Le Monde: Izneverena očekivanja pristalica Donalda Trampa u Centralnoj Evropi i na Balkanu
Mađarski politikolozi Peter Kreko i Ferenc Nemet u članku u Le Mondu napominju da populistički lideri koji su pokazali simpatije prema Donaldu Trampu nemaju pravo na bilo kakav povlašćeni tretman od strane američke administracije, a to bi na kraju moglo da uznemiri njihove sopstvene pristalice
Već četiri meseca, Trampova senka lebdi nad Evropom. Izvukavši pouke iz prvog mandata Donalda Trampa, mnogi evropski lideri, bili su pesimistični u pogledu njegovog povratka u Belu kuću i posledica koje bi to imalo po multilateralne institucije, poput Severnoatlantskog saveza (NATO), kao i po sudbinu Ukrajine.
Međutim, jedan broj njih, posebno u Centralnoj Evropi i na Balkanu, bio je optimističniji. Izgledalo je kao da su Viktor Orban (Mađarska), Aleksandar Vučić (Srbija) i Milorad Dodik (Republika Bosna i Hercegovina) u prednosti zbog svojih veza i ideoloških sličnosti sa novim predsednikom. Očekivali su zlatno doba bilateralnih odnosa i otvoreno razgovarali o tome kako bi Bela kuća koju predvodi Tramp pomogla da njihove zemlje ponovo postanu velike.
Pitanje potencijalnih prepreka, međutim, malo je bilo razmatrano. Orban, Vučić, Dodik i drugi pretpostavili su, uprkos Trampovim ponovljenim predizbornim obećanjima o carinama i trgovini, da će njihove zemlje biti izuzete ili dobiti povlašćeni tretman zbog njihove podrške. Ipak, našli su se u položaju žrtve novog komercijalnog i imperijalnog pristupa Vašingtona, u kojem se velike, uticajne zemlje shvataju ozbiljno, dok se druge smatraju zanemarljivima.
Bez pomilovanja
Na „Dan oslobođenja“, 2. aprila, nije iskazana posebna milost prema Trampovim saveznicima. Srbiji su uvedene carine od 37% na izvoz, najviše u regionu. Bosna i Hercegovina je kažnjena carinom od 35%, a Mađarska, čiji se lider smatra bliskim novom predsedniku, rizikuje da njen izvoz bude podvrgnut taksi od 20% zbog članstva u Evropskoj uniji i ekonomskih odnosa sa Kinom i Rusijom.
Nijednim političkim gestom nije demantovana ova američka ravnodušnosti. Državni sekretar SAD Marko Rubio brzo je i nedvosmisleno osudio potpisivanje separatističkih zakona od strane Milorada Dodika čime se podriva ustavni poredak Bosne i Hercegovine i uputio upozorenje lokalnim i regionalnim akterima, uključujući Mađarsku i Hrvatsku, da ne pokušavaju da potkopaju Dejtonski mirovni sporazum (zaključen 1995. godine u Ohaju, pod pokroviteljstvom Klintonove administracije, između bosanskog predsednika Alije Izetbegovića, hrvatskog predsednika Franje Tuđmana i srpskog predsednika Slobodana Miloševića).
Takođe su ostala neispunjena očekivanja Srbina Aleksandra Vučića, koji se nadao promeni pravca u svoju korist pod Trampovom administracijom po pitanju Kosova, kao i po pitanju ukidanja sankcija protiv lokalne naftne kompanije NIS. O tome govori i činjenica da u jeku protesta protiv njegove administracije, Vučić nije dobio javnu podršku Ričarda Grenela, izaslanika Bele kuće za specijalne misije i njegovog vatrenog pristalice.
Za Mađarsku, čiji su premijer i vlada podržali Trampov povratak, prvi dani mandata 47. predsednika SAD bili su posebno teški. Orban je predvideo „fantastično i grandiozno zlatno doba“ u odnosima SAD i Mađarske, zahvaljujući svom odnosu sa američkim predsednikom i govorio je o pozitivnom uticaju na „mađarske novčanike“. Verovatno nije očekivao da će biti uvedene tako stroge carine, da će američke sankcije biti nastavljene protiv članova njegove vlade – uključujući i njegovog šefa kabineta, Antala Rogana koji nadgleda državnu tajnu službu – i da će Republikanci javno osuditi ekonomsku politiku Mađarske prema Kini i Rusiji.
Sva trojica lidera i dalje se nadaju da je transakciona priroda Trampove administracije privremena i da će se bilateralni odnosi na kraju poboljšati. Ovo verovatno objašnjava zašto oni nastavljaju da imitiraju politiku SAD, kao i njihove opomene civilnom društvu i nevladinim organizacijama koje su imale koristi od grantova USAID-a (Američke agencije za međunarodni razvoj), uz klimanje glavom Ilonu Masku u vezi sa programom Ministarstva za efikasnost vlade SAD (DOGE). Slično tome, pod maskom smanjenja javne potrošnje, odbrane suvereniteta i borbe protiv „woke“ snaga, svaka je sprovela inicijative koje ukazuju na ideološku bliskost sa svojim transatlantskim saveznikom i koje ućukuju njihove kritičare na sopstvenoj teritoriji.
Neugodne prepreke
Značajne, ako ne i nezgodne, prepreke se ipak naziru na horizontu. Mađarska, ispodprosečna potrošnja na odbranu i njeni doprinosi NATO-u i dalje predstavljaju nešto što će američki predsednik verovatno istaći uoči godišnjeg samita članica NATO-a u Hagu, u Holandiji, krajem juna.
Očekuje se da će rastuće prisustvo Kine i Rusije, kako u Mađarskoj tako i u Srbiji, takođe biti kamen spoticanja za Belu kuću. Oslanjanje na rusku energiju će nastaviti da izaziva kritike, dok su zvaničnici američke vlade već ukazali obema zemljama da Kina predstavlja strateški izazov – nešto što je predsednikov najstariji sin, Donald Tramp mlađi, ponovio tokom svojih nedavnih poseta Budimpešti i Beogradu. Ovi suptilni pozivi na distanciranje od istočnih sila i davanje prioriteta ekonomskom angažovanju SAD verovatno će imati efekta ako se linija ne promeni.
Iako mnogi ljudi u Centralnoj Evropi i na Balkanu i dalje podržavaju Sjedinjene Države, sled tekućih događaja seje sumnju. Ako bi ova situacija potrajala na dug rok, građani bi nesumnjivo doveli u pitanje smisao odbrane politike američkog predsednika i mogli bi čak zaključiti da bi, između uspona autokrate u Vašingtonu i širenja autokratija na Istok, njihov budući prosperitet i sloboda bili u rukama entiteta protiv kojeg su se Orban, Vučić i Dodik stalno borili: Evropske unije.
Peter Kreko je izvršni direktor Političkog kapitala, nezavisnog tink-tenka sa sedištem u Budimpešti; Ferenc Nemet je stručnjak za Zapadni Balkan i doktorand na Univerzitetu Matijas Korvinus u Budimpešti
