POSLE IZGUBLJENIH ILUZIJA – ŽIVOT U POSTDEMOKRATSKOM DRUŠTVU

"Ova knjiga je pokušaj odgonetanja: kako je ovo moguće? Kako je bilo moguće i kako je, što bi rekli na smrt bolesni progresesisti – moguće u XXI veku? Jer gomila je živela od obećanja da će budućnost rešiti sve probleme. Ne oni sami. Nego Progres", piše negde na početku knjige "Posle izgubljenih iluzija" Slobodana Reljića (Informatika, Beograd), novinara, urednika i esejiste. U proširenom naslovu, Reljićeva knjiga ukazuje na svoju sadržinu: "Nevidljiva vlada od demokratije do hipnokratije u 99 slika".

Slobodan Reljić univerzitetski profesor sociologije, novinar, bivši glavni urednik Nina, autor više knjiga iz oblasti krize savremenih demokratskih procesa

Pretvaranje kapitalizma u religiju

Razmatrajući pre svega 20. vek označen neprekidnim zatamnjenjima budućnosti, Reljić ukazuje da se takvo viđenje razvilo najviše zbog neodrživosti utopijske misli kako leve, tako i desne društveno-političke ideologije. Levičarsko negiranje kapitalizma kao neizbežne budućnosti, ali i nepostojanje njihove alternative, dovelo je do pada socijalizma na kraju 20. veka. Istovremeno, desničarski ideal odgovornog pojedinca u stabilnom kapitalističkom poretku nestao je u nizu ekonomskih kriza, izazivanja ratova, endemskoj korupciji, privatnoj i javnoj prezaduženosti...

Mnogi ekonomisti i sociolozi, još od 19. veka, smatrali su da će progresivna i neizbežna koncentracija kapitala dovesti do pojave monopola i formiranja oligarhije i plutokratije koja će imati i ekonomsku i političku moć. Za jedne, buržoaski liberalizam, koji karakteriše relativna pravna i politička jednakost, prilično široka raspodela bogatstva, decentralizacija odlučivanja, sloboda preduzeća, predstavnička demokratija i vladavina prava, učvršćeni racionalističkim i progresivnim ideologijama, biće samo kratak i nestabilan prekid u ljudskoj istoriji. Za druge, antimonopolsko zakonodavstvo će pomoći u obuzdavanju koncentracije kapitala i centara za donošenje odluka.

U svom eseju o izgubljenim iluzijama, Reljić ukazuje da je tokom većeg dela 20. veka, buržoasko liberalno društvo, uhvaćeno u stege totalitarizma i koncentracije kapitala, više puta izgledalo kao da je u opasnosti od nepovratne propasti. Nacistička namera da stvore pseudoaristokratsku oligarhiju bila je zapisana u njihovoj ideologiji. Diskretnija praksa lenjininista i staljinista dovela je do istog rezultata kroz stvaranje hijerarhijske nomenklature, izbegavši tako svaku izbornu kontrolu u stvaranju političke aristokratije. Liberalno buržoasko društvo preživelo je svoje protivnike i, nakratko, uspelo je da ograniči koncentraciju moći. Međutim, pred kraj 20. veka i oni su izgubili bitku pred, do sada, neverovatno velikom koncentracijom kapitala i moći u izuzetno malom broju ruku.

Ta grupa planetarnih moćnika sugerisala je obogotvorenje nauke i pretvaranje kapitalizma u religiju, kaže autor. Ideologija novovlasništva koja se razvila krajem 20. i početkom 21. veka, bitno se razlikuje od sličnih ekonomskih fenomena od pre jednog veka. Danas je ona vezana za velike manipulacije u kojima se ističu zasluge onih koji zarađuju puno novca, a kritikuju se oni koji zarađuju malo. Siromašnima se sistematski prišivaju različite mane od neukosti, preko lenjosti, do nedostatka volje, a zaključak je da su upravo oni sâmi odgovorni za svoje stanje. Ovaj deo globalističke ideologije postao je najvažnija mantra ekonomske manipulacije.

Globalizam kao ideologija

Globalizacija ekonomije donela je i globalizaciju principa slobode govora i cenzure. Umesto nekadašnjih demokratskih društvenih tendencija koje su dozvoljavale suparničke kolektivne projekte kojima se, kroz sukob mišljenja i delanja, ustanovljavalo dobro i loše, pravedno i nepravedno, uvedena su paravan-načela koja zamućuju stvarnost i odvraćaju pažnju sa najvažnijih problema.

U tako globalizovanom svetu, već u sâmoj osnovi, bile su nam podmetnute dve pretpostavke – da se svako bori protiv svakog i da opšti red proizilazi iz bezličnih zakona kretanja. Međutim, takav poredak udaljen je od demokratskih načela u kojima mirno suparništvo određuju društvena pravila i zajednički život.

Reljić zato tvrdi da je liberalna ideologija, libertarijanizam, objavila rat čitavom nasleđu čovečanstva. Libertarijanizam je, u teoriji, zasnovan na emancipaciji koja je suprotna potčinjavanju, iz čega proizilazi organizacija života u društvu, omogućavajući svakom pojedincu da uživa maksimalnu slobodu. On mora da kombinuje, s jedne strane, u ekonomskom domenu, privatnu inicijativu, slobodnu konkurenciju i njenu posledicu, tržišnu ekonomiju, a s druge strane, u političkom domenu, minimalističke institucionalne moći i protivtežu kroz demokratske snage. Država je samo garant slobode i poštovanja prava i ona mora da odgovara za svoje postupke. Dakle, ovo podrazumeva poštovanje pluralizma i prilagođavanje društvenom razvoju.

Libertarijanizam, teorijski, izmiče klasičnom političkom pozicioniranju zbog svojih teza koje ga smeštaju levo u smislu društvenih i ličnih sloboda. Na desnu stranu ga odvode uslovi ekonomskih sloboda i bezbednosti, poštovanje privatne svojine, slobodna trgovina, značaj policije, drastično smanjenje oporezivanja... Prirodno, u SAD-u, libertarijanizam je samo desno usmeren i, veštim manipulacijama, od oligarhije pretvoren u plutokratiju, sistem u kome vladaju samo najbogatiji.

Tako je globalizacija krenula na ruku nadnacionalnom umrežavanju finansijera i rentijera. Nova politička i ekonomska elita, u potpunosti je napustila niže društveno-ekonomske klase i potrudila se da osiromaši državne strukture koje bi mogle da im pomognu. Neprekidno siromašenje javnog školstva, zdravstva, pravosuđa, bezbednosti i informisanja, čini da se sve više moći i dobara nagomilava u rukama sve manjeg broja finansijera i rentijera.

Korporatizam jednako fašizam

U svojoj analizi, Reljić objašnjava da je demokratija u 20. veku počela da liči na dobru devojku koju su svodnici uveli u prostituciju, a ona se trudi da čuva svoje poštenje. Stvarnost se svela na manipulaciju, a takav diskurs, u kapitalističkoj demokratiji, ne stvara samo država, koja je jedan od elemenata mašinerije moći, nego i privatna ekonomska moć. Ekonomska elita ima monopol nad tržištem ideja, a kod njih zaposleni ideološki i kulturni menadžeri pažljivo oblikuju mišljenja, a tako i celokupnu percepciju političke stvarnosti.

U toj kontroli misli, presudnu ulogu imaju obrazovne ustanove koje od vrtića do univerziteta uče široke narodne mase kako da se ponašaju, šta bi trebalo da misle i da zastupaju. Cilj je proizvodnja intelektualne i poslovne elite, kako Reljić kaže, korisnih mašina koja će podržavati interese moćnih. Ti novostvoreni menadžeri imaju određenu moć i aktivno učestvuju u političkom životu. Oni upravljaju gomilom pasivnih promatrača nesposobnih da odlučuju sami za sebe, zbog čega kontrolu nad njihovim životima i mislima moraju da preuzmu "odgovorni pojedinci". U razvijenim demokratijama, objašnjava Reljić, narodu se najpre kontrolišu misli, jer one mogu odvesti do delanja i zato je potrebno držati misli građana na lancu one dužine koja odgovara korporacijama.

Čarls Raiš, američki pravnik, govorio je o "korporativnoj državi" Americi koja je nalikovala velikom preduzeću i kojom se upravljalo isključivo u odnosu na ekonomske ciljeve. U takvoj Americi, zasnovanoj na tržišnim zakonima, većina građana je postala žrtva društveno-političkog sistema i finansijsko-ekonomskih prioriteta. Zanimljivo je podsetiti da je Benito Musolini stvorio pojam "fašizam" i definisao ga je kao spajanje države i korporacija. Takođe, on je rekao da bi mnogo tačniji termin bio "korporatizam".

Programirana propast društvenog sistema

Reljiću, iskusnom novinaru, poznato je da svaka informacija mora da prođe kroz filter korporativnog vlasništva nad medijima. Pre svega kroz filter izvora koji pružaju podešene informacije, a potom kroz autocenzuru, da bi se završilo reklamama, a time i usvajanjem zvaničnog mišljenja. Pošto su demokratija i mediji čvrsto vezani jedno za drugo, mediji bi trebalo da budu javno dobro čiji je cilj izveštavanje koje građanima omogućava da bolje razumeju društvo u kome žive. Međutim, pošto su milijarderi vlasnici skoro svih važnih medija, njih ne zanima ikakva nezavisnost štampe ili prikazivanje istinitog stanja, nego širenje njihove moći i uticaja da bi se tako domogli više vlasti i veće zarade.

Tako su mediji su postali industrija kao bilo koja druga, gde se po narudžbini i po meri fabrikuju mišljenja i reklame koje služe određenim grupama ljudi. Nalik svakoj drugoj industriji, medijska industrija teži, pre svega, ka rentabilnosti. Patrik L Le, nekadašnji generalni direktor prvog programa francuske televizije, najgledanijeg kanala, rekao je: "Ono što mi prodajemo Koka-Koli jeste raspoloživo vreme ljudskog mozga."

Ova cinična izjava mogla bi da bude srž onoga o čemu Reljić piše u svom eseju. Kroz zloupotrebu medija, ekonomska elita ne želi da izveštava i omogući bolje shvatanje društva, nego da potrošačima prodaju što veći broj proizvoda. Ta dezinformacija i manipulacija građana putem zvaničnih medija, nije slučajna. Cilj je raskorenjivanje, brisanje identiteta, uništavanje nacionalne kohezije i uvođenje amerikanizacije društva. Takav program vodi u propast koja je neminovna, kaže Reljić pri kraju svog eseja "Posle izgubljenih iluzija":

"Ali čovek tu nema izbora. Društvo u kome živi je protiv njega. I od tog se ne može pobeći."