Pogled britanskog Gardiana na rastuću socijalnu nejednakost u Evropi: povratak u Balzakov svet

U nedavno objavljenoj studiji koja je u francuskoj štampi imala zapažen odjek, univerzitetski istraživač Melani Pluvie (Melanie Plouviez) citira jednog od najomiljenijih romanopisaca u Francuskoj, kako bi podvukla svoj kritički pogled na sadašnje društvo.

Moć nasleđenog i nezarađenog bogatstva u Francuskoj 2025. godine, tvrdi ona, kopija je društvene nepravde opisane u književnim delima Onore d Balzaka, tim hronikama ambicija i očaja iz 19. veka. Kao i 1820-ih, ona piše:

"Ko bi sada mogao da kupi stan u Parizu, oslanjajući na svoje plate i bez pomoći porodice? Sa ponovnim rastom nasleđenog bogatstva, vratio se i jaz između onoga što omogućava rad i onoga što omogućava nasleđe."

Nasledno bogatstvo i gubitak poverenja u politiku

Problem je, nažalost, poznat širom Evrope, a isto zapažanje važi i za Britaniju, Nemačku ili Italiju. Ekonomista Toma Piketi je pokazao do koje mere su u zapadnim liberalnim demokratijama rast berzi i cene nekretnina povećali vrednost nasleđene imovine na račun vrednosti zarada.

Od 1980-ih, politika smanjivanja poreza omogućila je bogatima da zadrže više svog novca i da tako veću količinu novca prenesu svojim sinovima i kćerima. U naprednim ekonomijama, udeo nasleđenog bogatstva u BDP skoro je udvostručen u poređenju sa sredinom prošlog veka.

Urušavanje poverenja u politiku može se delimično pripisati ovoj pojavi društva “u dve brzine”, koje nudi samo ograničene mogućnosti mladima bez imovine i podriva osnovu društvenog ugovora. Francuska je najviše pogođena ovim gubitkom poverenja.

U sredu uveče, tokom maratonskog televizijskog intervjua u udarnom terminu, Emanuel Makron je optužen da je postao „predsednik klase rentijera“. Gospodin Makron, koji je smanjenje poreza na bogatstvo postavio kao prioritet svog prvog mandata, odbacio je optužbu i maglovito pričao o promovisanju jednakih mogućnosti za sve.

Dok francuski predsednik odbija da razmišlja o pravednijoj raspodeli bogatstva, njegov nepopularni premijer Fransoa Bajru traži podršku za budžet štednje koji bi smanjio javnu potrošnju za 40 milijardi evra. To će, kako je gospodin Bajru bezbrižno izjavio, „od svih zahtevati napore, a s obzirom na njegove razmere, plan može uspeti samo ako ga francuski narod podrži“.

S druge strane Rajne, u Nemačkoj, novi kancelar Fridrih Merc šalje sličnu poruku o kolektivnom žrtvovanju. Nemci, rekao je ove nedelje g. Merc, moraju „raditi više, i pre svega efikasnije“ da bi na pravi put vratili ekonomiju u stagnaciji.

Rad profesorke Pluvie objašnjava zašto se veliki broj ljudi oglušuje na ove pozivi na solidarnost i napor.

Tabu tema – jaz između bogatih i ostalih

Dok populističke partije jačaju, podstaknute društvenim nezadovoljstvom, vlade besramno preuzimaju njihovu retoriku i pristup imigraciji.

I dalje, međutim, ostaje tabu suočavanje sa jazom koji je posledica bogatstva koje samo sebe uvećava, nagrizajući društvene veze i politiku opšteg dobra.

Dok je Balzak pisao poslednje tomove svoje “La Comedie Humaine” 1840-ih, budući britanski premijer Bendžamin Dizraeli objavio je roman “Sibil”, ukazujući na duboku nejednakost u viktorijanskoj Engleskoj. Dva veka kasnije, suočeni sa sve mračnijim političkim horizontom, sadašnjim evropskim liderima bilo bi pametno da izvuku pouku iz ovih knjiga, pre nego što za to bude prekasno.

The Guardian (London) 15 maj  2025