Knjiga francuskog antropologa Emanuela Toda “Treći svetski rat je počeo“: “Zapad isprovocirao rat u Ukrajini, cilj Rusije da uništi NATO“

Emanuel Tod je ugledni francuski antropolog, sociolog, univerzitetski profesor i autor brojnih knjiga kao što su „Konačni pad“, „Ekonomska iluzija“,  „Posle imperije“, “Poreklo porodičnih sistema“… Po njemu, Zapad je isprovocirao rat u Ukrajini, a sa stanovišta Rusije ovo je  “odbrambeni rat za opstanak“ čiji je cilj uništi NATO-a.

Oštre kritike u Francuskoj kojima je bio izložen, delom objašnjavaju činjenicu da je njegova najnovija knjiga „Treći svetski rat je počeo“ objavljena je 2022. godine prvo u Japanu gde je prodata je u 100.000 primeraka.

Emanuel Tod

Ukrajina – od lokalnog do svetskog rata

Za neke u Francuskoj njegove analize su “skandalozne“, dok ga drugi opet smatraju “misliocem – vizionarom“. Ovi poslednji podsećaju da je Tod u knjizi “Konačni pad“ 1976. godine predvideo raspad Sovjetskog Saveza.

Donosimo izvode iz Todovog intervjua konzervativnom pariskom dnevniku Figaro (međunaslovi BM) kako bi našim čitaocima predstavili osnovne postavke iz Todove analize rata u Ukrajini koje u Francuskoj i dalje izazivaju polemiku.

***

Emanuel Tod tvrdi da je “očigledno“ da je sukob u Ukrajini prošao kroz fazu lokalnog rata, pretvorio se u globalni ekonomski sudar između Zapada s jedne strane i Rusije koja se oslanja na Kinu sa druge strane, da bi sada prerastao u svetski rat. Mnogi zapadni i američki intelektualci i analitičari podržavaju ovu tezu, ali većina kritikuje Toda zbog njegove analize uzroka rata u Ukrajini.

Emanuel Tod naime zastupa stav da je Ukrajina, potpomognuta agresivnom politikom NATO-a, čak doprinela da dođe do ruske invazije koja u tom kontekstu –  sa aspekta Moskve - vodi defanzivni rat za opstanak. Ovo viđenje je blisko ruskom zvaničnom stavu i zbog toga je Tod bi meta tako žestokih kritika u Francuskoj.

“Stalno sam u strahu da delujem kao neko ko je neosetljiv za patnju ukrajinskog naroda“, rekao je Tod ovih dana u intervjuu za video – program pariskog dnevnika Figaro. “Svestan sam toga. Ljudi ne vide da ovaj rat nikada nije bio rat između Rusije i Ukrajine. Za Rusiju je Ukrajina u tehničkom smislu manje važan problem. Rusi zato sebi daje vreme. To je uostalom već bilo jasno kada je Putin najavio ono što zovem invazijom, a ne specijalnom operacijom. Bio je to izazov NATO-u i SAD, a ne samo Ukrajini“.

Japansko izdanje knjige "Treći svetski rat je počeo"

„Test istine“

“Hoću da kažem da postoji drugi, mnogo važniji cilj. Zapad je provocirao ovaj rat. Rusija je govorila da neće tolerisati da Ukrajina postane članica NATO-a. Ukrajina je, međutim, de fakto bila članica NATO-a jer su njenu armiju organizovali Amerikanci, Englezi i Poljaci. Rusija je povela rat koji je sa njenog stanovišta preventivni. Mislim da su Amerikanci bili manje-više u položaju provokatora, gurali su Ruse u to jer su imali neo-konzervativce čija je hipoteza bila da će sankcije uništiti Rusiju“.

Tod smatra da je rat u Ukrajini postao neka vrsta “testa istine“ u ogromnim razmerama.

“Dogodilo se da je Rusija izdržala sankcije mnogo bolje nego što se očekivalo, vidimo ponovo ekonomski rast u Rusiji, ali zauzvrat mogli smo da konstatujemo da zapadne neo-liberalne zemlje, koje su sprovele sve one “dobre“ reforme koje znamo, te zemlje – dakle – upravo konstatuju da više nemaju industrijsku osnovu da bi Ukrajinu mogle da snabdeju municijom“. 

“Bruto domaći proizvod (BDP) Rusije iznosi 3 odsto BDP-a Zapada. Dakle postavilo se pitanje kako ta ekonomija može da izdrži. Međutim videli smo da BDP predstavlja preplaćene advokate u SAD, preplaćene lekare… predstavlja fiktivnu meru proizvodnje: Ako u Rusiji postoji kapacitet poljoprivredne i industrijske proizvodnje koja je u porastu, onda konačno proizilazi da nisu više brojevi i finansijske stvari ti koji su bitni za vođenje rata, već su to kapaciteti proizvodnje“.

“U tom smislu rat je jedan ogroman test istine o rezultatima neo-liberalizma. Očekivalo se da će se Rusija srušiti, ali je Velika Britanija ta koja se upravo ruši. To je iznenađujuće“, kaže Tod.

On priznaje da se “prevario u vezi sa bregzitom“: “Bio sam za bregzit i verovao sam da će to dobro proći, ali priznajem da nisam u celini shvatio motive i razloge engleskih konzervativaca, a naročito nisam bio svestan do koje mere se smanjila industrijska baza Engleske“.

“Uništavanje jedne industrije je jedan dugotrajan proces. On je zapravo počeo pre Tačerove. Ljudi će reći da je to poraz bregzita, ali istina je da je to poraz neo-liberalizma. Pogledajte SAD – Amerikanci nisu imali bregzit, ali ni oni ne uspevaju da proizvedu oružje u dovoljnoj meri mada oko ovoga za SAD nisam još uvek sasvim siguran“.

Cilj Zapada i cilj Rusije

Tod neoliberalizam definiše kao “jednu vrstu mržnje prema državi, tretiranje države na način koji čini građane neodgovornim, praveći društvo nemoćnim, paralizujući ga i insistirajući da se svuda uspostavi apsolutna konkurencija na tržištima tako da sâmo „tržište postane instrument discipline još užasnije nego što je država bila pre toga“.

“Sa idejom Tačerove (“there is no such thing as society“) da društvo “ne postoji“, nego postoje samo racionalni pojedinci na tržištu, ukida se kolektivno verovanje u društvo što onemogućava ljudima da deluju zajednički. Upravo sada vidimo do koje je mere ta ideologija opustošila američko društvo“.

Tod smatra da je svetski rat u toku iako Zapad zvanično ne učestvuje u ratu jer Zapad i dalje obezbeđuje oružje:

“Ubijamo Ruse, čak i ako se ne izlažemo neposredno. Ali ostaje istina da smo mi Evropljani pre svega ekonomski angažovani. Takođe, osećamo da naš pravi ulazak u rat dolazi kroz inflaciju i nestašice“.

“Kad je shvatila da Rusija ima velike šanse da uspe, Kina je ušla u igru sa svojom industrijskom bazom. Cilj Rusije je sada da uništi NATO. Ljudi nisu shvatili na kom nivou se stvari dešavaju“, zaključuje Tod.

“Istina je da je sve počelo malo po malo i sa dva iznenađenja. Ušli smo u ovaj rat sa idejom da je ruska vojska veoma moćna i da je njena ekonomija veoma slaba. Smatralo se da će Ukrajina biti vojno slomljena i da će Zapad ekonomski slomiti Rusiju. Ali desilo se obrnuto. Ukrajina nije bila vojno slomljena čak i ako je do sada izgubila 16% svoje teritorije. Rusija međutim nije bila ekonomski slomljena. Rublja je (krajem januara) ojačala 8% u odnosu na dolar i 18 odsto prema evru u odnosu na vrednost uoči početka rata. Očigledno je da je sukob, prelazeći iz ograničenog teritorijalnog rata u globalnu ekonomsku konfrontaciju, između celog Zapada s jedne strane i Rusije koju podržava Kina s druge strane -  postao svetski rat“.

Kina počinje da zauzima svoje pravo mesto

Tod konstatuje da je mirovni plan Kine “mnoge razočarao iako Kinezi nikada nisu rekli da imaju mirovni plan“.

“Svi zapadni mediji su se uzbudili oko toga, najavljujući da će biti predstavljen mirovni plan, ali to je pre bio jedan plan za zauzimanje stava. Uzbuđenje je izazvalo to što je Kina napustila svoju ulogu posmatrača na odstojanju i počela da zauzima svoje istinsko mesto u svetskom sistemu“.

“U početku rat je sve iznenadio. To je bio istinski šok za sve – za rusofobe, za rusofile, za ljude koji -  kao ja - misle da pre svega treba da se bore za pluralizam mišljenja u svojoj zemlji. U početku, očekivali smo veliku demonstraciju vojne moći Rusije ali se to nije dogodilo što je bilo iznenađenje, a zatim smo očekivali propast ruske ekonomije što se takođe nije dogodilo. Videli smo Rusiju koja je ušla u rat i - što je još važnije – da je čitav svet shvatio da je angažovanje u ratu na strani Rusije – manje opasno nego što su zamišljali. Dakle dogodilo se da čitav anti-zapadno orjentisani svet podržao Rusiju koja je pokazala da može da izdrži“.

“Rat koji se vodi sa strategijom iscrpljivanja neprijateljskih snaga i rezervi podrazumeva mnogo mrtvih, mnogo gubitaka. U tom pogledu su Rusi vrlo štedljivi nasuprot onome što se o njima govori jer Rusija ima istinski demografski problem. Za pet godina neće moći više da vodi rat jer će imati generacije koje nisu dovoljno brojne… Kinezi će imati taj isti problem uskoro. Takođe, postoji ovde i strategija industrijskog iscrpljivanja. Pođite od Drugog svetskog rata. Šta je bila snaga Amerike? Snaga Amerike je bila u tome što je ona držala polovinu svetske industrijske proizvodnje. Zbog toga je ishod Drugog svetskog rata bio određen onog trenutka kada su SAD odlučile da uđu u rat. Uzmite sada koliki je udeo Kine u svetskoj proizvodnji. Kina drži 30 odsto svetske proizvodnje alatnih mašina (mašine koje proizvode mašine). Japan – 15 odsto, Nemačka 14 do 15 odsto, a SAD se bore sa Italijom za četvrto mesto sa 7 do 8 odsto. O Francuskoj da ne govorim. Dakle, SAD nemaju dovoljnu industrijsku bazu.

Dakle, vidimo u kom pravcu idemo od trenutka kada smo počeli da govorimo da bi Kina mogla da postane ishodište autokratije, kao što je Amerika bila ishodište demokratije.

Iscrpljenost – razlog za sporazumevanje

Tod je prokomentarisao i mišljenje po kome bilo ko da pobedi od dve velike sile - Rusija ili  SAD - biće to Pirova pobeda koja će doneti slabljenje bloka Zapad – Rusija, a korist će imati Kina.

“Mislim da će u ovome svi biti gubitnici. Uzmite dva svetska rata koji su zaista bili krvavi. Oba ova rata događala su se u vreme kada je priraštaj stanovništva bio visok. Jedino je Francuska imala spor priraštaj, ali englesko, nemačko, rusko i japansko stanovništvo su se uvećavali. …Sada imamo paradoks. Odnosi industrijskih snaga između država evoluiraju vrlo brzo, ali ovoga puta u kontekstu demografske depresije. Odnosi snaga se menjaju ali će broj stanovnika većine razvijenih zemalja nastaviti da opada. Izuzetak su SAD ali tu ima više potrošača nego proizvođača. Kada se to završi svi će biti gubitnici i svi će biti iscrpljeni. To je dobar razlog da bude razgovora i da se traže sporazumi“.

Društvo u raspadanju i rat

Tod ocenjuje da je otpor Ukrajine bio “veliko iznenađenje“ koje govori o “velikoj grešci“ Putina:

“Ukrajina uoči rata nije bila definisana kao demokratija u povoju već kao failed state - propala država koju odlikuju korupcija, oligarsi, čiji se broj stanovnika smanjio za 10 do 15 miliona“.

“Mislim da je računica Kremlja bila da će se ovo društvo raspasti pri prvom udaru, ili čak da će Svetu Rusiju dočekati ´dobrodošlica´. Ali ono što smo otkrili, naprotiv, jeste da društvo u raspadanju, ako se hrani spoljnim finansijskim i vojnim resursima, može u ratu pronaći novu vrstu ravnoteže, pa čak i horizont, nadu. Rusi to nisu mogli da predvide. Niko nije mogao.“

“Suočen sa ovim što se dešava u Ukrajini, podeljen sam između osećanja divljenja i osećanja zabrinutosti zbog izvesne nihilističke dimenzije u smislu da nihilizam nosi fascinaciju smrću i žrtvovanje – to je istinski problem. Uostalom, to je nešto što treba uključiti u analizu ukrajinske vojne strategije koja se zapravo veoma skupo plaća ljudskim životima. Uvek kažemo kako Rusi žrtvuju mnogo ljudi, ali stvarnost je drugačija. Ukrajina je ta koja žrtvuje mnogo ljudi“, kaže Tod.

Neizbežan slom jedne ili druge strane

Tod kaže da se danas slaže sa analizom američkog geopolitičara iz kruga takozvanih „realista” Džona Mirshajmera po kome su ukrajinsku vojsku u svoje ruke uzeli vojnici NATO-a (američki, britanski i poljski) i to bar od 2014. godine i da je, dakle, Ukrajina de fakto članica NATO-a. Rusi su objavili da nikada neće tolerisati Ukrajinu koja je članica NATO-a.

“Po Mirshajmeru nemamo razloga da se radujemo eventualnim teškoćama Rusa. Oni vode rat za opstanak i zato će udarati utoliko jače ukoliko im bude teže. Čini se da je ova analiza tačna. Ovaj rat je stoga i za Sjedinjene Američke Države postao rat za opstanak. Kao ni Rusija, SAD više ne mogu da se povuku iz sukoba. Zato smo sada u ratu bez kraja, u konfrontaciji čiji ishod mora biti slom jednog ili drugog“.

“Niko nije očekivao da će se ruska ekonomija suprotstaviti ´ekonomskoj moći´ NATO-a. Verujem da ni sami Rusi to nisu predvideli“, kaže Tod i dodaje: “Ako bi se ruska privreda u nedogled opirala sankcijama i uspela da iscrpi evropsku privredu, srušila bi se američka monetarna i finansijska kontrola sveta, a sa njima i mogućnost da SAD finansiraju svoj ogromni trgovinski deficit. Ovaj rat je stoga i za Sjedinjene Države postao rat za opstanak“.

“Francuska i nemačka naivnost su kritikovane jer naše vlade nisu verovale u mogućnost ruske invazije. To jeste tačno, ali to je bilo zato što nisu znale da Amerikanci, Britanci i Poljaci mogu dozvoliti Ukrajini da vodi širi rat. Osnovna osovina NATO-a je sada  Vašington-London-Varšava-Kijev“.

Precenjena Amerika

Tod ima i primedbe na analizu Mirshajmera: “On kao dobar Amerikanac, precenjuje svoju zemlju. Smatra da je za Ruse rat u Ukrajini egzistencijalan, ali da je za Amerikance je to u suštini samo jedna „igra moći“ među ostalim “igrama“. Posle Vijetnama, Iraka i Avganistana, jedan debakl manje-više... Osnovni aksiom američke geopolitike je: ´Možemo da radimo šta hoćemo jer smo zaklonjeni, daleko, između dva okeana, nikada nam se ništa neće desiti´. Za Ameriku, ništa ne dovodi u pitanje opstanak. Upravo nedovoljna analiza danas Bajdena vodi u strmoglavljivanje. Amerika je krhka. Otpor ruske ekonomije gura američki imperijalni sistem ka provaliji“.

Po Todu ulazak Rusije u rat objašnjava se i relativnim slabljenjem Sjedinjenih Država...

“U knjizi ´Posle carstva´, objavljenoj 2002. godine, govorio sam o dugoročnom slabljenju Sjedinjenih Država i povratku ruske moći. Od 2002. godine Amerika je zabeležila niz neuspeha i povlačenja. Sjedinjene Države su izvršile invaziju na Irak, ali su ga napustile, ostavljajući Iran da bude glavni igrač na Bliskom istoku. Pobegli su iz Avganistana. Pretvaranje Ukrajine u satelita Evrope i SAD nije donelo povećanje zapadnog dinamizma“.

“Upravo u ovom kontekstu Rusi su doneli odluku da pokore Ukrajinu, jer su smatrali da konačno imaju tehnička sredstva za to. Pročitao sam knjigu S. Jaishankara, indijskog ministra inostranih poslova (The India Way), objavljenu neposredno pre rata u Ukrajini. On vidi američku slabost i zna da konfrontacija između Kine i Sjedinjenih Država neće doneti pobednika već će otvoriti prostor za zemlje kao što je Indija, i za mnoge druge. Dodajem: ali ne i za Evropljane. Svuda vidimo slabljenje Sjedinjenih Država, ali ne u Evropi i Japanu jer je jedan od efekata povlačenja imperijalnog sistema to što Sjedinjene Države jačaju pritisak na svoje početne protektorate“.

“Ako čitamo Bžežinskog (“Velika šahovska tabla“), vidimo da je američko carstvo nastalo krajem Drugog svetskog rata osvajanjem Nemačke i Japana koji su i danas protektorati. Kako se američki sistem smanjuje, on sve više opterećuje lokalne elite protektorata (a ja ovde uključujem celu Evropu). Prvi koji će izgubiti svu nacionalnu autonomiju (ili već jesu) su Englezi i Australijanci. Internet je proizveo interakciju ljudi sa Sjedinjenim Državama u anglosferi takvog intenziteta da su njene akademske, medijske i umetničke elite, da tako kažem, pripojene. Na evropskom kontinentu smo donekle zaštićeni našim nacionalnim jezicima, ali pad naše autonomije je značajan i brz. Setimo se rata u Iraku, kada su Širak, Šreder i Putin održali zajedničke konferencije za štampu protiv rata“.

Stvarno bogatstvo nacije

“Ako američkom BDP-u oduzmemo polovinu njegovih “naduvanih“ zdravstvenih rashoda, onda „bogatstvo“ koje stvaraju njegovi advokati, najpopunjeniji zatvori na svetu, zatim čitava ekonomija loše definisanih usluga uključujući „proizvodnju” njenih 15 do 20.000 ekonomista sa prosečnom platom od 120.000 dolara, shvatamo koliko je sve to “vazduh“ i koliki je zapravo realni značaj ovog BDP-a.

Rat nas vraća u realnu ekonomiju, omogućava nam da shvatimo šta je stvarno bogatstvo nacije, da je to njen proizvodni kapacitet, a samim tim i kapacitet za rat. Ako se vratimo na materijalne varijable, vidimo rusku ekonomiju. Prve veće sankcije Rusiji uveli smo 2014. godine, ali je ona tada povećala proizvodnju pšenice, koja je porasla sa 40 na 90 miliona tona 2020. Dok je zahvaljujući neoliberalizmu američka proizvodnja pšenice između 1980. i 2020. pala sa 80 do 40 miliona tona. Rusija je, takođe, postala vodeći izvoznik nuklearnih elektrana. Amerikanci su 2007. objasnili da je njihov strateški protivnik u stanju nuklearnog raspada tako da će uskoro Sjedinjene Države imati sposobnost prvog udara na Rusiju koja nije mogla da odgovori. Danas su Rusi u nuklearnoj nadmoći sa svojim hipersoničnim raketama“.

Ko školuje više inženjera?

“Rusija stoga ima stvarni kapacitet da se prilagodi. Kada želimo da se rugamo centralizovanim ekonomijama, ističemo njihovu rigidnost, a kada veličamo kapitalizam, veličamo njegovu fleksibilnost. U pravu smo. Da bi privreda bila fleksibilna, naravno, moraju postojati tržišni, finansijski i monetarni mehanizmi. Ali prvo vam je potrebna aktivna populacija koja zna kako da radi. Sjedinjene Države su sada više nego duplo naseljenije od Rusije (2,2 puta kada je reč o studentskim starosnim grupama). Ostaje činjenica da se upoređivanjem proporcija mladih ljudi koji pohađaju visoko obrazovanje, vidi kako u Sjedinjenim Državama 7 odsto studira inženjerstvo, dok ih je u Rusiji 25 odsto. To znači da sa 2,2 puta manje ljudi koji studiraju, Rusi obučavaju 30% više inženjera. Sjedinjene Države popunjavaju prazninu stranim studentima koji su, međutim, uglavnom Indijci a još češće Kinezi. Ovaj zamenski resurs nije bezbedan i već se smanjuje. Ovo je fundamentalna dilema američke ekonomije: ona može da se suoči sa konkurencijom iz Kine samo uvozom kvalifikovane kineske radne snage. Ovde predlažem koncept ekonomske ravnoteže. Ruska privreda je, sa svoje strane, prihvatila pravila funkcionisanja tržišta (čak je i Putinova opsesija da ih čuva), ali sa veoma velikom ulogom države koja svoju fleksibilnost crpi i iz obučavanja inženjera što omogućavaju adaptacije - i industrijske i vojne“.

Ko može da proizvede više oružja?

Emanuel Tod se ne slaže sa onim analitičarima koji smatraju da je Vladimir Putin iskoristio prihode od sirovina, a da nije uspeo da razvije svoju ekonomiju...

“Da je tako, ovog rata ne bi bilo“, kaže on, odgovarajući na pitanje Figaroa. 

“Jedna od upadljivih stvari u vezi sa ovim sukobom, i koja ga čini toliko neizvesnim, jeste da postavlja (kao i svaki savremeni rat) pitanje ravnoteže između naprednih tehnologija i masovne proizvodnje. Nema sumnje da Sjedinjene Države imaju neke od najnaprednijih vojnih tehnologija, koje su ponekad bile odlučujuće za ukrajinske vojne uspehe. Ali kada uđemo u dugoročni rat iscrpljivanja, ne samo ljudskih već i materijalnih resursa, sposobnost da se rat nastavi zavisi od proizvodnje manje vrhunskog oružja. Tako se opet vraćaju pitanje globalizacije i fundamentalni problemi Zapada: preselili smo toliki deo naših industrijskih aktivnosti da ne znamo da li naša ratna proizvodnja može da ih prati. Ovaj problem postoji, priznat je.  Si-En-En, Njujork tajms i Pentagon se pitaju da li će Amerika uspeti da ponovo pokrene proizvodne linije za ovu ili onu vrstu projektila. Ali, takođe je nejasno da li su Rusi u stanju da održe korak sa tempom takvog sukoba. Ishod i rešenje rata zavisiće od sposobnosti oba sistema da proizvode naoružanje“.

Moralni konzervativizam Rusije

“Po Emanuelu Todu rat u Ukrajini nije samo vojni i ekonomski, već i ideološki i kulturni…

Ovde govorim prvenstveno kao antropolog. U Rusiji su postojale zgusnute, porodične strukture, kod kojih su određene vrednosti preživele. Postoji rusko patriotsko osećanje koje je ovde (na Zapadu) nešto nezamislivo, hranjeno u podsvesti nacije. Rusija je imala patrijarhalnu porodičnu organizaciju po muškoj liniji, odnosno u kojoj muškarci imaju centralnu ulogu i ona ne može da se pridržava svih neofeminističkih, LGBT, transrodnih zapadnih inovacija...

Kada vidimo da ruska Duma donosi još represivnije zakone o ´LGBT propagandi´, osećamo se superiorno. Osećam to kao običan zapadnjak. Ali sa geopolitičke tačke gledišta, ako razmišljamo u terminima “meke moći“, to je greška. Na 75% planete, srodnička organizacija je po muškoj liniji i zato se mogu razumeti ruski stavovi. Sa stanovišta kolektivnog ne-zapada, moralni konzervativizam Rusije je ohrabrujući. Latinska Amerika je, međutim, ovde na zapadnoj strani“.

“Kada se bavimo geopolitikom, zanima nas više oblasti: energetski i vojni odnos snaga, proizvodnja oružja (što se odnosi na industrijski odnos snaga). Postoji, međutim, i ideološki i kulturni balans moći, ono što Amerikanci nazivaju „meka moć“. SSSR je imao određeni oblik “meke moći“ komunizma, koji je uticao na deo Italije, na Kineze, Vijetnamce, Srbe, francuske radnike... Ali komunizam je u suštini zgrozio čitav muslimanski svet svojim ateizmom i nije inspirisao ništa posebno u Indiji, izvan Zapadnog Bengala i Kerale. Međutim, danas se Rusija repozicionirala kao arhetip velike sile, ne samo antikolonijalističke, već i porodične kulture po muškoj linji i konzervativnih tradicionalnih običaja.

Amerikanci danas osećaju da ih je izdala Saudijska Arabija koja odbija da poveća proizvodnju nafte, uprkos energetskoj krizi izazvanoj ratom. Zapravo su stali na stranu Rusa: delimično, naravno, iz  sopstvenih naftnih interesa. Očigledno je da je Putinova Rusija, pošto je postala moralno konzervativna, postala simpatična Saudijcima za koje sam siguran da ipak imaju problema sa američkim debatama oko transrodnih žena (definisanih kao muškarci prilikom začeća) i pitanja njihovog pristupa toaletima za žene.

Tradicionalni porodični sistemi Evrope, iz rada francuskog antropologa Emanuela Toda (reddit.com)

Sukob antropoloških vrednosti

Tod ocenjuje da su zapadni mediji  “tragično smešni“ jer stalno govore: „Rusija je izolovana, Rusija je izolovana“. Ali kada pogledamo rezultate glasanja u Ujedinjenim Nacijama konstatujemo da 75 odsto sveta ne sledi Zapad koji je se čini veoma malim. Ako je neko antropolog, može da pokaže mapu: sa jedne strane zemlje koje The Economist klasifikuje kao zemlje sa dobrim nivoom demokratije (naime Anglosfera, Evropa...), sa druge strane autoritarne zemlje koje se protežu od Afrike do Kine, prelozeći kroz arapski svet i Rusiju. Za antropologa je to očigledna mapa.

Na „zapadnoj“ periferiji nalazimo zemlje sa porodičnom strukturom koju nosi dvostruki sistem srodstva, odnosno u kojoj su muško i žensko srodstvo jednaki u definiciji socijalnog statusa deteta. A u središtu, sa najvećim delom afro-evro-azijske mase, nalazimo zajednice i porodične organizacije po muškoj liniji. Tako vidimo da je ovaj sukob, koji naši mediji opisuju kao sukob političkih vrednosti, na dubljem nivou sukob antropoloških vrednosti. Upravo ta nesvesnost i ta dubina čine sukob opasnim.