U čemu sve EU zavisi od SAD: Amerika kontroliše od naoružanja do bankarskih kartica

Septembar je 2024. Mario Dragi, bivši predsednik Evropske centralne banke (ECB), upozorava u svom izveštaju pod nazivom „Budućnost evropske konkurentnosti“, na „slabe tačke“ Starog kontinenta.

„U geopolitički stabilnom svetu, nismo imali razloga da brinemo o povećanju naše zavisnosti od zemalja sa kojima smo nameravali da ostanemo prijatelji“, naglašava bivši italijanski premijer. On, pre svega, misli na ruski gas, od kojeg Evropa s mukom nastoji da se odvoji otkako je Moskva objavila rat Ukrajini u februaru 2022. godine.

Gospodin Dragi nije mogao ni da zamisli da će, godinu i po dana nakon objavljivanja njegovog izveštaja, razlog za još veću brigu doći od Sjedinjenih Država, najbližeg saveznika Evrope. Udari politike Donalda Trampa od njegovog povratka u Belu kuću u januaru 2025. godine – od pretnje da će okončati vojnu podršku Ukrajini u februaru 2025. do još uvek tinjajuće krize na Grenlandu – pokazali su koliko je Evropa slaba i zavisna. Odbrana, svemir, telekomunikacije, digitalna tehnologija, energija, načini plaćanja… U slučaju raskida sa SAD - svojim najstarijim saveznikom, Stari kontinent bi teško mogao da preživi bez američke opreme i tehnologije.

Velika količina američkog oružja

Za evropsku odbranu ovo je težak udarac. Dok su Sjedinjene Države nedavno pretile da će preuzeti Grenland, Danska, vlasnik ove autonomne teritorije, zaštitila je svoj vazdušni prostor američkim borbenim avionima F-35 koje proizvodi „Lokid Martin“.

Međutim, da bi pripremili svoje misije, piloti evropskih F-35 – koje poseduje 13 zemalja (Velika Britanija, Italija, Nemačka, Holandija, Belgija, Finska, Norveška, Danska, Poljska, Rumunija, Grčka, Švajcarska i Češka) – moraju da pošalju svoje planove leta u američke centre podataka. Održavanje softvera i porudžbine rezervnih delova takođe su delimično automatizovane daljinski, što jasno ograničava autonomiju zemalja koje koriste taj avion.

Ova zavisnost je poznata i priznata. Čak u vreme kada je Donald Tramp otvoreno objavljivao imperijalističke namere u vezi sa Grenlandom, Danska je - u oktobru 2025. godine - potvrdila svoju nameru da kupi 16 dodatnih F-35, kako bi se njena flota povećala na 43 aviona ovog tipa i mogla da se suprotstavi pretnji iz Rusije.

Otkrivajući zavisnost Evrope od Sjedinjenih Država u oblasti odbrane, rat u Ukrajini je prvenstveno omogućio SAD da dodatno učvrste svoj uticaj. Prema podacima „Stokholmskog međunarodnog instituta za istraživanje mira“ iz 2024. godine, uvoz oružja u Evropu povećan je za 155% između 2020. i 2024. godine u poređenju sa periodom 2015-2019, uglavnom da bi se zadovoljile potrebe Kijeva. Od ove količine, nešto više od polovine (53%) uvoza bilo je američko oružje. U Ukrajini je tokom ovog perioda 2020-2024. godine 45% teškog naoružanja preneto iz Sjedinjenih Država.

„Na kraju krajeva, što više Sjedinjene Države prete da će smanjiti svoj odbrambeni štit, kao u govoru potpredsednika SAD DŽ. D. Vensa na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 14. februara 2025. godine, to više Evropljani žele da se ponovo naoružaju i sve brže kupuju raspoloživu stranu opremu, posebno američku“, objašnjava Žan-Pjer Molni, zamenik direktora „Instituta za međunarodne i strateške odnose“ i specijalista za odbranu. Prema njegovim poslednjim procenama, iako je složeno izračunati je, zavisnost Evrope od stranog oružja, prvenstveno američkog, ali i izraelskog i južnokorejskog, iznosi 55%. Zavisnost dostiže dve trećine ako se isključi Francuska, najsuverenija evropska zemlja u tom pogledu.

Ali da li su francuske oružane snage zaista toliko nezavisne od Sjedinjenih Država? Prema izveštaju Kancelarije za politička i vojna pitanja SAD od 20. januara 2025. godine, Francuska je 2024. godine kupila oružje od Sjedinjenih Država u vrednosti od 6,2 milijarde dolara (5,43 milijarde evra) putem regulisanog sistema prodaje između vlada. Među tim kupovinama bile su i rakete „helfajer“. Ove rakete mogu biti raspoređene na američkim izviđačkim bespilotnim letelicama tipa „Riper“, kojih Francuska ima dvanaest. Međutim, za to je potrebno odobrenje američkog Kongresa. Trenutno, nijedan od francuskih ili evropskih projekata konkurentnih „Riperu“ nije realizovan.

„Zavisnost može biti i indirektna, kroz ograničenja izvoza ili upotrebe“, dodaje Reno Bele, kodirektor opservatorije za odbranu u „Fondaciji Žan Žores“. Sjedinjene Države stoga mogu da se suprotstave prodaji evropskog oružja ako ono sadrži američku komponentu, prema međunarodnim propisima o trgovini oružjem. Vašington je 2018. godine blokirao prodaju borbenih aviona „rafal“  Egiptu pod izgovorom da rakete „skalp“ koje su nosili sadrže američke komponente.

Sjedinjene Države su, takođe, stvorile industrijsku zavisnost. Središnji trup aviona F-35 koji se prodaju u Evropi proizvodi se u Nemačkoj u kompaniji „Rajnmetal“, a njihova konačna montaža se vrši u Italiji, u partnerstvu sa „Leonardom“. Sa sve većim potrebama za naoružavanjem, ova vrsta industrijskog partnerstva sve je češća poslednjih meseci, posebno sa kompanijom „Rajnmetal“. Nemački proizvođač je u junu 2025. godine potpisao sporazum sa kompanijom „Anduril“, najistaknutijom američkom odbrambenom startap kompanijom, o proizvodnji borbenih dronova i krstarećih raketa, što je izazvalo kritike.

„Kada partner stvori aktivnost i radna mesta lokalno, postaje još teže distancirati se od njih“, zaključuje Žan Pjer Molni.

Podaci kontrolisanog posmatranja svemira

U 2024. godini, evropski svemirski sektor je zabrinut. Zbog kašnjenja rakete „arijan 6“ i neuspeha prvog komercijalnog leta italijanskog „Vega-C“, Stari kontinent više nema pristup svemiru. Pošto je „Sojuz“ zabranjen od početka rata u Ukrajini, Evropljani nemaju drugog izbora nego da se oslone na „SpejsIks“, svemirsku kompaniju Ilona Maska, za lansiranje svojih satelita: njihova raketa poleće svaka dva dana. Za civilne usluge, poput telekomunikacija, oslanjanje na američkog dobavljača je prihvatljivo. Ali je to nezamislivo za vojnu opremu.

Kao rezultat toga, dok je rat besneo u Ukrajini, francusko Ministarstvo oružanih snaga moralo je da čeka dok nova raketa ne postane dostupna početkom 2025. godine da bi lansiralo svoj satelit CSO-3 i konačno završilo svoju vojnu svemirsku konstelaciju posmatranja. Njegova prva dva satelita, CSO-1 i CSO-2, bila su u orbiti od 2018. i 2020. godine.

Slično tome, bez Sjedinjenih Država, Evropa bi imala više poteškoća u praćenju dešavanja u svemiru: 90% podataka koji se koriste za nadzor svemira, kako civilnih tako i vojnih, obezbeđuju američke baze, posebno Američka svemirska komanda. Ove informacije su ključne, posebno za sprečavanje sudara između satelita i otpadaka. Iako alternativne evropske službe već postoje, a nove se razvijaju, nijedna ne poseduje toliko podataka kao američki sistemi koji ne otkrivaju sve svoje informacije, a ako prekinu pristup na nekoliko dana, kao što se ponekad dešava tokom vojnih vežbi, Evropa je uronjena u tamu.

Sateliti, podmorski kablovi, telekomunikacije pod uticajem američkih kompanija

Ovo svemirsko zaostajanje se ogleda i u telekomunikacionim konstelacijama. „Starlink“, sistem Ilona Maska, dokazao je svoju korisnost tokom rata u Ukrajini, ali i tokom ekstremnih vremenskih prilika, kada su tradicionalne zemaljske mreže nedostupne, oštećene ili uništene. To je bio slučaj kada je (prekomorsku francusku teritoriju) Majot opustošio ciklon „Čido“ 14. decembra 2024. godine, i kada je (francuski) region Od razoren snažnim požarom od 5. do 9. avgusta 2025. godine. Svaki put, „Starlink“ se pokazao neprocenjivim za službe za hitne slučajeve i vlasti u pomaganju stanovnicima.

Dok Sjedinjene Države udvostručuju napore u ovoj oblasti – sa igračima poput „Globalstara“, „AST SpejsMobila“ i „Amazon Lea“, predstojeće konstelacije maloprodajnog giganta – Francuska se oslanja na „Jutelsat“, čiji su sateliti VanVeb već operativni, dok čeka dolazak Iris2, konstelacije koju je Evropska komisija obećala za 2030. godinu. Evropa namerava da povrati svoj suverenitet u ovoj oblasti, posebno otkako je Ilon Mask pretio da će ugasiti „Starlink“ na početku ruske invazije na Ukrajinu – i, zapravo, povremeno je to činio. U digitalnoj infrastrukturi, razloga za brigu ima zbog podmorskih kablova, optičkih arterija koje leže na morskom dnu, neophodnih za pravilno funkcionisanje interneta. Američke kompanije poput „Mete“, „Gugla“, „Majkrosofta“ i „Amazona“ sada su ključne za veze između Sjedinjenih Država i Evrope. Bez ovih kablova, Evropljani više ne bi mogli da pristupe njihovim uslugama na koje su se pojedinci i preduzeća uglavnom prebacili. To podstiče strahove vezane za moguće prekide, bilo namerne ili slučajne, ove infrastrukture.

Za nešto više od deset godina, internet giganti su pretekli konzorcijume telekomunikacionih operatera, koji su ranije kontrolisali ovu kritičnu infrastrukturu. Prema specijalizovanom veb-sajtu TeleGeography, jedanaest od dvadeset i jednog podmorskog kabla između Sjedinjenih Država i Evrope, od kojih svaki košta nekoliko stotina miliona evra, u vlasništvu je američkih kompanija. Među njima, „Google“ poseduje ne manje od četiri transatlantske veze u potpunosti posvećene njegovim uslugama, dok „Meta“ drži udeo u četiri kabla.

Ali Francuska se može pohvaliti značajnim prednostima u ovom strateškom sektoru: država poseduje jedinog evropskog proizvođača podmorskih kablova, „Alcatel Submarine Networks“. Pored svoje fabrike u Kaleu (Pas-de-Calais), kompanija ima flotu od sedam brodova, od kojih su dva posvećena popravci i održavanju kablova. U ovoj oblasti, Francuska se takođe može osloniti na sedam brodova „Orange Marine“, specijalizovane podružnice telekomunikacionog operatera.

Slika „prekida“ velikih tehnoloških kompanija

Zamislite Belu kuću kako „zabranjuje svim američkim tehnološkim kompanijama da nastave da pružaju svoje usluge Danskoj i njenoj ekonomiji“. Objavljen na Linkedin-u 25. januara 2025. godine, ovaj scenario političke fikcije koji je izmislio Anri d'Agren, generalni delegat „Francuskog IT kluba velikih kompanija“ (Cigref), ima poseban odjek kada se uzmu u obzir nedavne pretnje američkog predsednika Donalda Trampa da će izvršiti aneksiju Grenlanda.

Takav „digitalni embargo“, kojim bi se prekinule usluge Majkrosofta, Gugla, Amazona, Mete, Epla ili OpenAI-ja „nedavno je izgledao kao scenario iz (distopijske) serije Crno ogledalo, ali šta je sa ovim što se danas zbiva?“ brine se Mišel Polen, bivši izvršni direktor operatera SFR i predsednik strateškog odbora za sektor „pouzdanog softvera i digitalnih rešenja“.

Svesna briga u vezi sa preko-atlantskim tenzijama, An Le Enanf, delegirana ministarka za veštačku inteligenciju (VI) i digitalne poslove, organizuje „Sastanke o digitalnom suverenitetu“ ovog ponedeljka, 26. januara, u Bersiju – francuskom ministarstvu ekonomije i finansija. Ona će objaviti da poverava novu Opservatoriju za digitalni suverenitet bivšem ministru Klemanu Bonu, sada visokom komesaru  za strategiju i planiranje. Ministar će, takođe, predstaviti „Indeks digitalne otpornosti“, novi alat za preduzeća i lokalne vlasti. „Cilj je mapirati naše tehnološke zavisnosti i njihov nivo kritičnosti, kako bismo mogli preduzeti mere da ih smanjimo“, objašnjavaju u kancelariji portparola ministarstva gospođe Le Enanf.

Nivo zavisnosti Evrope od digitalnih usluga američkih kompanija je zapanjujući. Na ove kompanije odlazi 83% potrošnje za softvere i usluge “u oblaku“ za profesionalnu upotrebu u Evropi, što iznosi 265 milijardi evra godišnje, prema studiji koju je naručio Cigref u aprilu 2025. godine.

Pored hostovanja podataka (Amazon, Microsoft i Google), američki giganti dominiraju onlajn pretragom (Google), AI asistentima (OpenAI, Google i Meta), mobilnim (Google i Apple) i desktop (Microsoft) okruženjima, društvenim mrežama i video zapisima (Meta, X i YouTube). Štaviše, kako stvari stoje, francuski digitalni sektor „gubi tržišni udeo, uprkos godišnjem rastu od 10%, jer digitalni sektor u celini raste za 15% do 18%“, prema rečima g. Polena.

„Tehnološka zavisnost kompanija je fenomenalna opasnost. Izuzetno je zastrašujuća“, kaže Kristof Grosbost, potpredsednik „Innovation Makers Alliance“, još jednog francuskog udruženja direktora za tehnologiju i inovacije iz velikih korporacija i vladinih agencija. On navodi „pomalo ludu listu“ pretnji Donalda Trampa, koja je krajem avgusta 2025. godine uključivala ideju o „ograničavanju izvoza naprednih kompjuterskih čipova i visoko zaštićenih američkih tehnologija“, što je nagovestilo ograničenja za određenu veštačku inteligenciju.

„Tramp nema ograničenja. (...) On može sve da prekine. Već je to uradio“, upozorila je Oror Laluk, poslanica Evropskog parlamenta i kopredsednica „Place Publique“, na mreži X, 18. januara. Ovo je bila referenca na ukidanje digitalnog pristupa za devet sudija Međunarodnog krivičnog suda (MKS), što je bila mera odmazde zbog toga što su te sudije izdale međunarodni nalog za hapšenje protiv izraelskog premijera Bendžamina Netanjahua.

Ali borba protiv ove dominacije nije ni izbliza laka. Na primer, ideja oporezivanja digitalnih giganata kao odmazda za potencijalne američke tarife – ideja koju posebno podržava gospođa Laluk – nije opšte prihvaćena.

„Nažalost, izloženost francuskih kompanija je takva da bi ovo imalo prevelike posledice“, objašnjava Maja Noel, izvršna direktorka „Frans Dižitala“, startap lobija koji se, kao i velike korporacije, plaši povećanja cena američkih usluga. „Situacija pokazuje hitnu potrebu da se nametne evropska preferencija u javnim nabavkama tehnoloških usluga“, tvrdi gđa Noel.

Ovu meru Francuska zahteva godinama, ali bezuspešno.

„Uspeli smo da to uradimo u sektoru odbrane i stvari napreduju“, ističe izvor iz kancelarije gospođe Le Enanf. „Francusko-nemački samit u Berlinu (o evropskom digitalnom suverenitetu), u novembru 2025, bio je prekretnica“, smatra ministarkino okruženje, navodeći stvaranje zajedničke radne grupe zadužene posebno za definisanje „indikatora suvereniteta“ u digitalnoj sferi. Ministar se takođe zalaže za „primerne javne nabavke“ u Francuskoj i želi da „podigne svest unutar ekosistema privatnog sektora“.

Po ovom pitanju, Damijen Lukas, izvršni direktor francuskog dobavljača usluga u oblaku „Scaleway“, vidi „pozitivne znake“ u određenim nedavnim najavama: danska prestonica, Kopenhagen, i ECB, za digitalni evro, odlučili su da hostuju neke od svojih podataka kod ove podružnice operatera „Iliad“ (koju je osnovao Ksavije Nijel, akcionar u Le Monde Group), napominje on, a „Erbas“ je pokrenuo poziv za tendere za „suvereni oblak“ posvećen određenim kritičnim uslugama. „Postoje klijenti koji glasno proglašavaju svoju sklonost ka evropskim uslugama i drugi koji su diskretniji jer nemaju interes da to objave“, tvrdi g. Lukas.

Međutim, zahtevi zagovornika digitalnog suvereniteta napreduju sporo: Francuska još uvek nije uspela da u evropsko zakonodavstvo ugradi kriterijum imuniteta od eksteritorijalnih američkih zakona za izbor dobavljača usluga hostinga za javne i osetljive podatke.

„Još uvek ima posla da se ljudi ubede, ali situacija se promenila od prošlog leta“, tvrdi gđa Le Enanf. „Trampove pretnje bi mogle biti fantastična prilika i naterati Evropu da se probudi“, smatra gospodin Grosbost, priznajući da će „stvari zahtevati vreme“.

Američki gas zamenjuje ruski gas

U energetskom sektoru, Evropa kao da trguje jednom zavisnošću za drugu. Postepeno se odvikavajući od ruskog gasa, masovno se okreće Sjedinjenim Državama. Isporuke u 2025. godini pokrivale su četvrtinu evropskog uvoza, a skoro 60% je bio tečni prirodni gas (TPG).

Ova „lažna diverzifikacija“ izlaže evropske države „riziku od visokih troškova, nestabilnosti cena i geopolitičkih pritisaka“, upozorava zajednička studija „Instituta za međunarodne odnose Klingendal“ u Holandiji, „Ekološkog instituta“ u Berlinu i „Norveškog instituta za međunarodne poslove“ u Oslu, objavljena u sredu, 21. januara. Sa sve brojnijim najavama ugovora između američkih izvoznika i evropskih dobavljača energije, očekuje se da će se transatlantska energetska integracija dodatno ojačati.

Do 2030. godine, američki LNG bi mogao da predstavlja do 80% uvoza evropskog bloka. Ova procena „Međunarodnog instituta za energetsku ekonomiju i finansijsku analizu“ pretpostavlja da se svi nedavno zaključeni sporazumi poštuju i da Evropska unija ne uspe da smanji potražnju za gasom kako je planirano. EU bi u tom slučaju 40% svog ukupnog uvoza gasa nabavljala iz Sjedinjenih Država. „Paralela je prilično upečatljiva sa našom prošlom zavisnošću od Rusije“, koja je 2021. godine obezbedila 40% evropskog uvoza gasa, napominje Fuk-Vin Ngujen, direktor energetskog centra u „Institutu Žak Delor“.

Ove projekcije ipak treba tretirati sa oprezom. Prvo, zbog same prirode LNG-a, „izvora snabdevanja koji omogućava mnogo veću fleksibilnost od cevovoda“, ističe Ketrin Makgregor, izvršna direktorka kompanije „Endži“ čija je grupa potpisala nekoliko dugoročnih ugovora za američki LNG. LNG putuje brodom, a ne fiksnim cevovodom. Može se preusmeriti u skladu sa cenama i potrebama. Ovo posebno važi za američki LNG, čiji ugovori uglavnom ne nameću klauzulu o odredištu.

Pretnja energetske ucene takođe izgleda da je ublažena organizacijom energetskog sektora u Sjedinjenim Državama koje, za razliku od Rusije ili Katara, nemaju državni monopol. Gas prodaju brojni privatni izvoznici, vođeni tržišnim silama. Ipak, zakon daje američkom predsedniku ovlašćenje da ograniči izvoz energije iz razloga nacionalne bezbednosti. Scenario koji se ne može isključiti, prema rečima stručnjaka za tržište gasa, ako cena gasa previše poraste u Sjedinjenim Državama.

Trampova administracija je već pokazala spremnost da iskoristi energiju u svojim bilateralnim odnosima. U julu 2025. godine, Evropljani su morali da se obavežu na kupovinu američkih energetskih proizvoda u vrednosti od 750 milijardi dolara tokom tri godine, pod pretnjom trgovinskih odmazdi. Pošto su primorani da povećaju svoje zalihe iz Sjedinjenih Država, da li stoga rizikuju da jednog dana isporuke presahnu? Teško je ovo predvideti. Ali „pored prelaska na skup i zagađujući gas, Evropa se stavlja u položaj slabijega u odnosu na potpuno nepredvidljivu administraciju koja funkcioniše po logici imperijalizma fosilnih goriva “, smatra Fuk-Vin Ngujen.

Visa i Masterkard obrađuju više od 60% kupovina karticama. Šta ako bi Donald Tramp uskratio Evropljanima pristup glavnim međunarodnim platnim mrežama? I ovde je pretnja stvarna iako deluje kao da je iz nekog holivudskog filma.

„Lako bi se moglo zamisliti da američka administracija privremeno prekine pristup platnim karticama Visa i Masterkard na dvadeset četiri sata kako bi izvršila pritisak na Evropu“, objašnjava Džefri Lalu, specijalista za plaćanja u konsultantskoj firmi „Skver menadžment“ (Square Management). Postoje presedani, od međunarodnih sankcija protiv Rusije nakon invazije na Ukrajinu 2022. godine do onih koje su Sjedinjene Države uvele protiv sudija MKS-a 2025. godine.

Visa i Masterkard, obe američke kompanije, sada čine 61% plaćanja karticama izvršenih u evrozoni, prema podacima ECB-a, i neophodne su u velikom delu Unije: do 2025. godine, 13 od 21 zemlje evrozone, uključujući Španiju, Irsku i Holandiju, bile su u potpunosti zavisne od međunarodnih mreža za ove vrste transakcija. Francuska, međutim, izbegava ovu potpunu zavisnost jer i dalje ima nacionalnog operatera, CB (Cartes Bancaires).

„Imamo naše 'pruge', u železničkom smislu te reči, preko celog lanca, za sve upotrebe kartica: podizanje gotovine, beskontaktna plaćanja i mobilna plaćanja“, tvrdi Filip Lolani, izvršni direktor CB-a, koji naglašava „ponovno naoružavanje“ koje grupa sprovodi već nekoliko godina. Jedna dugogodišnja slabost evropskog platnog sektora ostaje: nemogućnost plaćanja karticom između dve zemlje bez prolaska kroz američku mrežu. U ovoj oblasti, svi pokušaji u proteklih dvadeset pet godina su propali zbog nedostatka sporazuma između banaka ili između država.

„Glavna zavisnost Evrope leži u odsustvu prekograničnog sistema plaćanja karticama. U ovoj oblasti, evropska tehnološka zavisnost od američkih igrača sa ogromnom finansijskom moći je potpuna“, primećuje Martina Vajmert, izvršna direktorka EPI-ja, operatera evropskog platnog sistema „Wero“. Trenutno prisutan u pet zemalja (Francuska, Nemačka, Belgija, Holandija i Luksemburg), „Wero“ je još uvek daleko od popunjavanja ovih praznina. Trenutno ograničena na plaćanja između korisnika, ova mreža bi trebalo postepeno da se proširi na onlajn trgovinu, a zatim i na plaćanja u prodavnicama do 2027. godine. Paralelno sa tim, 2025. godine je postigla sporazum sa „Alliance Evropa“, konzorcijumom Španije, Italije i Portugala, o projektu međusobnog povezivanja njihovih trenutno nekompatibilnih sistema.

Vreme je elemenat od suštinskog značaja za mrežu „Wero“ kako bi konačno postala konkurentna u odnosu na Visa i MasterCard, kao i druge igrače poput PayPal-a, takođe američkog, koji je postao vodeći metod onlajn plaćanja u Nemačkoj, i usluge integrisane u pametne telefone kao što su Apple Pay, Google Pay i Alipay.

Manje vidljiv, ali podjednako strateški, sektor plaćanja između preduzeća istražuje nove puteve kako bi se oslobodio američke dominacije. Ovo je posebno tačno s obzirom da je digitalizacija transakcija dostigla prekretnicu 2025. godine usvajanjem Genius Act-a  u američkom Kongresu, zakona koji isključuje stvaranje digitalnog dolara i ostavlja otvoren prostor privatnom sektoru za razvoj novih instrumenata, među kojima su pre svega stabilni koini, kripto-imovina podržana tradicionalnom imovinom.

„Postoji period pre i posle Genius Act-a, sa veoma snažnim podsticajem američke administracije da se ubrza regulatorna agenda za digitalizaciju finansijskih tržišta“, rezimira Žan-Mark Stenže, izvršni direktor „SG Forge“-a, podružnice „Société Générale“ specijalizovane za kripto-imovinu.

Evropske banke stoga umnožavaju svoje projekte, posebno one koji uključuju stabilne koine denominirane u evrima: „SG Forge“ ima svoj, a konzorcijum „Qivalis“ trebalo bi da pokrene u narednim mesecima projekat koji uključuje „BNP Paribas“, holandsku banku ING, špansku banku „CaixaBank“ i italijansku banku „UniCredit“. Ali, jaz koji treba prevazići je ogroman, jer dolar i dalje predstavlja skoro 98% stabilnih koina u opticaju širom sveta.

Suočene sa ovim inicijativama, geopolitičke tenzije takođe pružaju nove argumente za zagovornike digitalnog evra, koji bi omogućio plaćanja bez papira bez ikakvih privatnih posrednika. U otvorenom pismu 12. januara, 70 ekonomista je pozvalo poslanike Evropskog parlamenta da odobre pokretanje projekta Evropske centralne banke koja se bori da dobije podršku u Evropskom parlamentu kao i u unutar-bankarskom sektoru.

Za potpisnike, evropska zavisnost od neevropskih sistema plaćanja rizikuje da oslabi „evropsku kontrolu nad centralnim elementom njene ekonomske infrastrukture“, a „robustan javni digitalni evro je naša jedina odbrana“.

Hoće li ovi argumenti biti dovoljni da ubede bankarski sektor da se pridruži onome što neki već nazivaju „Erbasom plaćanja“?

„Ova debata je laboratorija za ono što se dešava na širem nivou u međunarodnim odnosima“, naglašava An-Lor Delat, direktorka istraživanja u „CNRS“-u, koja je potpisala pismo ekonomista. „Da li treba da tražimo kompromise ili da se tome snažnije suprotstavimo?“

izvor: Le Monde https://www.lemonde.fr/economie/article/2026/01/24/l-europe-souffre-de-multiples-dependances-aux-etats-unis_6663899_3234.html?lmd_medium=al&lmd_campaign=envoye-par-appli&lmd_creation=ios&lmd_source=mail