KAKO SMO DOVDE DOŠLI: HOĆE LI IZRAEL SRUŠITI SPORAZUM ZBOG LIBANA

Kada je američki potpredsednik Džej Di Vens pre neki dan poručio izraelskim kritičarima sporazuma sa Iranom da je Donald Tramp „jedini moćni saveznik kojeg Izrael još ima“, njegova izjava odjeknula je mnogo dalje od Vašingtona i Tel Aviva. U istom trenutku izraelski avioni nastavili su napade u Libanu, zbog čega su razgovori između SAD i Irana ponovo dovedeni u pitanje.

Tako se pred svetom otvorilo pitanje koje prevazilazi Liban i Hezbolah: da li Izrael pokušava da spreči sporazum koji smatra opasnim po svoju bezbednost, ili Vašington i Tel Aviv zapravo igraju pažljivo podeljene uloge u istoj regionalnoj strategiji. Od odgovora na ovo pitanje može da zavisi ne samo budućnost Libana, već i izgled celog Bliskog istoka u godinama koje dolaze.

Obbuergen, Lucern, 21.06.2026 - učesnici mirovnih pregovora Sjedinjenih Američkih Država i Irana: JD Vance, Shehbaz Sharif, Asim Munir, FoNet/AP

Politički uticaj Hezbolaha

Hezbolah nije nastao kao klasična politička organizacija, već pre kao odgovor dela libanskih šiita na izraelsku invaziju na Liban u junu 1982. tokom građanskog rata koji je već godinama potresao zemlju. U haosu tadašnjeg Libana, uz snažnu podršku nove iranske vlasti nastale nakon Islamske revolucije 1979, počele su da se formiraju šiitske oružane grupe koje će nekoliko godina kasnije biti objedinjene pod imenom Hezbolah, odnosno „Božja partija“. Iranska revolucionarna garda poslala je instruktore u dolinu Bekaa a Teheran je tokom narednih decenija postao glavni finansijer, saveznik i politički pokrovitelj pokreta.

Ono što Hezbolah razlikuje od mnogih drugih bliskoistočnih organizacija jeste činjenica da je istovremeno izgradio vojnu, političku i socijalnu strukturu: pored naoružanih snaga, razvio je mrežu škola, bolnica, humanitarnih organizacija i medija. Nakon izraelskog povlačenja iz južnog Libana 2000. godine, Hezbolah je svoj opstanak opravdavao tvrdnjom da Izrael i dalje predstavlja pretnju a njegov status dodatno je učvršćen posle rata sa Izraelom 2006, kada je veliki deo šiitskog stanovništva pokret doživeo kao zaštitnika zemlje.

Tokom godina, organizacija je postala značajan politički faktor u Bejrutu, sa poslanicima, ministrima i saveznicima u državnim institucijama, zbog čega su pojedini analitičari počeli da je opisuju kao svojevrsnu „državu u državi“. Ipak, ekonomska kriza, politički sukobi i ratovi u regionu postepeno su menjali odnos dela libanske javnosti prema Hezbolahu, naročito nakon njegovog uključivanja u rat u Siriji na strani predsednika Bašara al Asada.

Posle sukoba sa Izraelom tokom 2024. i 2025. godine, organizacija je pretrpela ozbiljne gubitke među komandnim kadrom a značajan deo vojne infrastrukture na jugu Libana bio je oštećen u izraelskim napadima. Uprkos tome, većina zapadnih i regionalnih bezbednosnih procena i dalje smatra da Hezbolah raspolaže najvećim arsenalom raketa i projektila među svim nedržavnim akterima na Bliskom istoku, što mu daje značajan uticaj na bezbednosne prilike u regionu. Zato se i danas, više od četiri decenije nakon osnivanja, u Bejrutu teško može doneti bilo koja važna odluka koja se tiče odnosa sa Izraelom a da se pritom ne uzme u obzir stav Hezbolaha i njegovih saveznika u libanskom političkom sistemu.

Zašto Izrael ne odustaje od Libana

Izraelsko rukovodstvo već godinama tvrdi da Hezbolah predstavlja najveću neposrednu vojnu pretnju severnom delu zemlje, znatno ozbiljniju od većine drugih oružanih grupa u regionu. Razlog nije samo broj boraca, već pre svega raketno-projektilski arsenal koji je organizacija izgradila uz pomoć Irana tokom više decenija i koji je, prema procenama izraelskih i zapadnih bezbednosnih službi, i pored velikih gubitaka, i dalje među najvećima koje poseduje jedna nedržavna organizacija na svetu. Izrael insistira da južni Liban, posebno područje južno od reke Litani, kako je i predviđeno Rezolucijom 1701 Saveta bezbednosti UN iz 2006, ostane bez prisustva naoružanih formacija Hezbolaha.

Tokom ovog meseca izraelske snage nastavile su vazdušne udare na ciljeve za koje tvrde da su povezani sa skladištima oružja, komandnim centrima i logističkom mrežom Hezbolaha, uprkos pritiscima dela međunarodne zajednice da se situacija smiri. Premijer Benjamin Netanjahu više puta je poručio da Izrael neće prihvatiti povratak na stanje koje je postojalo pre 2024, kada su borci Hezbolaha bili raspoređeni neposredno uz granicu. Međutim, iza pitanja bezbednosti granice krije se i šira geopolitička računica, jer je Hezbolah decenijama najvažniji iranski saveznik na istočnom Mediteranu i ključni deo takozvane „osovine otpora“ koju Teheran gradi širom regiona.

Posle slabljenja pojedinih palestinskih organizacija u Gazi, pada uticaja proiranskih grupa u pojedinim delovima Sirije i velikih gubitaka koje su pretrpeli jemenski Huti tokom prethodnih sukoba, Hezbolah je za Iran ostao jedan od najvažnijih instrumenata regionalnog otpora. Deo analitičara zato smatra da cilj Izraela nije samo uklanjanje neposredne pretnje sa severne granice, već i trajno smanjenje iranskog uticaja u Levantu. Među njima je i izraelski bezbednosni analitičar Amos Jadlin koji godinama upozorava da se pitanje Hezbolaha ne može posmatrati odvojeno od šireg rivalstva između Izraela i Irana.

Ko zapravo vodi igru

Izjava američkog potpredsednika Vensa koju smo pomenuli, da su SAD „jedini moćni saveznik“, predstavljala je jednu od najoštrijih javnih kritika izraelskog rukovodstva iz Vašingtona u poslednjih nekoliko godina. Vens je pritom direktno poručio pojedinim članovima vlade Netanjahua da prestanu da napadaju sporazum SAD i Irana i podsetio da najveći deo izraelske vojne pomoći i protivraketne odbrane finansiraju upravo američki poreski obveznici.

Tramp je, takođe, prethodnih dana u više navrata javno pozivao Izrael da smiri situaciju u Libanu, istakavši da je „šokiran“ udarima za vreme pregovora, dok su iz Bele kuće stizali signali da izraelske operacije ugrožavaju dijalog sa Teheranom. Tu se naizgled tvorio najozbiljniji spor između Trampove administracije i dela izraelskog rukovodstva, jer sporazum sa Iranom predviđa smirivanje sukoba na više frontova, uključujući i Liban, dok Netanjahu insistira da Izrael zadržava pravo da nastavi operacije protiv Hezbolaha.

Zbog napada na Liban, međutim, otkazan je i sastanak u Švajcarskoj koji je bio predviđen za petak.

Izraelski kritičari sporazuma tvrde da dokument ne rešava ključna pitanja iranskog raketnog programa i dugoročne podrške Hezbolahu, što  smatraju opasnim ustupkom. Sa druge strane, Vens naglašava da ukidanje sankcija i ostali benefiti za Iran zavise baš od toga da li će Teheran prestati da podržava organizacije koje Vašington smatra terorističkim, među kojima je i Hezbolah. Zbog toga su nastavak izraelskih udara u Libanu tokom juna i insistiranje na širenju zone vojnih operacija mnogi protumačili kao indirektno osporavanje procesa koji pokušavaju da uspostave Vašington i Teheran.

Ostaje otvoreno pitanje da li zaista gledamo sukob između saveznika ili pažljivo režiranu podelu uloga u kojoj Amerika nastupa kao pregovarač a Izrael kao izvor stalnog pritiska na Iran. Pretpostavlja se da će upravo odnos između Trampovog sporazuma i izraelskih akcija u Libanu pokazati da li Vašington zaista kontroliše tok događaja ili je Tel Aviv zadržao sposobnost da samostalno menja pravac čitave bliskoistočne krize.

Kome odgovara da sporazum propadne

Liban je danas možda najmanja tačka na mapi ovog sukoba, ali upravo od njega zavisi da li će američko-iranski dijalog preživeti najosetljiviju fazu. Svaki novi izraelski napad i svaka reakcija Hezbolaha povećavaju pritisak na iransko rukovodstvo koje istovremeno pokušava da pokaže spremnost za dogovor sa Vašingtonom, ali i da ne izgubi ugled među svojim regionalnim saveznicima. Pojedine američke i evropske diplomate upozoravaju da produžavanje krize u Libanu može da proizvede političku atmosferu u kojoj će nastavak pregovora postati mnogo teže objašnjiv i Teheranu i Tel Avivu.

Interes da sporazum propadne imaju različiti akteri: deo izraelskog bezbednosnog establišmenta koji smatra da Iran koristi pregovore za jačanje svojih pozicija, ali i tvrđe struje u Iranu koje godinama upozoravaju da se Americi ne može verovati. Istovremeno, mnogi arapski lideri, iako javno oprezni, vide priliku da smirivanje odnosa između Vašingtona i Teherana smanji rizik od novog velikog regionalnog rata koji bi ugrozio trgovinu, energetiku i bezbednost čitavog Bliskog istoka.

Realne šanse za trajni mir i dalje su ograničene, ne zato što pregovarači nemaju o čemu da razgovaraju, već zato što gotovo svaka kriza na terenu može da poništi mesece diplomatskog rada.

Ukoliko bi Hezbolah bio značajno oslabljen, Iran bi izgubio važan instrument političkog i vojnog uticaja na istočnom Mediteranu, dok bi Izrael dobio bezbednije strateško okruženje na svojoj severnoj granici. Ako, međutim, organizacija sačuva značajan deo svojih kapaciteta i političkog uticaja, Liban će verovatno ostati mesto na kojem će se i ubuduće prelamati odnosi Irana, Izraela i SAD, što znači da sudbina jednog mirovnog sporazuma možda neće biti odlučena ni u Vašingtonu ni u Teheranu, već možda baš na granici između Izraela i Libana.

*U ovoj rubrici ćemo pokušati da pojasnimo aktuelne događaje tako što ćemo se podsetiti ključnih činjenica i istorijskog konteksta koji su im prethodili a koje smo u haosu raznoraznih narativa i tumačenja – možda i zaboravili. Čitaoci su pozvani da i sami predlože teme među onima koje su obeležile proteklu nedelju a kojima bi želeli da se BalkanMagazin pozabavi. Predloge možete slati na office@balkanmagazin.net.