Die Zeit: Kako veštačka inteligencija “ždere“ Zemlju

Razvoj veštačke inteligencije (artificial intelligence-AI) bi mogao dovesti do borbe za retke minerale, koja bi se vodila i na zemlji i u svemiru, na štetu borbe protiv klimatskih promena - piše nemački nedeljnik Die Zeit, (https://www.zeit.de/2025/12/ressourcen-ki-mineralien-knappheit konflikt?fbclid=IwY2xjawJPjKxleHRuA2FlbQIxMAABHdL33x18BDiDHYGRtzdo9XERh16RM5G_Y06ZBfUKe_kQdJlPvI5dVdHsGw_aem_g72lP2Y7GbNjBnsVK-mdqQ)

Cena veštačke inteligencije

Sila koja menja sve na svom putu: svaki kutak planete, svaki aspekt ljudskog života. Veštačka inteligencija ima svoju fizičku stranu čija infrastruktura “proždire“ ogromnu količinu resursa. Voda, energija, minerali, podaci, radna snaga. Ipak, „veštačka inteligencija“ zvuči virtuelno. Zamišljamo oblake podataka. Kao da sve ovo nema cenu.

„To je opasan nesporazum“, kaže Kejt Kroford. Ona bi trebalo da zna o čemu govori. Ova australijsko-američka profesorka je stručnjak za veštačku inteligenciju i jedan je od stotinu najvažnijih stručnjaka na svetu. Ali, pre svega, ona je pre nekoliko godina shvatila cenu veštačke inteligencije. Kao istraživač otišla je tada u Silver Pik, “nedođiju“ u Nevadi. Našla se u pustinji, gledajući u bolesno zelena jezera koja su isparavala na suncu - sve dok sva voda nije nestala, ostavljajući samo jedan od onih materijala oko kojih se svet bori: litijum.

„Minerali su kičma veštačke inteligencije, energija je njen eliksir života“, napisala je kasnije u svojoj knjizi.

Upravo sada počinjemo da shvatamo šta želja za veštačkom inteligencijom znači za planetu, na koji način ona remeti geopolitiku, koncentriše ekonomsku moć i ugrožava klimatske ciljeve.

U početku se vade minerali. Veštačka inteligencija mora da izvuče zemna bogatstva da bi funkcionisala: bakar za kablove i provodnike u centrima podataka; litijum, nikl i kobalt za baterije; i sve metale nazvane „retki metali“ za servere.

Sve teže do kritičnih minerala

Svi ovi minerali i drugi elementi koriste se u fenomenalnim količinama. Prema procenama Međunarodne agencije za energiju (IEA), potrebe za bakrom će se povećati za 40% na 36,4 miliona tona do 2040. godine, potrebe za retkim zemnim elementima za 80%, na 169.000 tona, a potrebe za litijumom za 700% i premašiće 1,3 miliona tona.

Svaka velika ekonomska sila, od Sjedinjenih Država do Japana i Evrope, sada ima listu „kritičnih minerala“ neophodnih za modernu ekonomiju – i za koje nije jasno da li će biti dostupni u dovoljnim količinama u svakom trenutku. “Oregon grupa”, firma za investiciono savetovanje, rezimira to na sledeći način:

„Snabdevanje kritičnim mineralima, koje je već sve teže zbog klimatskih ciljeva i energetske tranzicije, postaće još komplikovanije“ zato što je veštačka inteligencija u konkurenciji sa dva druga rastuća sektora: odbranom i, još više, sa obnovljivim izvorima energije. Nema električnih automobila niti energetske tranzicije bez baterija, a nema baterija bez litijuma. Kao najekstremniji scenario, IEA predviđa da će se potrebe za litijumom za električna vozila povećati deset puta do 2050. godine.

Dževonsov paradoks

Štaviše, sama veštačka inteligencija predstavlja problem za klimu, jer troši ogromne količine električne energije.

„Minerali su kičma veštačke inteligencije, energija je njena krvotok“. Kejt Kroford kvantifikuje drugi deo svoje rečenice: „Sledeće godine, veštačka inteligencija će verovatno trošiti više energije nego Japan.“

Tehnološke grupe, uključujući “OpenAI” (koji je razvio “ChatGPT”) i “Microsoft”, stoga povećavaju svoja ulaganja u nuklearnu energiju kako bi pokrile svoje potrebe. Jer čak i ako bi četbotovi poput “ChatGPT”-a postali efikasniji, postojao bi problem, a to je„paradoks Dževonsa“, objašnjava Kejt Kroford,

Vilijam Stenli Dževons (William Stanley Jevons) je rođen u Liverpulu 1835. godine, na vrhuncu industrijske revolucije. Studirao je u Londonu, gde je postao profesor političke ekonomije, i utopio se plivajući u moru 1882. godine. Ostao je zapamćen po istraživanju teorije granične korisnosti (granična korisnost dobra opada dok se količina potrošenog dobra povećava; što je dobro ređe, to je njegova granična korisnost veća) i po uvođenju paradoksa koji nosi njegovo ime, prema kojem poboljšanje efikasnosti mašina ne dovodi do smanjenja potrošnje energije. Dževons je do ovog zaključka došao upoređujući parnu mašinu Džejmsa Vata sa modelima parne mašine koji su joj prethodili: iako je prvi model bio efikasniji, on je za posledicu imao pojeftinjenje uglja, pa se više prodavalo i trošilo.

Aplikacije za razgovor, “ChatGPT”, “Claude” i kompanija, su današnje parne mašine.

Najava velike bitke za minerale

„Ugljenični otisak data centara je veći nego otisak cele vazduhoplovne industrije“, kaže Kejt Kroford. Dževonsov paradoks protivreči logici optimista u pogledu veštačke inteligencije, koji veruju da veštačka inteligencija zahteva mnogo resursa, ali takođe i da može pomoći u kontroli klimatskih promena i nestašice resursa. Kejt Kroford je uverena da će se, ako veštačka inteligencija postane energetski efikasnija, koristiti još više resursa.

Iako štede vodu, serveri, koji troše velike količine vode za hlađenje, postaće još veći. Ako to olakšava rudarenje, biće napravljeno još više elektronskih uređaja.

Kejt Kroford i dve koleginice razmatraju ovo pitanje u članku objavljenom krajem januara. Ekonomski sistem teži brzom rastu, pišu one. Veštačka inteligencija je stoga kompatibilna sa borbom protiv globalnog zagrevanja samo ako za nju stvorimo podsticaje. Ako je Kejt Kroford u pravu, slede dve posledice: prvo, biće još teže kontrolisati klimatske promene putem obnovljive energije.

Drugo, bićemo svedoci ogromne bitke za minerale – koja je istovremeno i bitka za globalnu moć. Kejt Kroford ovde vidi obrazac koji smo nekada videli kod “barona“ naftne i železničke industrije:

„Pojavljuje se nova tehnologija i stvara uzbuđenje, ali je otima šačica kompanija koje nameravaju da je iskoriste za centralizaciju svoje ekonomske i političke moći.“

Posledice se već vide u globalnoj politici: Sjedinjene Države ograničavaju izvoz čipova veštačke inteligencije u Kinu, a Kina uzvraća zabranom izvoza određenih minerala sa svoje teritorije. Predsednik Donald Tramp razmatra aneksiju Grenlanda, koji je bogat sirovinama. Pokušava da natera ukrajinskog predsednika da zaključi sporazum o retkim mineralima. „Nalazimo se usred globalnog hladnog rata oko minerala“, zaključuje Kroford. „To je fundamentalni efekat veštačke inteligencije.“

Jakob Kulik, politolog na Tehničkom univerzitetu u Kemnicu (Nemačka), kaže da tekući pregovori o zemljišnim resursima ne predstavljaju Hladni rat, „jer nema ideološkog elementa“. On vidi nešto drugo: „Imamo klasičnu situaciju velikih sila koje su se našle u novim uslovima čija je globalna geostrategija da obezbede snabdevanje sirovinama.“

Moglo bi se reći i da moćne države teže da dobiju minerale iz celog sveta, ne brinući o gubicima koje će to proizvesti. To bolje ide od ruke Sjedinjenim Državama pod Trampom nego drugima.

EU je već potpisala sporazum o sirovinama sa Ukrajinom u julu 2021. godine.

„Akcioni plan ima za cilj da podstakne prelazak Evrope na zelenu i digitalnu ekonomiju“, navodi se u saopštenju za štampu. Od tada skoro da se ništa nije dogodilo.

Jakob Kulik je napisao doktorsku disertaciju pod nazivom “Analiza nemačke politike sirovina u evropskom kontekstu“. Njegov zaključak je nedvosmislen:

„Mi postavljamo pravila i standarde, ali to Kinu mnogo ne dotiče. Ako želimo da promenimo odnose snaga, moramo kombinovati geopolitiku i industrijsku politiku”. Ovaj politikolog se stoga zalaže da EU osnuje agenciju za sirovine, kakva već dugo postoji u Japanu, na primer.

“Oregonska grupa” opisuje rudarsku dilemu na sledeći način: „Nakon decenija bez velikih investicija u sektor, cilj je (sada) obezbediti snabdevanje kritičnim mineralima, iako je njihova ekstrakcija i prerada ograničena na nekoliko zemalja.“ Bakar, litijum, retki zemni elementi i drugi, uglavnom se prerađuju u Kini, a često se iskopavaju u državama u kojima vladaju rat, korupcija i nestabilnost kao, na primer, u Demokratskoj Republici Kongo ili Mozambiku.

„Ovo nisu prijatne zemlje, ali Kinezi su već tamo“, kaže Jakob Kulik. „Ako želimo da učestvujemo, potrebno je da budemo prisustni ili barem da budemo istrajni.“ U proseku je potrebno deset godina da se započne projekat vađenja rude, dodaje on. EU nema dovoljno minerala na svojoj teritoriji da pokrije svoje potrebe.

Parna mašina, veštačka inteligencija i budućnost planete

Prema rečima tehnoloških giganta, od Ilona Maska (šefa kompanija X, Tesla i SpejsX) do Sundara Pičaija, (šefa kompanije Gugl), veštačka inteligencija je važnija tehnologija od parne mašine. Minerali su stoga ne samo njena okosnica već i njena budućnost. Težak način na koji se političari bore za njih pokazuje da oni to razumeju. Međutim, bez obzira ko pobedi, postoji još jedna budućnost koja rizikuje da bude zanemarena: budućnost planete.

Iza kopanja ruda ostaju nenastanjivi pejzaži. Svaka tona retkih zemnih elemenata stvara do 2.000 tona toksičnog otpada, 1.000 tona vode kontaminirane teškim metalima, 1,4 tone radioaktivnog otpada i ogromne količine emisija štetnih po klimu.

Stvari bi bile drugačije kada bi se primenila ideja sadržana u Zakonu o kritičnim sirovinama (evropska uredba o kritičnim sirovinama, koja je stupila na snagu u maju 2024. godine). U tekstu se navode načini da EU postane nezavisna u oblasti kritičnih sirovina i pominje se reciklaža, koja bi trebalo da pokrije 15% potreba do 2030. godine.

Nemački institut za ekonomska pitanja izračunao je da bi se reciklažom svih starih, nekorišćenih mobilnih telefona u Nemačkoj moglo obnoviti dovoljno minerala za sve nove mobilne telefone u zemlji tokom deset godina. Ali tehnologija još nije usavršena, delom zato što reciklaža nije ekonomski isplativa.

Rudarstvo u svemiru

Ali ako ne želimo da trošimo novac na istraživanje i razvoj ili da uništimo planetu, kako možemo osigurati budućnost? Sa futurističkom idejom, koja je čista naučna fantastika.

Ako su zemne sirovine teško dostupne, čovek može sebi pomoći samo u svemiru. Površina nekih asteroida sadrži platinu, gvožđe, kobalt ili nikl. Asteroid od jednog kilometra bio bi dovoljan da snabdeva svetsku populaciju kritičnim sirovinama decenijama, bez potrebe da se Zemlja prevrne.

Nacionalna federacija nemačke industrije (BDI) istražuje potencijal svemirskog rudarstva od 2018. godine, tekst se trenutno ažurira. Po ocenama BDI, Nemačka mora da se uključi u svemirsko rudarstvo; ona poseduje neophodno znanje i u svemirskoj tehnologiji i u rudarskom inženjerstvu. „Rudarstvo u svemiru će stići ranije nego što mislimo“, kaže Matijas Vahter, šef odeljenja za sirovine i vazduhoplovstvo u BDI-ju.

Mogli bismo da odemo na Mesec za pet do deset godina. Biće razvijene nove komercijalne rakete, a troškovi transporta će se smanjiti. Matijas Vahter je uveren da će opsesija Donalda Trampa sirovinama dati podsticaj rudarstvu u svemiru.

Međutim, u ovom sektoru, kao i u drugima, ništa ne funkcioniše bez veštačke inteligencije. Procenjuje se da tržište svemira trenutno vredi 500 milijardi dolara, od čega 70% čine poslovni modeli zasnovani na podacima koji uključuju veštačku inteligenciju, kaže Matijas Vahter.

„Mislim da možemo očekivati da imamo centre podataka u orbiti“, dodaje on. Ti objekti ne bi morali da se hlade, a solarna energija bi bila dostupna 24 sata dnevno.

Da li je ovo rešenje? Zadovoljavanje gladi veštačke inteligencije za energijom i sirovinama u svemiru? Ovo bi potvrdilo teoriju Vilijama Stenlija Dževonsa: to bi bio korak ka sve većoj potrošnji resursa. Moć veštačke inteligencije, one koja menja sve na svom putu, postala bi tada jednostavno interplanetarna - piše Di Cajt.