KAKO SMO DOVDE DOŠLI: SUSRET TRAMPA I SIJA, NOVA FAZA U BORBI ZA DOMINACIJU

Uoči susreta u Južnoj Koreji, najavljivanog kao prekretnice u odnosima dve najveće svetske ekonomije, carinske barijere i obostrani pritisci dostigli su vrhunac. Carinske stope Sjedinjenih Država su u oktobru bile na približno 57 odsto za kineske proizvode, dok je Kina odgovorila restrikcijama u kontroli nad izvozom retkih minerala. Nakon sastanka u Busanu, gde su lideri SAD Donald Tramp i Kine Si Đinping potpisali okvirni dogovor, SAD su najavile smanjenje stope na 47 odsto, uz kinesku obavezu da kupuje američku soju i suspenduje kontrolu nad retkim mineralima na minimum godinu dana. Uprkos tom ishodu, brojni analitičari upozoravaju: ovo nije mirni epilog, već kratak predah u rivalstvu koje tek grabi ka novoj ravnoteži snaga.

Naime, ključne teme poput tehnološkog pristupa, kontrole čipova, statusa Tajvana, ostale su otvorene. Ako se pogleda mapa globalnih lanaca snabdevanja, epilog iz Busana nema samo bilateralni značaj: on signalizira početak faze u kojoj dva najmoćnija tržišta sveta pokušavaju da stabilizuju odnos, ali na način koji neće usloviti direktnu uključenost drugih velikih igrača. I za evropske, azijske i afričke ekonomije ovo je znak promena koje donose nova pravila igre. Ovaj skok u „hladnoj ekonomiji“ pokazuje da je dogovor iz Busana više taktika nego strategija, pre privremeni prekid nego trajni epilog.

Toplo-hladno

U prvoj polovini 2025. godine carinski rat je eskalirao: SAD su  razmatrale uvođenje carine od 100 odsto na kinesku robu, dok je Kina odgovorila sa stopama od 125 odsto na američki uvoz. Prema izveštajima stručnjaka, američke firme koje posluju u Kini suočile su se sa rekordnim padom investicija – više od trećine izgubilo je deo prodaje zbog carina, i gotovo 70 odsto njih je navelo da ih trgovinski odnosi sa Kinom direktno pogađaju.

Istovremeno, kineska kontrola nad više od 60 odsto svetske proizvodnje retkih minerala dala je Pekingu značajan instrument za pritisak a SAD su se našle u zavisničkoj poziciji.

Uoči sastanka u Busanu, američko-kineski pregovori u Maleziji dali su okvir sporazuma: zamrzavanje novih carina, odlaganje izvozne kontrole, obustava putarina za jedan period. Međutim, tržišta su reagovala oprezno. Delimično rasterećenje nije značilo kraj nesigurnosti. Globalni lanci snabdevanja i dalje beleže odložene efekte a preduzeća preusmeravaju proizvodnju ka jugoistočnoj Aziji, Indiji i Meksiku. Tako je susret u Busanu stigao kao kulminacija jednog puta koji je počeo kao trgovinski spor i prerastao u strateški duel.

Od savezništva do rivalstva

Odnosi između SAD i Kine nisu se formirali preko noći. Nakon završetka Drugog svetskog rata i uspona Kine kao komunističke sile 1949, sporazumi poput onih iz sedamdesetih godina (otvaranje prema Pekingu), otvorili su vrata saradnji. Ipak, od 2000, Kinu sve češće vidimo kao konkurenta, i to u ekonomiji, tehnologiji, vojnoj moći. Kineska strategija „Made in China 2025”, američki strah od gubitka tehnološke prednosti i pitanje Taivana samo su poslednji slojevi u složenoj slici. Kada je Tramp u februaru 2025. najavio velike carinske promene a Kina odgovorila uzvratnim merama, postalo je jasno da se model „partnerstva“ pretvara u rivalstvo.

Šta znači Busan za globalnu ravnotežu

Sastanak Trumpa i Sija je signal da se svet približava fazi u kojoj dve supersile zajednički odvajaju rubove svoje autonomije. S jedne strane, SAD šalju poruku da su spremne na kompromis i da ne žele ekonomsku konfrontaciju koja bi štetila globalnoj stabilnosti. S druge, Kina potvrđuje da može da pregovara na ravnopravnijoj poziciji, ne više kao „površinski“ partner, već kao faktor koji postavlja svoje uslove, posebno u tehnološkim i industrijskim domenima.

SAD za sada kupuju vreme ali, pritom, rizikuju da izgube pritisak koji imaju u odnosu s Kinom. Ako SAD ne pojačaju svoj tehnološki, industrijski i geopolitički odgovor, Kina će preuzeti inicijativu, što može da pomeri centar snage sa Zapada ka Aziji.

Za Evropu, Indiju i afrički svet ovo znači sledeće: izbor između blokova postaje manje očigledan. Mnoge zemlje sada traže „treći put“, autonomniju, ali to traži i kapacitete i strateške resurse. Budimpešta, Seul i Dubai polako postaju hibridni centri diplomatije, mesta gde se kroje multipolarni tokovi i ne ponavljaju samo „zapadni“ savezi. Ukoliko se postigne trajni okvir saradnje između SAD i Kine, svet može da uđe u „ekonomski mir“, ali to ne znači da će rivalitet nestati. Samo će se transformisati u formu koja je manje dramatična, ali možda dugotrajnija.

Kako ćemo ovo osetiti

Promene koje se dešavaju između SAD i Kine imaju dalekosežne posledice i za Evropu i za nas u regionu. Ako Kina postane glavni ekonomski i tehnološki centar, a SAD ne uspeju da zadrže prednost, to znači da će se globalni sistem vrednosti promeniti: trgovinski tokovi, tehnološki standardi, geopolitički savezi. Za građane Srbije to može da znači promenjene cene uvozne robe, drugačiju raspodelu investicija, novi pritisak da se biraju strane u tehnološkim i energetskim mrežama.

*U ovoj rubrici ćemo pokušati da pojasnimo aktuelne događaje tako što ćemo se podsetiti ključnih činjenica i istorijskog konteksta koji su im prethodili a koje smo u haosu raznoraznih narativa i tumačenja – možda i zaboravili. Čitaoci su pozvani da i sami predlože teme među onima koje su obeležile proteklu nedelju a kojima bi želeli da se BalkanMagazin pozabavi. Predloge možete slati na office@balkanmagazin.net.