Tinejdžeri i društvene mreže - Njujork tajms: Kako su mladi Njujorčani radikalno odbacili pametne telefone i osnovalu Klub ludista

Početkom XIX veka u Engleskoj se pojavio radnički pokret “ludista“ koji su razbijali tekstilne mašine, nadajući se da će tako zaustaviti širenje njihove upotrebe i sačuvati svoja radna mesta. Sada ime “ludista“ preuzimaju mladi Njujorčani koji su odlučili da kažu “Zbogom pametni telefoni i društvene mreže!“ i da počnu da otkrivaju “pravi“ život, daleko od ekrana.

O njima je američki dnevni list Njujork tajms objavio reportažu Aleksa Vadikla (Alex Vadukul) pod naslovom “Tinejdžeri luditi neće vaše lajkove“ (https://www.nytimes.com/2022/12/15/style/teens-social-media.html?searchResultPosition=9)

Slobodni duhovi su njihovi heroji

U prohladnu zimsku nedelju, grupa tinejdžera okupila se na stepenicama Centralne biblioteke u Bruklinu na nedeljnom sastanku Kluba ludista, kolektiva od deset srednjoškolaca koji zagovaraju način života bez interneta, društvenih mreža i novih tehnologija. Odložili su svoje ajfone i krenuli su u Prospekt park. Najrevnosniji među njima imaju preklopne telefone, ponekad ukrašene nalepnicama i lakom za nokte.

Šetaju do svog uobičajenog ugla u parku, malog brežuljka udaljenog od gužve. Među njima, Odil Zekster-Kajzer, učenica srednje škole Edvard R. Marou, u različitim vunenim čarapama, gazi zemlju posutu lišćem u cipelama marke Dr Martens.

„Ako neko ne dođe (na sastanak) na to se prilično loše gleda“, objašnjava ona. “Tu smo svake nedelje, po kiši, vetru ili čak snegu. Nemamo druge načine da kontaktiramo međusobno, pa je dolazak zato važan“.

Kada se sastanu, ovi mladići i devojke uzimaju trupce koje poređaju u krug i sednu da formiraju „mehur vedrine“.

Neki vade blokove i crtaju dok drugi slikaju akvarel bojama. Jedan od njih zatvara oči i sluša vetar. Neki vredno čitaju – “Zločin i kaznu“ Dostojevskog, “Maus“ Arta Špigelmana[1] ili “Utehu filozofije“ Boetija.

Slobodni duhovi poput Hantera S. Tompsona i Džeka Keruaka su njihovi heroji, a visoko se poštuju dela koja osuđuju tehnologiju, kao što je The Unleashed Pianist, Kurta Vonegata (Kurt Vonnegut).

„Mnogi od nas su čitali Putovanje do kraja samoće, roman Džona Krakauera adaptiran za film pod naslovom Into the Wild  - priču o mladom putniku Krisu Mekendlesu koji je otišao da živi u divljini Aljaske i koji je izgubio život“, kaže Lola Šab (Shub), srednjoškolka iz Essex Street Academy.

„Svi smo uvereni da nismo stvoreni da ostanemo zaključani i radimo u kancelarijama. Ovaj momak (junak romana) je okusio život. Pravi život. Društveni mediji i mobilni telefoni nisu pravi život."

“Onog dana kada sam dobila telefon na preklop, sve se promenilo, nastavlja devojka. Počela sam da koristim svoju glavu. Posmatrala sam sebe kao osobu. Takođe pokušavam da napišem knjigu. Za sada ima 12 stranica.”

Logan Lejn (Lane), osnivačica Kuba ludista, Foto: Scott Rossi, The New York Times

Ideje otpora

Sledi rasprava o njihovim luditskim prozelitskim naporima. Klub je prošle godine osnovala srednjoškolka, Logan Lejn (Lane). Nazvan je po Nedu Ludu, engleskom tekstilnom radniku iz 18. veka koji je, kako se smatra, razbio mehanizovani razboj, navodeći grupu drugova da ustanu protiv industrijalizacije u nastajanju i tako je njegovo ime ušlo u istoriju.

„Upravo sam bio domaćin prvog luditskog sastanka u mojoj srednjoj školi“, kaže Birik Votling (Biruk Watling), učenik srednje škole Bikon (Beacon) na Menhetnu (Manhattan).

Dečak je ponosni vlasnik zelenog preklopnog telefona sa slikom Lorin Hil, pevačice grupe repera iz 1990-ih - Fugees.

Nekoliko njih nabrajaju prednosti ludizma.

„Odredila sam ljude sa kojima želim da budem prijatelj“, kaže Džejmson Batler, mlada devojka u crnoj majici kalifornijskog hardkor benda Black Flag, koja rezbari komade drveta. „Sada mi je potreban posao da bih održala prijateljstva. Kada sam ostavila ajfon, neki ljudi su mi rekli da više ne žele da mi šalju poruke. Za mene je time sve bilo rečeno.”

„Ako objavite nešto na društvenim mrežama i ne dobijete dovoljno lajkova, osećate se loše, to nikome ne bi trebalo da se desi“, kaže Vee De La Kruz, prekidajući čitanje Souls of Black People sociologa i pan- afričkog crnog pisca V. E. B. du Bois. Ona dodaje: „To što sam deo ovog kluba podseća me da svi živimo na istoj planeti i da će sve biti u redu“.

Jedan plakat Kluba ludista: Foto: Scott Rossi, The New York Times

Iskustvo iz kovid - zaključavanja

Nekoliko dana ranije, zvono u srednjoj školi Marou zazvonilo je u 15 časova i izbacilo masu učenika na ulicu. Mnogima je pogled prikovan za pametne telefone, ali to nije slučaj Logan (17) koja je osnivač Kluba ludita.

Došla je malo dalje u kafić Chock full o'Nuts da odgovori na naša pitanja. Nosi veliku somotnu jaknu i zakrpljene farmerke.

„Imamo problema sa regrutovanjem članova, počinje ona, „ali to nam ne smeta toliko. Sve nas povezuje jedna stvar. Kada ste deo Kluba ludista, onda ste to zato što ste pomalo autsajder.“

Malo zastaje i dodaje: „Jasno, ja nisam uvek bila ludista. Sve je počelo u vreme zatvaranja zbog pandemije kovid-19, kada je korišćenje društvenih mreža postalo problematično.

"Bila sam potpuno opsednuta", priseća se ona. Nisam mogla da odolim da ne postavim dobru fotografiju, ako je imam. Ponašala sam se u stilu ´baš me briga´, ali u stvari bila sam neprekidno na oprezu, gledala sam apsolutno sve“.

Sve do dana kada, previše iscrpljena da objavi poslednju savršenu fotografiju, nije odlučila da izbriše Instagram sa svog telefona. „Ali to nije bilo dovoljno, pa sam zaključala telefon u kutiju“.

Oslobođenje od pametnog telefona

Tada je otkrila grad očima tinejdžerke oslobođene svog ajfona. Pozajmljuje knjige iz biblioteke i počinje da čita u parkovima. Počinje da se divi grafitima u metrou i upoznaje grupu tinejdžera koji je uče da crta grafite na vagonima teretnih vozova u Kvinsu.

Spontano se budi u 7 ujutru i više se ne uspavljuje pod plavim svetlom svog telefona u kasne sate. Jednog dana je sanjala da baca svoj ajfon u kanal Gavanes (Gowanus) – to je anegdota koju će kasnije opisati u svom manifestu ludista.

Iako njeni roditelji poštuju ovu metamorfozu, posebno činjenicu da im u vreme večere redovno priča o svojim lutanjima, oni počinju da brinu da neće moći da je kontaktiraju uveče kada izađe. Njihovi strahovi su se pretvorili u paniku onog dana kada je izgubila pametni telefon koji su joj dali za letnji boravak u Parizu. Zahtevaju da uzme bar jedan telefon na preklop.

Objašnjava: „Uvek želim da uopšte nemam telefon. Ali moji roditelji su zavisni. Moja mama je na Tviteru i vidim koliko pati zbog toga. S druge strane, meni se to i sviđa, jer se osećam malo superiornije u odnosu na njih.”

Na jednoj pank žurci, ona primećuje tinejdžerku opremljenu telefonom na preklop i upoznaje se sa njom. „Bila je tek u prvom razredu srednje škole, ali me je impresionirala njena opšta kultura“, kaže Logan. „Prošetale smo parkom sa sokom od jabuke i krofnama i razgovarale o našim luditskim iskustvima. Bio je to prvi sastanak Kluba ludista.” Džejmson Batler, drugarica iz vremena osnivanja, još uvek je tu.

Klasni prigovor

Kada škola počne, Logan počinje da propoveda luditsku reč u srednjoj školi. Ona prvo ubeđuje Odil da se pridruži klubu. Onda Maksa. Onda Klema. Prekriva hodnike i zidove učionica rukom iscrtanim posterima koji govore o Nedu Ludu.

Na dan gimnazijskih udruženja nije bilo gužve na štandu Kluba ludista, međutim, malo po malo, članova je bilo sve više. Sada ih je 25, a Klub redovno zaseda u srednjoj školi Marou svakog utorka.

Dobro došli su i učenici koji još nisu odustali od svojih pametnih telefona. Oni se susreću sa izazovom da ne koriste svoje telefone tokom čitavog sata sastanka (ili rizikuju da privuku poglede najtvrdokornijih ludista). Kada se okupe u parku, ako vremenske prilike dozvoljavaju, ludisti često postavljaju viseće mreže za čitanje knjiga.

Dok Logan uz kroasan od badema prepričava početke Kluba, u kafić ulazi novi član - Džulijan. Iako još nije zamenio svoj pametni telefon za telefon na preklop, već uviđa prednosti koje ima od članstva u grupi. Zatim zadirkuje Logan, podsećajući je na optužbe jednog srednjoškolca protiv Kluba.

„Rekao je da je to društvena diskriminacija, klasna stvar“, kaže Džulijan. Ja volim Klub jer mi omogućava da se oslobodim telefona, ali razumem šta je hteo da kaže. Nekim ljudima je potrebna ova tehnologija da bi bili deo društva. Nekima je mobilni telefon neophodan.”

Logan potvrđuje: „Postoje virulentne reakcije. Optuženi smo da smo bogata deca koja se, samo zato što su privilegovana, nadaju da će jednog dana svi napustiti svoje pametne telefone“.

Po Džulianovom odlasku, Logan priznaje da ju je ova kritika navela na razmišljanje i da je ta tema izazvala žestoke debate u Klubu. „Zaista me je demoralisalo to što sam čula ovaj klasni prigovor i skoro sam bila raspustila Klub“, objašnjava ona. “Međutim, razgovarala sam sa savetnikom (za profesionalnu orjentaciju) i on mi je rekao da većina revolucija počinje od klasa vrednih i kreativnih  ljudi, kao u slučaju Če Gevare. Ne kažemo da svako treba da ima telefon na preklop. Samo se kaže da ekrani izazivaju probleme sa mentalnim zdravljem."

Kako se bliži kraj srednje škole, Logan se takođe pita kako će njen luditski način života uticati na njen kasniji život u mladosti.

„Ako je ovo jedini put u mom životu kada mogu ovo da radim, onda želim da to bude nešto važno“, rekla je ona. Ali zaista se nadam da ću moći da nastavim.”

Telefonski ludisti, budući studenti

U njenom domu u zelenoj ulici u Cobble Hill-u u Bruklinu, Logan je dočekao njen pas, goldendoodle po imenu „Fibi“. Penje se u svoju sobu, čija dekoracija odražava njena interesovanja: gomile knjiga, grafiti na zidovima, mašina za šivenje, stara pisaća mašina i kasetofon Sony.

Dole u ​​dnevnoj sobi, njen otac, Set Lejn, rukovodilac u firmi visoke tehnologije, sedi pored kamina i komentariše napredak svoje ćerke.

"Ponosan sam na nju i ono za šta se Klub zalaže", rekao je on. Ali ja sam i roditelj koji ne zna uvek gde mu je dete. Danas svi gledaju svoju decu. Pratimo ih. Malo je orvelovski, ali svi smo mi roditelji- helikopteri, previše zaštitnički postavljeni. Dakle, kada se rešila svog telefona, to je u početku bio problem za nas."

I on je čuo za debate Kluba ludista o pitanjima privilegija.

„Zahtev da svi imaju pametni telefon je takođe oblik društvene diskriminacije, zar ne?“ ističe on. „Mislim da je ovo odlična tema za diskusiju. I nema pravog odgovora.”

Nekoliko dana kasnije, kako se nedeljni sastanak Kluba ludista u Prospekt parku bližio kraju, skice i knjige sa “ušima“ odložene su, a mala vatra upaljena u centru grupe je ugašena. Klementini Karlin-Pustilnik je 17. rođendan i Klub bi želeo da je pozove u tajlandski restoran u blizini Fort Hamilton parkveja kako bi ga proslavili.

Noć pada dok tinejdžeri šetaju po hladnoći i ćaskaju.

Tema upisa na fakultet stvorila je blagu napetost. Tinejdžeri jedni drugima govore na koje univerzitete su podneli prijave. Odil je primljena na Univerzitet u Njujorku.

„Kladim se da biste tamo mogli da pokrenete Klub ludista“, rekla je Elena Šerer, učenica viših razreda srednje škole Marou.

Grupa odlučuje da krene prečicom, odvojenom i neosvetljenom stazom. Diskusije se zahuktavaju dok se srednjoškolci prisećaju poezije Luisa Kerola (Lewis Carroll), Ravelovih klavirskih komada i TikTok-pošasti. Elena pokazuje prstom ka nebu: „Vidi, to je izlazeći mesec“, uzvikuje ona.

Noću njihova lica obasjava samo mesečina.