Izrael – Iran: Između kuge i kolere
Kraj iranske ere je blagoslov za Bliski istok, ali nemamo iluzija: početak izraelske ere je prokletstvo za Bliski istok
(ilustracija logo dnevnika L’Orient-Le-Jour - Liban)
Jedno je postalo očigledno tokom godina: Liban nema šanse da dostigne mir, stabilnost i prosperitet sve dok Hezbolah ima snagu koju ima.
Isto zapažanje važi na regionalnom nivou. Iran i njegovi saveznici nisu dominantna sila na Bliskom istoku, ali ničemu pozitivnom se ne možemo nadati sve dok oni imaju kapacitet da nanose velike štete u regionu. Iranski režim nije imao šta da ponudi svom stanovništvu i stanovništvu regiona, osim koktela propagande i represije koji je, priznajem, mogao biti izuzetno domišljat, pa čak ponekad i zavodljiv.
Ne može se braniti agresija
Kakve zaključke treba da izvučemo iz svega ovoga? Da li treba da budemo zadovoljni zato što je Izrael u četvrtak napao Iran i pokrenuo poslednju fazu rata objavljenog pre nekoliko decenija, koja bi mogla dovesti do pada iranskog režima? Da li treba da zažmurimo na činjenicu da se time krši međunarodno pravo u svakom pogledu i da ga sprovodi akter koji istovremeno pokušava da izvrši, najblaže rečeno, etničko čišćenje u Gazi, nastavlja svoje kolonizacione napore na Zapadnoj obali i potpuno nekažnjeno vojno interveniše u Siriji i Libanu? Da li bi legitimno neprijateljstvo prema iranskom režimu trebalo da nas navede da ignorišemo lekcije istorije, posebno onu izvučenu iz američke intervencije u Iraku, koja je više puta dokazala da nesrazmerna i nelegitimna upotreba sile samo služi pojačavanju haosa protiv kojeg njeni zagovornici tvrde da se bore?
To bi bila pogrešna procena. Moralna i politička greška. Prvo, zato što ne možemo ignorisati međunarodno pravo kada nam odgovara, dok ga inače glasno branimo. Upotreba sile ponekad može biti neizbežna kada se suočimo sa akterom koji ne razume drugi jezik. Ali u ovom slučaju, i vreme i motivacija izraelskog napada su veoma upitni, čak i ako je Islamska Republika zaista ubrzala obogaćivanje uranijuma.
Drugo, zato što se, s jedne strane, ne može kriviti jedna sila (kao što je Iran) zato što je decenijama bila izvor destabilizacije u regionu, a istovremeno aplaudirati onome ko tu silu uništava tako što izaziva požar u čitavom regionu. Iran je odmetnička država, ali Izrael u tom pogledu nije bolji, osim što se prema svom stanovništvu, isključujući Palestince, odnosi sa mnogo više obzira.
Konačno, zato što sam Izrael nema šta da ponudi regionu osim zakona haosa i zakona jačeg. Njegov rat, motivisan željom da se osveti za 7. oktobar i preoblikuje lice Bliskog istoka, predstavlja trku - ka ponoru. Nedostaju mu sredstva da sam uništi iranski nuklearni program i želi da uvuče Vašington u sukob koji bi zapalio ceo region. Koji je njegov krajnji cilj? Bombardovati iranski režim dok ne kapitulira? Eliminisati sve njegove predstavnike dok jedan od njih ne padne na kolena? Ali šta ako prođu dani i nedelje, a ovaj scenario se ne ostvari, ako Teheran ne odustane od svojih nuklearnih ambicija, a Sjedinjene Države odbiju da intervenišu - hoće li Benjamin Netanjahu okončati rat koji je, poput onog u Gazi, otkrio granice njegove svemoći?
Ko će platiti za ludost Izraela?
Čak i pod pretpostavkom da Izrael postigne svoje ciljeve i da režim na kraju padne, šta će se desiti sledeće? Ko će organizovati tranziciju vlasti u razorenoj zemlji od 90 miliona stanovnika, 75 puta većoj od Izraela i tri puta većoj od Iraka? Kako možemo zamisliti da bi to moglo rezultirati bilo čim drugim osim širokim opštim haosom koji će se proširiti daleko izvan granica Irana?
Kraj iranske ere je blagoslov za Bliski istok, ali nemamo iluzija: početak izraelske ere je prokletstvo za Bliski istok. Iranu su nedostajala sredstva da postane svemoćan, za razliku od Izraela. Iranu je nedostajala bezuslovna podrška Zapada, za razliku od Izraela. Iran nije mogao da sprovede svoju želju da zbriše narod i promeni lice regiona, za razliku od Izraela.
U protekle dve decenije, Islamska Republika je verovatno bila glavni problem regiona. Država Izreal se ne samo borila sa njom za “osvajanje Zlatne palme“, već je i ubedljivo pobedila u toj trci.
Izrael je nesumnjivo jača država, a njegova tehnološka moć zadivljuje ceo svet. Ali nijedna dominacija, ma koliko jaka bila, ne može zauvek počivati na takvoj neravnoteži i nepravdi. Biće potrebne godine ili decenije, ali ako se ništa ne promeni, Izrael će na kraju, poput Islamske Republike, progutati njegova sopstvena oholost. U međuvremenu, međutim, rizikujemo da platimo cenu za ludost Izraela, i to ne samo na Bliskom istoku već i daleko van granica ovog regiona.
Anthony SAMRANI, 15 jun 2025
