KAKO SMO DOVDE DOŠLI: BITKA ZA IRANSKI URANIJUM

Odluka iranskog vrha da ne dozvoli izvoz obogaćenog uranijuma iz zemlje, uključujući i mogućnost njegovog prebacivanja u Rusiju što je donedavno pominjano kao opcija, ponovo je u središte svetske politike vratila pitanje iranskog nuklearnog programa. Dok Vašington insistira da Teheran mora da ostane bez zaliha visoko obogaćenog uranijuma, Iran tvrdi da ima pravo na civilni nuklearni razvoj kao i svaka druga država potpisnica Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja. U pozadini se, međutim, vodi mnogo ozbiljnija geopolitička partija: pitanje poverenja, ravnoteže snaga na Bliskom istoku i granice do koje velike sile dozvoljavaju tehnološku samostalnost državama koje smatraju protivnicima.

Mapa iranskih nuklearnih postrojenja, foto https://iranprimer.usip.org/blog/2014/nov/18/iran-nuke-program-2-abcs-sites

Uranijum kao poruka

Kada se prethodnih dana pojavila vest da je iranski vrhovni lider ajatolah Mojtaba Hamenei naredio da obogaćeni uranijum „mora da ostane u Iranu“, mnogi su to videli kao novu fazu nadmetanja Teherana sa Vašingtonom i Tel Avivom. Prema navodima dvojice visokih iranskih zvaničnika, Hamenei je odbacio mogućnost da se zalihe prebace u Rusiju ili drugu državu, iako je Moskva još ranije nudila da preuzme deo materijala i preradi ga za civilne reaktore. Američki predsednik Donald Tramp potom je izjavio da SAD „neće dozvoliti“ Iranu da zadrži visoko obogaćeni uranijum, što je dodatno zaoštrilo ionako krhke pregovore između dve strane. U Teheranu se, međutim, ova odluka ne predstavlja samo kao pitanje bezbednosti, već i kao pitanje državnog suvereniteta i prava na razvoj nuklearne tehnologije.

Iranski zvaničnici tvrde da bi izvoz zaliha značio pristajanje na logiku po kojoj Iran može da razvija nuklearnu energiju samo dok velike sile to dozvoljavaju a upravo se protiv takvog pristupa Teheran godinama politički bori. Istovremeno, deo analitičara smatra da je reč i o podizanju uloga pred eventualni novi sporazum, odnosno o pokušaju Irana da prvo zauzme tvrđu poziciju kako bi kasnije imao prostor za ustupke u pregovorima sa SAD i evropskim silama. U prilog toj tezi ide i činjenica da su iranski izvori, gotovo istovremeno sa Hameneijevom porukom, ostavili otvorenu mogućnost da deo zaliha bude razblažen pod nadzorom Međunarodne agencije za atomsku energiju, umesto da fizički napusti zemlju. Iza jedne kratke rečenice o „zabrani izvoza uranijuma“ zapravo se krije mnogo šira politička poruka: Iran verovatno želi da pokaže da ni posle sankcija, pritisaka i pretnji napadima nije spreman da prepusti kontrolu nad najosetljivijim delom svog nuklearnog programa.

Ko je sve učestvovao u razvoju programa

Iranski nuklearni program nije nastao u izolaciji niti isključivo kao projekat Islamske Republike, već vuče korene još iz vremena šaha Mohameda Reze Pahlavija i bliske saradnje Teherana sa Zapadom tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Upravo su Sjedinjene Američke Države tada, kroz program „Atomi za mir“ predsednika Dvajta Ajzenhauera, pomogle Iranu da dobije prvi istraživački reaktor u Teheranu 1967. godine, uz isporuku visoko obogaćenog uranijuma za njegovo funkcionisanje.

Posle Islamske revolucije 1979. veliki deo saradnje sa Zapadom je prekinut, ali nuklearni program nije ugašen, već je tokom rata sa Irakom dobio novu stratešku važnost za iransko rukovodstvo. Tokom osamdesetih godina Iran je pomoć tražio na više strana – od pakistanske mreže nuklearnog naučnika Abdula Kadira Kana, preko kineskih tehnoloških transfera, do saradnje sa ruskim stručnjacima posle raspada Sovjetskog Saveza. Rusija je naročito važnu ulogu dobila devedesetih godina kada je državna kompanija "Rosatom" nastavila izgradnju nuklearne elektrane „Bušer“, projekta koji su prvobitno započeli nemački inženjeri iz kompanije "Simens" još pre revolucije.

Pored „Bušera“, Iran je tokom godina razvio čitavu mrežu nuklearnih postrojenja: „Natanc“ za obogaćivanje uranijuma, podzemni „Fordo“, postrojenje u Isfahanu za preradu i konverziju uranijuma, te teškovodni reaktor u Araku koji je godinama izazivao posebnu zabrinutost Zapada. Upravo su tajna postrojenja u Natancu i Araku, koja je iranska opoziciona grupa NCRI otkrila 2002. godine, pokrenula veliku međunarodnu krizu i višegodišnju istragu Međunarodne agencije za atomsku energiju. Ova agencija je poslednjih godina više puta potvrđivala da Iran danas poseduje dovoljno obogaćenog uranijuma da bi, ukoliko bi doneo političku odluku, relativno brzo mogao da dostigne nivo potreban za izradu nuklearnog oružja, ali da i dalje nema dokaza da je takva odluka doneta.

Na toj razlici između „nuklearnog praga“ i stvarnog posedovanja bombe, danas se zasniva najveći deo svetske rasprave o Iranu: jedni tvrde da Teheran samo želi energetsku i tehnološku nezavisnost, dok drugi smatraju da civilni program služi kao zaštitni okvir za potencijalnu vojnu opciju u budućnosti. Zbog toga iranski nuklearni program već decenijama nije samo pitanje tehnologije i energetike, već i simbol mnogo šire borbe za uticaj na Bliskom istoku, odnosa velikih sila prema neposlušnim državama i granica koje međunarodni poredak postavlja onima koje ne smatra svojim saveznicima.

Obama, Tramp i nova kriza

Kada je u julu 2015. potpisan Zajednički sveobuhvatni akcioni plan, poznatiji kao nuklearni sporazum sa Iranom, administracija tadašnjeg predsednika SAD Baraka Obame predstavila ga je kao istorijski uspeh koji će sprečiti Teheran da razvije atomsku bombu bez novog rata na Bliskom istoku. Sporazumom je Iran pristao da ograniči obogaćivanje uranijuma, smanji zalihe nuklearnog materijala i dozvoli strože kontrole međunarodne agencije, dok su zauzvrat ukinute brojne međunarodne sankcije.

Međutim, republikanci u SAD, izraelski premijer Benjamin Netanjahu i deo američkih saveznika u Zalivu tvrdili su da sporazum samo „kupuje vreme“ Iranu i ostavlja mu mogućnost da kasnije obnovi program u punom kapacitetu. Upravo se na toj kritici zasnivala odluka Donalda Trampa da 8. maja 2018. jednostrano povuče SAD iz sporazuma i obnovi oštre ekonomske sankcije prema Teheranu, uprkos protivljenju evropskih saveznika Vašingtona. Tramp je tada tvrdio da je reč o „najgorem sporazumu u istoriji“, dok je iranski predsednik Hasan Rohani upozoravao da će Teheran, ukoliko ne dobije ekonomske koristi koje su mu obećane, početi postepeno da odustaje od ograničenja iz sporazuma.

Upravo se to i dogodilo: Iran je narednih godina povećavao nivo obogaćivanja uranijuma, razvijao naprednije centrifuge i smanjivao saradnju sa međunarodnim inspektorima, dok su pregovori o obnovi sporazuma išli iz krize u krizu. Nova faza napetosti otvorena je i ove godine, kada je administracija Donalda Trampa ponovo pooštrila retoriku prema Teheranu, insistirajući da Iran mora da se odrekne velikog dela svojih zaliha obogaćenog uranijuma.

Ko sme da ima nuklearni program a ko ne

Jedno od ključnih pitanja koje se danas postavlja u vezi sa Iranom jeste zbog čega se njegov nuklearni program smatra globalnom pretnjom, dok istovremeno desetine drugih država razvijaju nuklearnu energiju bez sličnog političkog pritiska. Iran se poziva na Sporazum o neširenju nuklearnog oružja iz 1968. čiji je potpisnik, i tvrdi da mu taj dokument garantuje pravo na civilni nuklearni razvoj, uključujući obogaćivanje uranijuma za potrebe energetike i medicine. Teheran često podseća da nuklearne elektrane imaju zemlje poput Mađarske, Češke, Slovačke ili Japana, dok čak i države koje nisu potpisnice sporazuma, poput Indije, Pakistana i Izraela, poseduju ili razvijaju ozbiljne nuklearne kapacitete bez istog nivoa međunarodnih sankcija.

Zapadne sile, međutim, odgovaraju da problem nije sama nuklearna energija, već nepoverenje prema iranskoj vlasti, njena regionalna politika i dugogodišnje prikrivanje delova programa, uključujući tajna postrojenja otkrivena početkom 2000-itih godina. Izrael posebno insistira da Iran ne sme da dođe ni do „nuklearnog praga“, odnosno situacije u kojoj bi mogao veoma brzo da proizvede bombu ako donese političku odluku, a Netanjahu poslednjih meseci ponavlja da bi to „promenilo ravnotežu snaga na Bliskom istoku zauvek“.

Sa druge strane, brojni stručnjaci za međunarodne odnose upozoravaju da upravo politika dvostrukih standarda podstiče dodatno nepoverenje prema Zapadu i jača tvrde struje unutar Irana koje smatraju da jedino nuklearna sposobnost garantuje bezbednost države. Tu dilemu je još prošle godine sažeo bivši američki diplomata Robert Molej, jedan od pregovarača u vreme administracije Džozefa Bajdena, ocenivši da „Iran danas verovatno ne veruje da bi mu bilo kakvo odustajanje od programa donelo trajne bezbednosne garancije“. Zato rasprava o iranskom nuklearnom programu odavno više nije samo pitanje centrifuga, uranijuma i međunarodnih inspekcija, već i pitanje toga - ko u savremenom svetu ima pravo na tehnološku i vojnu samostalnost a ko se smatra previše opasnim da bi mu ona bila dozvoljena.

*U ovoj rubrici ćemo pokušati da pojasnimo aktuelne događaje tako što ćemo se podsetiti ključnih činjenica i istorijskog konteksta koji su im prethodili a koje smo u haosu raznoraznih narativa i tumačenja – možda i zaboravili. Čitaoci su pozvani da i sami predlože teme među onima koje su obeležile proteklu nedelju a kojima bi želeli da se BalkanMagazin pozabavi. Predloge možete slati na office@balkanmagazin.net.