KAKO SMO DOVDE DOŠLI: OD RUSKOG GASA DO AMERIČKIH USLOVA

Kada su Sjedinjene Države ove nedelje upozorile da bi evropska pravila o emisiji metana mogla da ugroze isporuke američkog tečnog prirodnog gasa, mnogi su to doživeli kao još jedan trgovinski spor. Međutim, iza te poruke krije se mnogo veća priča koja traje još od početka rata u Ukrajini. Evropa je godinama gradila energetsku bezbednost na ruskom gasu, da bi posle 2022. bila prinuđena da preko noći pronađe nove dobavljače, pre svega u SAD, Kataru, Alžiru i Norveškoj. Četiri godine kasnije postavlja se pitanje – da li je Evropa samo zamenila jednu energetsku zavisnost drugom, i koliko takva politika ostavlja prostora za političke pritiske sa druge strane Atlantika.

Kako je Evropa ostala bez ruskog gasa

Evropska energetska politika decenijama je počivala na pretpostavci da će ruski gas ostati pouzdan, jeftin i dugoročno dostupan, bez obzira na političke nesuglasice između Moskve i Brisela. Neposredno pre početka rata u Ukrajini, Rusija je obezbeđivala oko 40 odsto ukupnog uvoza prirodnog gasa u Evropsku uniju, uglavnom preko gasovoda kao što su Severni tok 1, Jamal–Jurop, ukrajinski tranzitni sistem i Turski tok, dok je „Gazprom“ sa brojnim evropskim kompanijama imao višegodišnje ugovore koji su garantovali stabilne isporuke. Projekat Severni tok 2 trebalo je dodatno da učvrsti tu saradnju, ali nikada nije pušten u rad, pošto je Nemačka 22. februara 2022. suspendovala njegovu sertifikaciju,  neposredno uoči početka ruske vojne operacije u Ukrajini.

Nakon toga usledile su sankcije, postepeno smanjenje isporuka, eksplozije na gasovodu Severni tok u septembru 2022. i ubrzana evropska strategija diverzifikacije kojoj je bio cilj da se zavisnost od ruskih energenata što pre svede na minimum. Već tokom 2023. i 2024. godine Sjedinjene Države su postale najveći pojedinačni snabdevač EU tečnim prirodnim gasom, dok je Norveška preuzela vodeće mesto među isporučiocima gasa cevovodima a značajno su povećane i isporuke iz Katara, Alžira i Azerbejdžana.

Do sredine 2026. ruski gas učestvuje sa približno 13 do 15 odsto u ukupnom uvozu gasa u Evropsku uniju, pri čemu deo i dalje stiže preko Turskog toka i u obliku tečnog prirodnog gasa (LNG), dok najveći deo evropskih potreba danas pokrivaju Norveška, SAD i drugi alternativni dobavljači.

Međutim, energetska bezbednost koju je Evropa želela da postigne nije značila i potpunu energetsku samostalnost, već – promenu strukture zavisnosti. Upravo zato je najnovije američko upozorenje da bi evropska pravila o emisiji metana mogla da ugroze isporuke američkog LNG-a, otvorilo pitanje da li je EU posle raskida sa Moskvom samo zamenila jednog strateškog dobavljača drugim i koliko to ograničava njenu političku slobodu u budućnosti.

Zašto Amerika sada preti Evropi

Povod za najnoviji spor nije količina gasa, već nova pravila EU koja od januara 2027. zahtevaju da uvoznici nafte i gasa dokažu da su emisije metana u njihovom lancu snabdevanja praćene i proverene prema evropskim standardima. Na to su 24. juna zajedničkim otvorenim pismom reagovali američki sekretar za energetiku Kris Rajt, katarski ministar energetike Sad Šerida al Kabi, alžirski ministar Mohamed Arkab i nigerijski kolega Ekperikpe Ekpo, upozorivši Brisel da „trenutno ne postoji održiv način da se ispune zahtevi uredbe“, zbog čega traže njeno odlaganje i ciljane izmene. Dan kasnije, Kris Rajt je dodatno pooštrio ton porukom da bi evropska pravila o metanu mogla da dovedu do rasta cena energije, pa čak i do nestašica gasa i prekida u snabdevanju tokom zime ukoliko se ne izmene.

Američki proizvođači i izvoznici LNG-a tvrde da mnogi dobavljači, zbog načina proizvodnje i složenih međunarodnih lanaca snabdevanja, u tako kratkom roku ne mogu da ispune nove zahteve o merenju i potvrđivanju emisija metana, pa upozoravaju da bi to moglo da odloži ili obeshrabri sklapanje novih dugoročnih ugovora sa evropskim kupcima.

Dok Evropska komisija insistira da je cilj uredbe isključivo smanjenje emisija jednog od najštetnijih gasova sa efektom staklene bašte, kritičari smatraju da je u trenutnim geopolitičkim okolnostima pitanje ekologije postalo i instrument trgovinske i energetske politike. U samoj EU već su se pojavile podele: Italija i Poljska traže trogodišnje odlaganje primene, dok je Nemačka poslednjih dana takođe zatražila da se pravila suspenduju ili ublaže kako ne bi bila ugrožena energetska bezbednost i ugovori za isporuke od 2027. godine. Tako se rasprava, koja je formalno počela zbog metana, sve više pretvara u pitanje političkog uticaja, jer se prvi put od završetka energetskog razlaza sa Rusijom otvoreno postavlja dilema može li najveći evropski snabdevač gasom da koristi svoju tržišnu poziciju kao sredstvo pritiska na Brisel.

Iz jedne u drugu zavisnost

Evropska unija je za samo nekoliko godina uspela da drastično smanji energetsku zavisnost od Rusije, ali je istovremeno postala znatno oslonjenija na američki tečni prirodni gas koji danas čini oko polovine ukupnog evropskog uvoza LNG-a. Time je Vašington dobio značajnu političku i ekonomsku polugu koju je Moskva godinama imala, zahvaljujući gasovodima i dugoročnim ugovorima sa evropskim državama.

Razlika je u tome što je Rusija pre 2022. insistirala da je gas pre svega komercijalna roba, dok su evropske vlade, naročito posle gasnih kriza, sve češće optuživale Kremlj da energente koristi kao instrument spoljne politike. Najveća kriza izbila je početkom 2006. godine, kada je spor između Rusije i Ukrajine oko cena i dugova doveo do privremenog prekida tranzita gasa ka Evropi a još ozbiljniji poremećaj usledio je u januaru 2009, kada su isporuke preko Ukrajine bile gotovo potpuno obustavljene skoro dve nedelje. Treći veliki potres dogodio se tokom 2021, kada su rekordne cene gasa i smanjene isporuke iz Rusije izazvale raspravu u EU o tome da li „Gazprom“ namerno ograničava ponudu kako bi izvršio pritisak na Brisel u vezi sa puštanjem u rad gasovoda Severni tok 2, što je Moskva odbacivala.

Za razliku od tih situacija, sada upozorenja ne dolaze iz Moskve, već iz Vašingtona, pri čemu se kao razlog ne navodi politika, već evropska regulativa o emisiji metana. Ipak, mnogi evropski analitičari upozoravaju da će, bez obzira na formalno obrazloženje, svaka mogućnost da veliki snabdevač dovede u pitanje isporuke energenata neminovno imati i političku težinu, naročito u trenucima kada između saveznika postoje neslaganja oko trgovine, carina ili spoljne politike. Dakle, ne može se baš reći da je Evropa zaista postigla energetsku nezavisnost jer je, posle raskida sa jednim dominantnim dobavljačem, izgleda samo ušla u novu fazu zavisnosti od drugog.

Kuda vodi evropska energetska politika

EU danas ulaže milijarde evra kako bi smanjila zavisnost od bilo kog pojedinačnog dobavljača, ali stručnjaci upozoravaju da potpuna energetska nezavisnost praktično nije moguća za kontinent koji nema dovoljno sopstvenih izvora nafte i gasa. Zbog toga Brisel istovremeno razvija obnovljive izvore energije, proširuje mrežu LNG terminala, ulaže u elektroenergetske veze među državama članicama i sve otvorenije podržava nuklearnu energiju kao stabilan izvor električne energije, što posebno zagovaraju Francuska, Češka i još nekoliko zemalja. Cilj nije da jedan dobavljač bude zamenjen drugim, već da Evropa u budućnosti može da bira između većeg broja partnera.

Međutim, poslednji spor oko američkog tečnog prirodnog gasa pokazao je da energetska politika više ne može da se odvaja od ekologije, trgovine i geopolitike, jer svaka nova regulativa ili politički sukob može da utiče na sigurnost snabdevanja. Evropski komesar za energetiku Dan Jorgensen više puta je naglasio da je diverzifikacija ključ evropske energetske bezbednosti, ali je istovremeno upozorio da će za potpunu transformaciju energetskog sistema biti potrebne godine, pa i decenije.

Za Srbiju koja najveći deo prirodnog gasa i dalje dobija preko gasovoda Turski, odnosno Balkanski tok, a istovremeno nastoji da razvija nove veze sa susednim državama, svaki poremećaj na evropskom tržištu znači i veću neizvesnost u pogledu cena i budućih pravaca snabdevanja. Zato će i Beograd, bez obzira na to od koga bude kupovao energente, morati da vodi računa da što više proširi broj mogućih pravaca uvoza i izvora energije, kako bi smanjio rizik od političkih ili tržišnih potresa.

Energija će svakako još dugo ostati jedno od najvažnijih geopolitičkih oružja u svetu u kojem se politika, ekonomija i bezbednost sve ređe  posmatraju odvojeno.

*U ovoj rubrici ćemo pokušati da pojasnimo aktuelne događaje tako što ćemo se podsetiti ključnih činjenica i istorijskog konteksta koji su im prethodili a koje smo u haosu raznoraznih narativa i tumačenja – možda i zaboravili. Čitaoci su pozvani da i sami predlože teme među onima koje su obeležile proteklu nedelju a kojima bi želeli da se BalkanMagazin pozabavi. Predloge možete slati na office@balkanmagazin.net.