafa. Prema navodima zvaničnika SAD koje su objavili američki mediji, Vašington je još u proleće procenio da bi njihovo ubistvo moglo da sruši tek započeti pregovarački proces, zbog čega je preko regionalnih posrednika poslao upozorenje iranskoj strani. Sam Aragči je potom potvrdio da je Iran dobio takvu informaciju, navodeći da su američki medijski izveštaji u osnovi tačni, dok je Izrael sve optužbe odbacio kao „lažne vesti“ i „potpunu izmišljotinu“.

Dodatnu težinu celoj priči daje tvrdnja da je administracija Donalda Trampa još u martu poručila izraelskim zvaničnicima da ne ciljaju iranske pregovarače, uz obrazloženje da bi time bili uklonjeni upravo ljudi sa kojima je moguće postići dogovor. Ipak, iz toga ne proizlazi automatski da između Vašingtona i Tel Aviva postoji otvoreni sukob, već pre da dve vlade različito procenjuju redosled prioriteta: američka administracija želi da diplomatski proces ostane živ, dok izraelsko rukovodstvo bezbednosne ciljeve stavlja ispred mogućnosti sporazuma.

Takvu ocenu izneo je i bivši savetnik američkog Stejt departmenta Aron Dejvid Miler, ocenjujući da slučaj pokazuje „razilaženje ratnih ciljeva“ dve saveznice i odlučnost premijera Benjamin Netanjahua da ne dozvoli sporazum koji smatra štetnim po bezbednost Izraela. Ostaje, međutim, pitanje koje je teško dokazati dostupnim činjenicama: da li je reč o stvarnom ograničenom uticaju Vašingtona na svog najbližeg bliskoistočnog saveznika ili o pažljivo podeljenim ulogama u kojima jedna strana pregovara a druga održava pritisak.

Rat i pregovori u isto vreme

Pregovori i vojne operacije u savremenim sukobima odavno više nisu odvojeni procesi, pa nije neuobičajeno da se za pregovaračkim stolom govori o miru, dok se na terenu istovremeno nastavljaju udari kako bi se ojačala sopstvena pregovaračka pozicija. Najnoviji primer predstavlja američko-iranski dijalog koji teče paralelno sa izraelskim vojnim akcijama. Slična situacija postoji i u Ukrajini, gde Trampova administracija javno zagovara prekid sukoba i politički dogovor, dok SAD istovremeno nastavljaju davanje vojne pomoći Kijevu i razmenu obaveštajnih podataka u okviru ranije uspostavljenih mehanizama saradnje.

Praksa nije nova: još tokom mirovnih pregovora u Parizu od 1968. do 1973. godine SAD su vodile razgovore sa Severnim Vijetnamom, ali su istovremeno nastavile vazdušne udare, uključujući veliku operaciju u decembru 1972, kako bi izvršile dodatni pritisak pred zaključenje sporazuma. Ni tokom pregovora koji su prethodili Dejtonskom sporazumu, borbe u Bosni i Hercegovini nisu odmah prestale, već su pojedine strane pokušavale da poboljšaju svoj položaj na terenu sve do konačnog potpisivanja sporazuma u novembru 1995.

Međunarodno pravo ne zabranjuje vođenje pregovora dok oružani sukob traje, osim ako je formalno dogovoreno primirje ili prekid vatre koji obavezuje strane na obustavu borbenih dejstava, pa upravo tu nastaje prostor za političke i pravne dileme. Vojni i diplomatski analitičari često govore o „pregovorima pod pritiskom“, odnosno o pokušaju da se vojni uspeh pretoči u povoljniji politički ishod, pri čemu svaka strana nastoji da za pregovarački sto sedne iz što jače pozicije. Ma koliko nelogično zvučalo, istovremeni govori o miru i nastavak vojnih ili obaveštajnih aktivnosti ne predstavljaju nužno protivrečnost, već obrazac koji se u međunarodnim odnosima ponavlja decenijama. I svaki novi slučaj ponovo otvara pitanje gde prestaje legitimna strategija a počinje narušavanje poverenja bez kojeg nijedan mirovni sporazum ne može dugo da opstane.

Obmana kao deo državne politike

Politička obmana stara je gotovo koliko i sama diplomatija, još od antičkih vremena kada je Sun Tzu u delu „Umeće ratovanja“ zapisao da se „svako ratovanje zasniva na obmani“, dok je i grčki istoričar Tukidid opisivao kako su gradovi-države prikrivanjem namera, pokušavali da steknu prednost nad protivnikom. Tokom Drugog svetskog rata obmana je postala planski deo vojnih operacija a jedan od najpoznatijih primera bila je Operacija „Utvrđenje“ (Fortitude) 1944. godine, kada su britanske i američke službe lažnim radio-vezama, maketama tenkova i izmišljenim jedinicama ubedile nemačku komandu da će savezničko iskrcavanje uslediti kod Pa de Kalea a ne u Normandiji. Takva strategija omogućila je da iskrcavanje 6. juna 1944. zatekne nemačke snage nespremne na pravcu glavnog udara.

Ni period Hladnog rata nije bio ništa manje ispunjen prikrivanjem stvarnih namera, što je posebno došlo do izražaja tokom Kubanske krize, kada su i Vašington i Moskva javno slali poruke odlučnosti, dok su iza zatvorenih vrata predsednik Džon F. Kenedi i sovjetski lider Nikita Hruščov pregovarali o uzajamnim ustupcima koji su sprečili nuklearni sukob. Jedan od najspornijih primera novijeg doba ostao je rat u Iraku 2003, kada je administracija predsednika Džordža Buša tvrdila da režim Sadama Huseina poseduje oružje za masovno uništenje. Tadašnji američki državni sekretar Kolin Pauel izneo je 5. februara 2003. pred Savetom bezbednosti UN niz obaveštajnih podataka koji su kasnije ocenjeni kao netačni ili nedovoljno potkrepljeni a sam Pauel je godinama kasnije taj govor nazvao „bolnom mrljom“ u svojoj karijeri. Bolna mrlja je ostavila Irak razrušenim.

Posle tog iskustva poverenje javnosti u zvanična obrazloženja za vojne intervencije značajno je oslabilo, pa se gotovo svaka velika međunarodna kriza danas posmatra kroz prizmu mogućih skrivenih motiva.

Savremene obmane više se ne zasnivaju samo na tajnim vojnim operacijama, već i na kontrolisanom plasiranju informacija, curenju poverljivih dokumenata, sajber-operacijama i psihološkim kampanjama koje imaju za cilj da utiču na protivnika, saveznike ili sopstvenu javnost. Američki politikolog Džon Miršajmer u knjizi „Zašto lideri lažu“ zaključuje da države često pribegavaju obmani kada procene da otvoreno iznošenje ciljeva može ugroziti njihove interese ili umanjiti šanse za uspeh. Zbog toga se i najnovija priča o navodnom američkom upozorenju Iranu ne može posmatrati izdvojeno, već kao deo tradicije u kojoj prikrivanje namera, selektivno otkrivanje informacija i pažljivo oblikovanje percepcije predstavljaju uobičajena sredstva spoljne politike velikih sila.

Sumnja u zvanična objašnjenja

Vest da je Vašington upozorio Varšavu na moguću rusku provokaciju ili ograničeni napad na Poljsku radi „testiranja NATO“ brzo je obišla svet, ali je podjednako brzo otvorila pitanje kome su takve poruke zapravo namenjene. Prema navodima poljskog portala Onet, što su potom preneli britanski mediji, američke obaveštajne službe upozorile su poljsko rukovodstvo da Rusija razmatra scenarije koji bi uključivali napade dronovima na kritičnu infrastrukturu ili ograničenu provokaciju na istočnom krilu Alijanse, kako bi ispitala jedinstvo NATO. U takvim okolnostima upozorenje ima i bezbednosku i političku funkciju, jer doprinosi jačanju osećaja zajedničke ugroženosti, što olakšava donošenje odluka o povećanju vojnih izdvajanja, raspoređivanju novih snaga ili jačanju saradnje unutar saveza.

Poljski premijer Donald Tusk krajem juna izjavio je da zemlje na istočnom krilu NATO moraju da budu spremne na „različite oblike eskalacije u narednim nedeljama i mesecima“, čime je dodatno naglasio ozbiljnost bezbednosne situacije.

Ipak, zbog iskustava iz prethodnih decenija, deo javnosti danas mnogo opreznije prihvata zvanična upozorenja, pitajući se da li se iza njih krije isključivo procena bezbednosnog rizika ili i pokušaj oblikovanja političkog raspoloženja. Britanski istoričar Lorens Fridman godinama upozorava da je u savremenim krizama percepcija često jednako važna kao i stvarna vojna snaga, jer način na koji javnost razume pretnju može da utiče na političke odluke gotovo podjednako kao i događaji na terenu. Granica između legitimnog čuvanja državnih tajni, psiholoških operacija i manipulacije javnim mnjenjem postaje sve teže uočljiva, posebno kada se informacije pozivaju na anonimne obaveštajne izvore koje nije moguće nezavisno proveriti. Svaka nova kriza, bilo da je reč o Iranu, Ukrajini ili Poljskoj, ne otvara samo pitanje šta se dogodilo, već i – kome koristi način na koji je ta priča predstavljena javnosti.

*U ovoj rubrici ćemo pokušati da pojasnimo aktuelne događaje tako što ćemo se podsetiti ključnih činjenica i istorijskog konteksta koji su im prethodili a koje smo u haosu raznoraznih narativa i tumačenja – možda i zaboravili. Čitaoci su pozvani da i sami predlože teme među onima koje su obeležile proteklu nedelju a kojima bi želeli da se BalkanMagazin pozabavi. Predloge možete slati na office@balkanmagazin.net.