ŠTA SE DESILO SA FRANCUSKIM SUVERENITETOM?

Tokom poslednjih petnaest godina, dobija se utisak da Francuska više ne odlučuje o svojoj društvenoj, političkoj i ekonomskoj sudbini. Mnoge državne odluke, posebno od početka vladavine Emanuela Makrona, izabranog za predsednika 2017. godine u prvom mandatu i 2022. godine u drugom mandatu, izgledaju čudno i nerazumljivo, ne samo francuskim građanima, nego i posmatračima širom sveta. Šta više, državne odluke ne izgledaju samo nerazumljivo, nego i nerazumno, čineći od Francuske zemlju koja izaziva podsmehe, ali i sažaljenje, zbog Makronovih odluka da učini sve za Sjedinjene Države i skoro ništa za zemlju na čijem je čelu. Videvši prilike, sasvim je umesno postaviti pitanje da li je Francuska zaista suverena zemlja ili se njome upravlja iz inostranstva.

Da bi se današnja situacija bolje sagledala, neophodno je vratiti se 80 godina u prošlost.

De Golova borba za suverenost Francuske

Kada su SAD ušle u II svetski rat, Ruzvelt je odlučio da od Francuske napravi protektorat. Da bi uspeo u svom naumu, on je rešio da skrajne De Gola, što je tražio i od Čerčila. Vrlo poslušno, Čerčil je to zatražio od poslanika, ali oni su odbili rekavši da je De Gol postao simbol otpora Francuske i da podanici Velike Britanije ne bi razumeli i prihvatili takvu odluku.

Potom se Ruzvelt približio pronacističkoj francuskoj vladi u Višiju i ušao u određene pregovore sa Pjerom Lavalom, šefom Petenove vlade. Ruzveltova namera bila je da, posle završetka rata, Lavala postavi za šefa francuske vlade. Preko takve marionetske vlade SAD bi preuzele Francusku, pretvorile je u protektorat, a onda bi se oslobodile Lavala kao bivšeg Hitlerovog saveznika. U ostvarenje plana krenuli su angažovanjem generala Anrija Žiroa koji je trebalo da preuzme ulogu generala De Gola. Doveden u zvaničnu posetu Americi, Anri Žiro je, u javnosti, davao pronacističke izjave, tako da je Ruzvelt morao odmah da se otarasi francuskog generala koji je govorio da nacizam ima i dobre strane.

Međutim, Ruzvelt nije napustio svoj plan preuzimanja vlasti u Francuskoj i u bogatim francuskim kolonijama. Za dovršavanje plana, on je predvideo iskrcavanje u Normandiji i unaped pripremio novčanice koje su imale format franka, ali su vizuelno izgledale kao dolar. De Gol je imao svoje ljude u SAD-u koji su ga redovno obaveštavali o američkim odlukama, tako da se on spremio za sprečavanje Ruzveltovog državnog udara. Jedan deo tih priprema bili su i tajni pregovori sa Staljinom koga je De Gol pitao da li bi on Francuskoj vojno pomogao ako se SAD upuste u državni udar. Staljin je pristao.

Kada je izvršeno iskrcavanje u Normandiji, De Gol je, u zajednici sa pokretima otpora svih boja, organizovao preuzmanje mesta koja simbolišu vlast – Skupština, Senat, ministarstva, gradske kuće, opštine, policijske stanice, redakcije, itd. Od Amerikanaca, De Gol je zahtevao da general Lekler sa tenkovskim jedinicama ide ispred svih, kao nacionalni simbol oslobođenja. U isto vreme, sa Ajzenhauerom, sa kojim je ostvario prijateljski odnos, dogovorio se da američke trupe prođu kroz Pariz na svom putu za Berlin. Potom je De Gol, za Ajzenhauerom, požurio ka Berlinu, ne bi li Francuska učestvovala u završnim akcijama rušenja Rajha, zadobila svoju zonu i tako obezbedila sebi status i političku budućnost na međunarodnoj sceni. Na taj način, De Gol je ostvario svoj plan očuvanja francuske suverenosti i osujetio Ruzveltov plan pretvaranja Francuske u protektorat.

Atomska bomba i izlazak iz NATO-a

Kada je 1958. godine De Gol došao na vlast, on nije imao mnogo poverenja u SAD. To se pokazalo 1964, kada je odbio da prisustvuje komemoraciji iskracavanja u Normandiji, jer je zapamtio Ruzveltov pokušaj da skrajne Francuze i preuzme vlast u zemlji. Potom, tokom 60-ih godina, prilikom razvoja atomske bombe, De Gol je odbio da se povinuje američkim zahtevima da ne prave bombu, a kada je bomba napravljena, odbio je američki predlog da Francuska ne pravi tehnologiju za lansiranje bombe, jer bi to obezbeđivale SAD (što je slučaj sa Velikom Britanijom i danas). De Gol je, 1966. godine, odlučio da Francuska napusti NATO, a sve vreme je Ujedinjene nacije nazivao nepotrebnom i opasnom "drangulijom". Obraćajući se naciji u više navrata, De Gol je objašnjavao da su sve njegove odluke usmerene ka obezbeđenju i utvrđivanju suverenosti zemlje.

Posle I svetskog rata, SAD su se vratile kući, ali posle II svetskog rata one su rešile da ostanu u Evropi i da njome zavladaju, što je trebalo da bude njihov prvi korak ka svetskoj hegemoniji. Napravili su zametak Evropske unije uzevši za model Hitlerov Treći rajh i krenuli su da indoktriniraju mase i da se konfrontiraju sa Sovjetskim Savezom. Kako je napredovala dekolonizacija afričkih i azijskih zemalja, Amerikanci i Englezi su, u strahu da će sve te zemlje prići Sovjetima, preko Tita, Nehrua i Nasera inicirali stvaranje „Pokreta nesvrstanih“. Na taj način, oni su sve te novooslobođene zemlje držali dalje od sovjetskog bloka.

Društveno-politički nemiri 60-ih godina promenili su prilike u svetu i, tokom 70-ih godina, američki oligarsi rešili su da više ne dopuste ikakve pobune i odlaženje ka novim ličnim i kolektivnim slobodama. Započeli su veći pritisak na sve zemlje, a Francuska, zajedno sa Nemačkom, dobila je svoje prirodno vodeće mesto u Evropi. To je imalo i svoju cenu. Miteran je, od dolaska na vlast 1981. godine, morao da uvede neoliberalizam na mala vrata. Francuska je ipak uspela da ostane na distanci u odnosu na američke neoliberalne težnje.

Zbignjev Bžežinski, politikolog, geostrateg i savetnik više američkih predsednika, u svojoj knjizi "Velika šahovska tabla" (1997) objasnio je da SAD moraju da drže u paru Francusku i Nemačku, jer Francuzi povremeno imaju svoje planove koji štete Americi. Istovremeno, Francuska prirodno koči Nemačku koja je, inače, najveća opasnost za Ameriku u Evropi. Da bi sve to išlo u korist Americi, on je smatrao da Velika Britanija mora da bude uključena i da aktivno kvari planove Francuzima i Nemcima, ako oni pokrenu sopstvene projekte.

Makronovo uništavanje Francuske

Pad Berlinskog zida i nestanak Sovjetskog Saveza ubrzao je želju Amerike da zavlada svetom, a za to im je bila potrebna dobra baza u Evropi. Pokrenuli su dugoplaniranu Evropsku uniju, a za članstvo je bilo neophodno, pre svega, da se uđe u NATO, vojnu alijansu u službi američkog imperijalizma. Krajnji cilj „operacije Evropska unija“ bilo je stvaranje federalne Evrope koja više ne bi imala suverene zemlje, nego oblasti i centralnu vlast u rukama, više ne američke vlade i američke oligarhije, nego američke plutokratije.

Francuski predsednici Pompidu, Žiskar, Miteran i Širak bili su političari starog kova i učesnici u ratovima, II svetskom i alžirskom. Oni su, nalik De Golu, imali viziju suverene Francuske, ekonomski snažne i u partnerskim odnosima sa drugim zemljama. Međutim, za njima su došli Sarkozi, Oland i Makron, političari novog kova, za koje politika nije imala ikakvu ideologiju, etiku i velike ideje, nego je bila samo jedna profesija, kao bilo koja druga.

Političke partije su počele da postoje samo formalno, kao odskočne daske za osvajanje vlasti. Nekada su one bile nastavak političkog razmišljanja zasnovanog na idejama i sistemima mislilaca i filozofa. Danas, francuske političke partije nisu vezane za mislioce i više nemaju programe. Sve je predato u ruke preduzećima za politički marketing koja na osvajanju vlasti političkog kandidata rade po istim principima kao na osvajanju tržišta za novi proizvod.

Sarkozi, amerikanofil zainteresovan za vlast, slavu i novac, predao je zemlju Amerikancima i vratio je u NATO. Za njim je došao Oland, bez ikakve vizije i ideje, nastavljajući u istom pravcu. Potom su Amerikanci, da više ne bi gubili vreme, u francusku politiku ubacili Makrona, bivšeg Rotšildovog bankara. Američko konsultantsko preduzeće Mekinzi, poznato po svojim strateškim savetima u prljavim državnim i privrednim poslovima, osmislilo je Makronovu predsedničku kampanju, a kasnije su nastavili da mu stvaraju državnu strategiju na štetu Francuske i u korist američke nadnacionalne ekonomske elite. Francuski narod je te usluge Mekinzija platio blizu tri milijarde evra, a Mekinzi je bio oslobođen od plaćanja bilo kakvog poreza na prihode u Francuskoj.

Savetovan Mekinzijem tokom svog mandata, Makron je odlučio da, zbog francuske tehnološke zaostalosti, sve vojne podatke uskladišti na američkim serverima. Iz istog razloga, francuski zdravstveni sistem će sve podatke o zdravstvenom stanju građana da uskladišti na Gejtsovim serverima Majkrosofta. Iz istog razloga, i svi podaci francuskog obrazovnog sistema biće uskladišteni na američkim serverima. Američke privatne kompanije preuzeće francuski biro za nezaposlene i, za početak, oni će preuzeti sektor obrazovanja i obučavanja nezaposlenih. Od nedavno, na zahtev američke plutokratije, popisuje se imovinsko stanje francuskih građana, a podaci će biti dostavljeni Sjedinjenim Državama.

EU kao rezonatorska kutija američkog neoliberalizma

Dolaskom Trampa na čelo američke vlade, agenda američke nadnacionalne ekonomske elite, sprovođena kroz državni aparat pod upravom Demokrata, nije se promenila, nego se samo utišala u Sjedinjenim Državama. Američka nadnacionalna elita nije zainteresovana za projekat Trampove administracije da se ponovo industrializuje SAD. Njih zanima da što većom brzinom pridobiju što veću vlast i što više novca, proizvodeći u onom delu sveta gde su uslovi najpovoljniji, a radna snaga najjeftinija. Zigmunt Bauman, poljsko-britanski filozof, takav način poslovanja nazvao je „fluidnim kapitalizmom“.

Nadnacionalna ekonomska elita pokretna je u vremenu i prostoru, dok su niže klase nepokretne i vezane samo za jedno mesto. Nepokretnost je glavna mera društvenog siromaštva i neslobode današnjeg vremena. Ljudi koji nisu u stanju da se kreću sa protokom kapitala, rada i informacija, ostaju zaglavljeni u fizičkom prostoru, dok globalna elita živi isključivo u "vremenu". Bez teritorije, američka nadnacionalna ekonomska elita kreće se tokovima informacija i kapitala koji im pruža umreženo postdemokratsko društvo.

Da njihova doskora sprovođena politika i ideologija ne bi bile zaboravljene, oni su Evropsku uniju pretvorili u svoju rezonatorsku kutiju. Na taj način, američka nadnacionalna ekonomska elita drži upaljenu baklju svojih ultraliberalnih ideja u Evropi da bi je ponovo vratili u SAD posle Trampovog mandata. Francuski predsednik Makron najveći je zagovornik njihovih ideja na starom kontinentu, jer od njih očekuje obezbeđivanja nastavka karijere, kada mu se 2027. godine završi drugi predsednički mandat. Moglo bi se pretpostaviti da on priželjkuje da bude postavljen za "inicijatora" federalne Evrope, a možda i njenog prvog predsednika, naravno, za račun američkih plutokrata.

Ta ideja čak može da se tumači u svetlu Makronovog ukidanja profesionalne diplomatije. Francuska, nekada čuvena po kvalitetu svojih diplomata i njihove mreže u svetu, danas se svela na tehničko osoblje. Namesto karijernih diplomata, francuski predsednik je uveo da se za međunarodne pregovore, u zavisnosti od oblasti, pošalje jedan od birokrata iz nadležnog ministarstva. Makronovo objašnjenje, na prvi pogled, deluje pragmatično, ali ono je negativno za Francusku. Dovoljno je setiti se Napoleonovog ministra inostranih poslova Talerana, jednog od najuspešnijih diplomata u francuskoj istoriji. On je sve birokratske poslove prepustio administrativnom osoblju, dok je on gajio posebne lične kontakte sa najvažnijim diplomatskim predstavnicima različitih zemalja.

Za razliku od Napoleona, Makron je za svog ministra inostranih poslova angažovao Stefana Sežurnea, birokratu koji je disleksičan. Disleksija se karakteriše poteškoćama u različitim oblicima jezika, često uključujući uz probleme čitanja i ozbiljne probleme u veštini pisanja. Prirodno, Sežurne je imao najvažniji kvalitet, a to da je slepo izvršavao Makronova naređenja, nezavisno koliko su ona loša za Francusku.

Uništavanje francuske industrije, poljoprivrede, zakonodavstva, sudstva...

Makronovo vazalstvo prema američkim neoliberalima ogleda se i u njegovom uništavanju francuske lake i teške industrije, iskorenjivanju poljoprivrede, uvođenju državnih bolnica koje rade kao preduzeća sa imperativom - dobit na kraju fiskalne godine ili zatvaranje... Makron se obrušio i na školstvo, smanjujući budžete i slabeći nastavni kadar. Prema jednom od ovogodišnjih istraživanja, 40 odsto školske dece u Francuskoj ne razume u potpunosti pročitani tekst i ne uspeva pismeno da se izrazi, jer ne zna i ne razume dovoljan broj reči. Na fakultetu su prilike malo bolje, te se polupismenost zaustavila na tridesetak odsto. Među najtraženijim studijama u Francuskoj su one koje vode ka uslužnim delatnostima – bankarstvu, finansijama, programerskom sektoru i menadžerstvu.

Slične su prilike i sa zanatima koji lagano nestaju. Više od 80 odsto francuskih restorana kupuje već zgotovljena jela u fabrikama, pa ih pre serviranja samo doradi i podgreje. Stručnjaci za remonte nuklearnih elektrana se sve manje obrazuju, a sve više se dovode električari i vodoinstalateri iz siromašnijih zemalja koji čak i ne govore francuski jezik...

Istovremeno sa uništavanjem privrede i ekonomije zemlje, Makron upropašćuje i zakonodavstvo, praveći u njemu velike rupe, što omogućava sve više nezakonitih radnji. Prema izveštajima, od 2017. do 2025. godine, korupcija se povećala za 94 odsto. Korumpiranost je najviše zahvatila državni aparat, pa čak i sudstvo koje više nije nezavisno. O tome nam svedoči suđenje Marin Le Pen za prebacivanje fondova dobijenih iz EU za rad poslanike njene partije i finansiranje partije. Ta praksa je ustaljena i veliki broj političara novac upotrebljava u različite svrhe, a da nikada nisu zbog toga bivali optuženi ili osuđeni.

Marin Le Pen, za koju se opredeljuje sve veći broj glasača i čija partija ima najveći broj poslanika u Skupštini, osuđena je i zabranjeno joj je da obavlja političke funkcije u narednih pet godina. Kazna je postala delotvorna odmah po izricanju presude, što se primenjuje samo na teške kriminalce koji mogu ili da pobegnu ili da ugroze svedoke. Sudija je obrazložila odluku o zabrani bavljenja politikom Le Penove, željom da je spreči da uđe u predsedničku kampanju naredne godine, jer bi to dovelo do vrlo opasne situacije po red i mir u zemlji.

Neophodno je napomenuti da je krajem prošle godine, neposredno posle skandaloznog odstranjivanja Đorđeskua iz rumunske predsedničke kampanje, Tjeri Breton, francuski političar i evropski komesar za unutrašnje tržište, upozorio sve zemlje Unije da ne biraju pogrešne kandidate, jer će Komisija EU poništiti svako takvo glasanje.

Francuska kao feud američke plutokratije

Osamdeset godina kasnije, možemo da zaključimo da je General De Gol uspeo da očuva francusku suverenost i da izbegne da njegova zemlja postane američki protektorat na samom kraju II svetskog rata. Današnji francuski predsednik, Emanuel Makron, doveden je da uništi francusku suverenost i da od zemlje stvori, ne više američki protektorat, nego feud američke plutokratije.

Šta će biti dalje, teško je reći. Francuska je nekada imala velike intelektualce, mislioce i filozofe. Danas, ta elita ne postoji, a bez intelektualne elite zemlja ne može u bolju budućnost. Problem je i u nestajanju francuskog kolektivnog identiteta.

Francuzi više nemaju nikakve zajedničke ideale i jedina vrednost koja im je zajednička jeste - novac. Međutim, bez duhovnih vrednosti i moralanih ideala nacija će nazadovati. Dokle god Francuzi sebi postavljaju samo jedno pitanje – "kako", gledajući da zarade što više novca, oni neće biti slobodni. Tek kad počnu da postavljaju pitanje "zašto", oni će krenuti ka kritičkom duhu, ličnoj i kolektivnoj slobodi.

Prirodno, put lične i kolektivne slobode je težak i pun prepreka o čemu nam je najbolje posvedočio Dostojevski u poemi Veliki inkvizitor koju govori Ivan Karamazov svom bratu Aljoši dok sede u krčmi.