KAKO SMO DOVDE DOŠLI: KOLIKO JE OPASNA „KINESKA PRETNJA“

Kada je kineski predsednik Si Đinping u maju ove godine, dočekujući Donalda Trampa u Pekingu, izrazio nadu da će dve zemlje izbeći „Tukididovu zamku“, mnogi su tu poruku shvatili kao upozorenje da bi njihovo rivalstvo moglo da preraste u otvoreni sukob. Samo nekoliko nedelja kasnije pojavile su se informacije da pojedini američki investicioni fondovi finansiraju razvoj novih lekova uz stroge mere tajnosti kako bi sprečili da tehnologija dospe do kineskih konkurenata. Takve vesti samo su nastavak scenarija koji se na Zapadu razvija već decenijama – da Kina predstavlja najveći strateški izazov za Sjedinjene Države i njihove saveznike. Međutim, ostaje pitanje da li je reč o stvarnoj bezbednosnoj pretnji ili o političkom okviru kroz koji Zapad opravdava ograničavanje kineskog ekonomskog i tehnološkog uspona.

Od „žute opasnosti“ do pretnje

Izraz „kineska pretnja“ nije nastao u savremenim geopolitičkim sukobima, već vuče korene iz mnogo starijeg narativa o takozvanoj „žutoj opasnosti“ koji se krajem 19. veka proširio Evropom i Sjedinjenim Državama, podstičući strah od demografskog, ekonomskog i kulturnog uspona azijskih naroda. Tada je nemački car Vilhelm II 1895. godine popularizovao izraz Gelbe Gefahr („žuta opasnost“), predstavljajući Kinu i druge azijske zemlje kao potencijalnu civilizacijsku pretnju Zapadu, dok su slične ideje pratile i donošenje restriktivnih imigracionih zakona u Americi, uključujući Akt o isključenju Kineza.

Posle osnivanja Narodne Republike Kine 1949. godine težište zapadnih strahova prešlo je na ideološko rivalstvo tokom Hladnog rata, ali današnji izraz „kineska pretnja“ ušao je u širu akademsku i političku upotrebu tek devedesetih godina, kada je postalo jasno da Kina više nije samo velika komunistička država, već i rastuća ekonomska sila. Prekretnicu su predstavljale reforme koje je pokrenuo Deng Siaoping od 1978. godine, otvarajući kinesku privredu stranim investicijama i tržišnim mehanizmima, čime je započet privredni rast bez presedana u savremenoj istoriji. Ulazak Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju 11. decembra 2001. dodatno je ubrzao taj proces, pa je zemlja za dve decenije postala najveći svetski izvoznik robe i drugi najveći privredni sistem na svetu.

Kako je rastao njen ekonomski i tehnološki uticaj, tako se u Vašingtonu i evropskim prestonicama menjao i način na koji se Kina posmatra – od poželjnog tržišta i proizvodnog centra do strateškog rivala. Američki politikolog Grejem Alison ocenjuje da je upravo nagli uspon Kine pokrenuo klasičnu dilemu između vodeće i sile u usponu, upozoravajući da istorija poznaje više sličnih slučajeva u kojima je međusobni strah bio važniji od stvarnih namera dve strane. Zato se današnja sintagma „kineska pretnja“ ne odnosi samo na vojnu moć Pekinga, već obuhvata čitav spektar pitanja – od trgovine, tehnologije i veštačke inteligencije do kontrole strateških sirovina, zbog čega je postala jedan od najčešće korišćenih pojmova u savremenim raspravama o odnosima Kine i Zapada.

Ekonomija ili bezbednost?

Ako je nekada glavna tačka sporenja između Vašingtona i Pekinga bila trgovinska razmena, danas se težište gotovo u potpunosti pomerilo na tehnologiju, gde svaka strana nastoji da sačuva prednost u oblastima koje smatra ključnim za ekonomsku i vojnu moć. SAD su od 2022. uvele više talasa ograničenja izvoza najsavremenijih čipova i opreme za njihovu proizvodnju prema Kini, a tokom 2025. i 2026. dodatno su pooštrile pravila za izvoz tehnologija povezanih sa veštačkom inteligencijom, uz obrazloženje da bi one mogle da imaju i vojnu primenu.  Na meti američkih mera našle su se i kineske kompanije poput „Huavei“ i „BajtDens“, vlasnika aplikacije „TikTok“, dok Vašington tvrdi da zaštita nacionalne bezbednosti mora da ima prednost nad slobodnim tržištem.

Peking, međutim, odgovara da se iza takvih poteza krije pokušaj usporavanja kineskog tehnološkog razvoja i očuvanja američke dominacije u sektorima budućnosti, ocenjujući da se bezbednosni argument sve češće koristi kao opravdanje za ekonomske restrikcije. U tom kontekstu pažnju je privukla i vest objavljena prošle nedelje da pojedini američki investicioni fondovi ulažu u razvoj novih lekova kroz zatvorene istraživačke programe sa pojačanim merama zaštite, kako bi sprečili industrijsku špijunažu i mogućnost da do rezultata dođu kineski konkurenti pre završetka patentne procedure.

Takvi slučajevi pokazuju da se rivalstvo više ne vodi samo oko gotovih proizvoda, već i oko znanja, algoritama, naučnih istraživanja i intelektualne svojine koji postaju najvredniji resursi savremene privrede. Bivša američka ministarka trgovine Đina Raimondo više puta je isticala da cilj američkih ograničenja nije „ekonomsko odvajanje“ od Kine, već sprečavanje da najnaprednije tehnologije budu iskorišćene za jačanje kineskih vojnih kapaciteta, dok kineski zvaničnici takve izjave nazivaju politički motivisanim i suprotnim pravilima slobodne trgovine. Zbog toga je danas sve teže povući jasnu granicu između legitimne zaštite nacionalne bezbednosti i ekonomskog protekcionizma, jer se gotovo svaka strateška tehnologija može istovremeno predstaviti i kao pitanje bezbednosti i kao pitanje tržišne konkurencije.

Da li Zapad obuzdava kineski uspon

Poslednjih nekoliko godina postalo je očigledno da se rivalstvo između Kine i Zapada više ne vodi samo kroz tržišnu utakmicu, već i kroz sve širu primenu trgovinskih i investicionih ograničenja. SAD su još od prvog mandata Donalda Trampa uvele visoke carine na stotine milijardi dolara vrednu kinesku robu a kasnije su usledile mere kojima su ograničena američka ulaganja u pojedine kineske sektore, pooštrena kontrola izvoza naprednih čipova i proširene liste kompanija sa kojima američke firme ne mogu slobodno da posluju.

Evropska unija je dugo zauzimala oprezniji pristup, ali je tokom 2024. i 2025. pokrenula istrage o kineskim državnim subvencijama za električne automobile, nakon čega je uvela dodatne carine na pojedine kineske proizvođače električnih vozila, uz obrazloženje da narušavaju ravnopravnu tržišnu konkurenciju. U međuvremenu su brojne zapadne države ograničile ili zabranile učešće kompanije „Huavei“ u izgradnji 5G mreža, dok su pojedine zemlje uvele restrikcije za kineske aplikacije ili pooštrile proveru kineskih ulaganja u stratešku infrastrukturu, poput energetike i telekomunikacija.

Vašington i Brisel tvrde da takve mere nisu usmerene protiv Kine kao države, već predstavljaju odgovor na bezbednosne rizike, zaštitu kritične infrastrukture i, kako navode, nelojalnu konkurenciju koju omogućavaju državne subvencije i ograničen pristup kineskom tržištu za strane kompanije.

Peking, s druge strane, preko Ministarstva spoljnih poslova i Ministarstva trgovine uporno odgovara da Zapad selektivno primenjuje principe slobodnog tržišta – zagovarajući otvorenu konkurenciju kada kineske firme zaostaju a uvodeći prepreke kada postanu globalno konkurentne. Američki ekonomista Adam Posen ocenjuje da je sve izraženija politika „smanjenja rizika“ (de-risking) u praksi često veoma bliska ekonomskom razdvajanju, dok pomenuti profesor Alison upozorava da dugotrajno ograničavanje uspona jedne velike sile može dodatno da produbi nepoverenje.

Može li svet da izbegne „Tukididovu zamku“

Kada je Si Đinping u Pekingu izrazio nadu da će dve zemlje izbeći „Tukididovu zamku“, njegova poruka nije bila samo diplomatska kurtoazija, već upozorenje da istorija pokazuje koliko rivalstvo između vodeće sile i sile u usponu može da postane opasno ako se vodi strahom i međusobnim nepoverenjem. Taj pojam je u savremenim međunarodnim odnosima popularizovao profesor Grejem Alison, analizirajući 16 istorijskih slučajeva u kojima je nova velika sila ugrozila položaj dotadašnjeg lidera; u 12 njih rivalstvo je završilo ratom, dok su četiri okončana mirnim prilagođavanjem odnosa. Zbog toga mnogi analitičari smatraju da sama teorija ne predviđa neizbežan sukob, već upozorava na opasnosti koje nastaju kada politički lideri poveruju da je rat jedini mogući ishod.

Najosetljivija tačka u odnosima Vašingtona i Pekinga ostaje Tajvan koji Kina smatra neotuđivim delom svoje teritorije, dok SAD, u skladu sa svojim dugogodišnjim zakonskim obavezama, nastavljaju da ostrvu isporučuju naoružanje i održavaju politiku takozvane „strateške dvosmislenosti“ u pogledu eventualne vojne intervencije. Svaka veća vojna vežba oko Tajvanskog moreuza ili prolazak američkih ratnih brodova kroz taj prostor zato izazivaju pažnju mnogo veću od lokalnog značaja, jer se posmatraju kao mogući okidač šire krize između dve nuklearne sile.

Istoričari, međutim, podsećaju da rivalstvo velikih sila nije uvek završavalo oružanim sukobom. Britansko-američki odnosi krajem 19. i početkom 20. veka predstavljaju primer u kojem je vodeća sila postepeno prihvatila uspon novog centra moći bez rata. Sličnu poruku nedavno je izneo i singapurski diplomata Kišore Mahbubani, ocenjujući da bi najveća greška bila ako bi Vašington i Peking počeli da posmatraju međusobni sukob kao istorijsku neminovnost, jer bi upravo takvo uverenje moglo proizvesti ono što obe strane tvrde da žele da izbegnu.

Možda se zato najveća opasnost današnjeg američko-kineskog rivalstva ne krije u tome što je rat unapred određen, već u mogućnosti da ga političke odluke, pogrešne procene ili uzajamni strah učine mnogo verovatnijim nego što bi objektivni interesi dve najveće svetske ekonomije nalagali.

*U ovoj rubrici ćemo pokušati da pojasnimo aktuelne događaje tako što ćemo se podsetiti ključnih činjenica i istorijskog konteksta koji su im prethodili a koje smo u haosu raznoraznih narativa i tumačenja – možda i zaboravili. Čitaoci su pozvani da i sami predlože teme među onima koje su obeležile proteklu nedelju a kojima bi želeli da se BalkanMagazin pozabavi. Predloge možete slati na office@balkanmagazin.net.