Putovanje kroz Alžir

Prva stvar koja nam je zapela za oko u Alžiru, glavnom gradu Narodne Demokratske Republike Alžir, jesu cene goriva, 45,62 alžirska dinara za litar benzina, i 29,01 alžirski dinar za litar dizela. Izraženo u srpskim dinarima to je oko 23-24 dinara za benzin i oko 15 dinara za dizel. Osim goriva u ovoj zemlji je sve znatno jeftinije nego kod nas. Litar vode košta 50 alžirskih dinara, što je 25 naših, feniranje u frizerskom salonu je oko 350 naših dinara. Proizvodi od kože su jeftiniji nego bilo gde na svetu, kaiševi, koji koštaju oko 70 do 100 eura pa i više, ovde su tek 400 dinara.

Garderoba, hrana, bukvalno sve je dosta jeftinije nego kod nas. Ulaz na neki od arheoloških lokaliteta je 200 alžirskih dinara. Zarade loklanog stanovništva su dosta različite, na primer nastavnici zarađuju oko 400 evra mesečno, a policajci oko 800 evra. Zvaničan kurs u menjačnicama i bankama - za 1 evro može se dobiti 150 alžirskih dinara, dok ukoliko menjate kod neformalnih dilera ili na crno znatno više čak i do 240. Kazne su oštre i stroge, možete završiti u zatvoru ukoliko vas uhvate da menjate novac na crno.  

Metro u gradu Alžiru, ima sedam linija

Najveća afrička zemlja

Uređenje i organizovanost podseća na ono što smo mi imali u Jugoslaviji. Na ulicama ima dosta policije. Tokom celog boravka imali smo policijsku pratnju i gde god smo išli u obilazak jednog ili dva policajca u civilu koji su, objašnjeno nam je, brinuli za našu bezbednost. Nisu upadljivi, niti napadni, ne ometaju nas, jednostavno su u blizini. A na autoputevima uvek je išao policijski automobil ispred nas. Kada prelazimo iz jedne oblasti u drugu, čekali smo da se obavi smena, jer policajci jedne oblasti ili vilaje kako se kaže na arapskom jeziku, nemaju nadležnost u drugoj.  

Alžir je najveća afrička zemlja sa 2,35 miliona km2. Čak 30 puta veća od Srbije, ima 44 miliona stanovnika, od čega čak sedam miliona živi u glavnom gradu Alžiru.

Alžira nema na listama najposećenijih destinacija, a može mnogo da ponudi – od sredozemlja do Sahare, arapske tradicije, francuskog nasleđa, antičke i osmanske istorije i savremene svakodnevice. Iz Beograda do glavnog grada Alžira, stiže se preko Frankfurta odakle postoje redovni letovi za ovu zemlju. 

Žitelji Alžira govore francuski, slabije znaju engleski, a zvanični jezici su arapski i berberski. Natpisi na svim državnim institucijama su na arapskom i berberskom. Ljubazni su i srdačni, rado pozdravljaju goste, čak su se često slikali sa nama, i muškarci i žene. Gde god smo prolazili deca su nam mahala, često trčala za nama i pitaju odakle smo. Znaju za Jugoslaviju, i za Srbiju, mada je bilo situacija da im nije bilo jasno da li smo iz Sibira ili Srbije.

Jedne prilike u malom gradiću Beni Isgen - nekoliko starijih muškaraca sa kojima smo se upoznali na trgu dok su sedeli ispred zgrade pitali su nas da li je završen rat u Jugoslaviji.  

Alžirci najviše slobodnog vremena provode u prirodi

Besplatno školovanje, jeftini stanovi, čuvanje tradicije  

Svako dete ima besplatno predškolsko, besplatno obrazovanje od osnovne škole do fakulteta. Škole su organizovane po francuskom sistemu – osnovno obrazovanje traje devet godina. A fakulteti imaju sistem sličan bolnjskom. Kao što je obrazovanje i zdravstvo je  besplatno za sve građane. Alžir je u samom vrhu po broju obrazovanih ljudi u Africi, i dosta ulažu u obrazovanje.  

Ukoliko mladi Alžirci žele da kupe stan koji država gradi kupac plaća učešće 10 odsto, a ostalih 90 odsto država daje subvenciju. Postoji poseban fond za tu namenu koji se finansira od nafte i gasa. Obezbeđivanjem stanova po povoljnim uslovima vlasti pokušavaju da stimuliše ljude da ostanu u unutrašnjosti. U poslednjoj deceniji država je širom zemlje izgradila 3.850.000 stanova. Kada se putuje dalje od glavnog grada Alžira vide se ogromni kompleksi zgrada koje nisu naseljene jer stanovništvo teži ka većim centrima.  

Gradovi se dosta razvijaju, imaju lepo uređene ulice i široke bulevare. Dosta se ulaže u razvoj manjih gradova i pustinjskih gradova i naselja, kao što su Uargla, Gardaja – gde se uporedo sa razvojem grada čuvaju stare građevine i tradicionalan način života.  

Bez obzira na modernizaciju i razvoj, i dalje čuvaju izuzetno konzervativne vrednosti. Naš prijatelj Alžirac koji se nedavno oženio, doneo je slike da nam pokaže kako je bila svadba, on je na mnogim fotografijama sa gostima u elegantnom klasičnom crnom odelu – bela košulja, a preko tradicionalni beli ogrtač do poda. Slike supruge nismo videli. Na pitanje gde je mlada, daj da je vidimo, rekao je da se to ne pokazuje. Na moje insistiranje, da mi pokaže, ako neće da je muškarci vide, valjda mogu ja, odgovor je bio - ne.  

Muzeji, arheološka nalazišta, stari gradovi

Alžir ima i čuva bogatu istoriju i kulturnu baštinu, što se ogleda u mnogim muzejima, očuvanim areheološkim lokalitetima, obnavljaju arhitektruru i stare fasade, a posebno brinu da sačuvaju stare delove gradova, takozvane Kasbe. Čuvaju i mnoge građevine iz doba otomanskog carstva i rimske vladavine. Prvo što će vam pokazati kada stignete u Alžir jeste spomenik revoluciji, ili spomenik mučenicima revolucije koji su poginuli u toku rata za nezavisnost od Francuske kolonijalne vladavine (1954- 1962), u kome je stradalo milion ljudi.   

Alžir ima bogate zalihe nafte i prirodnog gasa, posebno na jugu zemlje. Oko 90 odsto njihove ekonomije je bazirano na izvozu plina i nafte. Ceo Alžir, pa čak i pustinjski predeli su premreženi električnom mrežom, a mnoga sela imaju gas.  

Žito, plastenici, grožđe

Poslednjih godina počeli su više da ulažu u poljoprivredu, posebno od kada je počeo rat u Ukrajni. Do vremena pojave korone, Alžir je sve svoje potreba za žitom rešavao uvozom iz Ukrajine. Kada je krenuo rat počeli su sami da gaje žitarice. Tendencija im je da u narednoj deceniji proizvedu dovoljno žita za sve svoje potrebe. Država pomaže poljoprivrednike, obezbeđuje opremu, mašine i svaku potrebnu pomoć. Imaju i proizvodnju povrća u bezbroj plastenika, i izvoze za Afričke zemlje. Izvoze i urme i maslinovo ulje. Značajna količina maslinovog ulja iz Alžira distribuira se u Italiju gde se dalje šalje u prodaju pod markama italijanskih firmi. Litar najkvalitetnijeg maslinovog ulja košta oko 4-5 evra. Sva pristupačna brda i livade su preorani – crvena zemlja je idealna za gajenje maslina, ali i vinovu lozu, pa podižu maslinjake i vinograde. 

Kada se putuje i prolazi kroz unutrašnjost Alžila, pogled zaokupljaju brojna gnezda roda, čitave kolonije ovih ptica nalaze se na drveću i na banderama za struju.

Osmanska i francuska vladavina

Najznačajniji praznik u Alžiru je 1. novembar, dan kada je započeo rat za nezavisnost od Francuske kao okupatora. Veliki broj ulica u glavnom gradu ali i u drugim gradovima nose imena učesnika revolucije, u samom centru je i spomenik emiru Abd el Kaderu koji se smatra najznačajnijom ličnošću u Alžiru jer je bio inicijator pružanja otpora Francuzima, odnosno prethodnik rata za nezavisnost i oslobađanje od Francuske kolonijalne vlasti.   

Tokom otomanskog perioda Alžir je bio važan centar sa brojnim tvrđavama, od kojih je najpoznatija sačuvana do danas, tada vojno utvrđenje uz more pod nazivom Bastion 23, sagrađena u 17 veku - ta tvrđava je danas muzej i važan spomenik osmanske arhitekture, a ima i zaštitu Uneska.  

Alžir je nazivan i Beli grad zbog svetlih fasada okrenutih prema moru. I džamija Kečava u podnožju Kasbe u gradu Alžiru, je pod zaštitom Uneska. Francuzi su je bili pretvorili u Katedralu svetog Filipa 1832. godine, a posle sticanja nezavisnosti Alžirci su je ponovo vratili u status džamije. Sagrađena je u doba osmanske vladavine a kada je obnavljana, Turska je finansijski pomagala.  

Bogatstvo boja na pijaci

Sporovi sa Marokom 

Sa susedima imaju uglavnom korektne odnose, međutim Alžir je sa Marokom prekinuo diplomastke odnose 2021. Zameraju što je Maroko priznao Izrael, jer je postojao dogovor na nivou arapske lige da se ne priznaje Izrael dok se ne reši palestinsko pitanje. Zatim što je Maroko anektirao teritoruju Zapadne Sahare, dok se Alžir zalaže za njenu nezavisnost a Maroko je protiv referenduma u Zapadnoj Sahari. Alžirci smatraju da je Maroko odgovoran za podmetanje požara na teritoriji Alžira pre nekoliko godina kada su pričinjene značajne štete, kao i za navodno praćenje i špijuniranje zvaničnika Alžira.  

Petak i subota su neradani dani, odnosno vikend, kao u većini arapskih zemalja. Vikendom provode vreme u prirodi, u vikendicama, parkovima i izletištima. 

Alžircima je potrebna viza za EU i zapadne zemlje, i često je veoma komplikovano da je dobiju. Za svakog Alžirca važne teme su Palestina, Zapadna Sahara, islam i alžirska revolucija za nezavisnost.  

Imaju dosta izazova sa izbeglicama iz centralne Afrike, koje se mogu videti kako u većim gradovima tako i u pustinjskim naseljima, kako prose i bore se za osnovnu egzistenciju.  

Alžir su pre četiri godine potresli veliki protesti kojima se se priključili i studenti tražeći veću slobodu izražavanja i bolje funkcionisanje pravosudnog sistema. Tadašnji predsednik je podneo ostavku.

Glavni grad Alžir ima ključnu poziciju na afričkom kontinentu – ovde je i sedište Afripola – Interpola za Afriku. Luka grada Alžira je ogromna i predstavlja jednu od ključnih tačaka za centralnu i severnu Afriku, i za izvoz ka Evropi. 

Oslobađanje od kolonijalne vlasti

Francuska kolonijalna prošlost je vidljiva posebno u arhitekturi. Francuzi su od 1830. do 1962. držali Alžir kao svoju koloniju. Fancuski uticaj je prisutan i danas – u radnjama je veliki broj proizvoda iz Francuske, u restoranima i kulinarstvu uopšte, prisutna su jela francuske kuhinje, a na ulicama je najviše automobila proizvedenih u Francuskoj.  

Veliki značaj za Alžirce ima revolucija kojom su došli do nezavisnosti od kolonijalne vlasti Francuske. Svi važni bulevari, aerodromi, škole i ulice nose imena revolucionara i boraca za slobodu. Na brdu iznad grada je i spomenik revoluciji i muzej. Noću sija u bojama alžirske zastave i dominira nad panoramom grada. Spomenik je gradila Kanadska grupa „Lavalin“. Za izgled spomenika inspiracija je bilo lišće palme, pa ima oblik tri stilizovana palmina lista koji se spajaju u vrhu, a ispod su tri vojnika koji predstavljaju različite faze borbe. Na vrhu je kupola koja služi kao vidikovac jer se sa te visine vidi ceo grad. 

Emir Abd el Kader bio je imam, jedan od vođa otpora frnacuskoj kolinijalnoj vlasti. Bio je prinuđen da nupusti zemlju i umre u izgnanstvu – sahranjen je u Damasku (Sirija), ali njegovo ime je ostalo simbol otpora. Veruje se da je on inicirao borbu koja je dovela do nezavisnosti.  

Džamija emiru Abd-el-Kaderu u Konstantinu

Jeftini metro 

Glavni grad Alžira ima metro sa sedam linija. Karta za vožnju košta 20 alžirskih dinara, što je verovali ili ne, 10 srpskih dinara. Na zidovima stanica metroa istaknute su fotografije boraca i vođa revolucije za nezvisnost, uz kratke biografije.  

Stari deo grada Kasba datira još iz 15. veka, pod zaštitom je Uneska. Uske ulice, samo za pešake, kamene kuće, veliki broj malih, autentičnih zanatskih radionica. Ovaj deo grada ima poseban značaj za Alžirce jer je iz Kasbe krenula ideja za oslobađanje od Francuza.  

Jedno od najposećenijih mesta u glavnom gradu Alžira je poznati Milk bar  - bukvalno je kultno mesto. Milk bar je i politički simbol – svaki put kada se izabere novi predsednik Francuske, on tradicionalno dolazi u Alžir, obiđe spomenik emiru Abd el Kadiru, prošeta i popije kafu i pojede kolač u Milk baru. Prilikom poslednje posete Emanuela Makrona, okupilo se na stotine ljudi koji su mu uzvikivali „Go home“, a obezbeđivao ga je veliki broj policajaca.  

Do automobila uz pomoć rođaka iz inostranstva

Kupovina novih automobila nije jednostavna, jer je ograničen uvoz kako bi se podstakla domaća proizvodnja, cene polovnih automobila su visoke, adminisracija komplikovana. Ipak to ne sprečava ljude da voze - ulice su prepune automobila, uglavnom francuskih marki. Na to utiču i veoma visoke cene u odnosu na standard pa su neophodni krediti, ali dosta ih pomaže dijaspora iz Frnacuske i Španije. Uobičajeno je da neko iz Francuske dođe automobilom u Alžir a onda pravi ugovor o poklonu sa rođacima.

U Francuskoj prema nezvaničnim podacima živi oko pet miliona Alžiraca i smatraju se jednom od najorganizovanijih dijaspora u Evropi. Ipak Vlada je najavila ponovno odobravanje uvoza novih automobila pa Alžirci očekuju da će se situacija popraviti. 

Botanička bašta  

Uzvišenje iznad grada na kome se nalazi spomenik revoluciji povezano je žičarom sa botaničkom baštom Hamma, u podnožju. Biljke koje se mogu videti donete su iz celog sveta i tu zasađene, a posebna atrakcija je takozvano Tarzanovo drvo odnosno džinovski fikus sa lijanama, koji je poslužilo kao kulisa za snimanje prvog filma o Tarzanu. Kada je temperatura 38 stepeni, u bašti je najviše 25, jer biljke daju hladovinu.  

Centralne ulice grada Alžira prepune su platana, fikusa i palmi. Krošnje imaju neobične kockaste ili pravougaone oblike, tako ih orezuju da bi pravili veću površinu hladovine, ali služe i kao staništa ptica. To smo saznali kada nam se ptica uneredila na glavu.

Istorija, kultura i svakodnevica - Muzej Bardo  

Muzej Bardo smešten je u prelepoj arapsko-osmanskoj palati koja ima zanimljivu istoriju. Zgradu je projektovao Mustafa Amari arhitekta iz Tunisa, koji je prvobitno taj dvorac izgradio kao poklon svojoj sestri. Nakon njene smrti palata je prešla u ruke francuske vojske, koja je tu najpre osnovala etnografski muzej. Godine 1879. palata je privremeno ustupljena jednom francuskom gađaninu da je koristi kao rezidenciju, da bi ubrzo nakon toga posatla stalni muzej.  

Danas se u muzeju mogu videti eksponati koji prikazuju različite epohe severne Afrike. Tu su alatke, oruđe i predmeti čak iz paleolita, zatim tradicionalna odeća, nakit, oružje... Neki od eksponata stari su preko milion ipo godina. Posebno se ističu otkrića iz 2019. godine iz mesta Ibrihmeš u okolini Alžira, pronađene fosilizovane kosti životinja stare čak 2,4 miliona godina - najstariji takvi ostaci u severnoj Africi. Pronađene su kosti volova i drugih životinja koje su živele u vreme neandertalaca, homo erektusa i homo habilisa. Otkriće je došlo zahvajijući lokalnom areheologu Mohamedu Sahleniju koji je identifikovao loklaitet i pozvao međunarodni tim stručnjaka da ga dodatno istraže.  

U muzeju je prikazana i svakonevica nekadašnjih stanovnika palate. Poseban akcenat je stavljen na tradicionalnu kuhinju, gde se koristilo posuđe od bakra, poznato po dezinfekcionim svojstvima – zbog čega se bakterije u njemu nisu zadržavale. Tu su i nargile izgrađene od gline – argile, kao i autentična čekaonica u kojoj su gosti čekali sluge da ih odvedu do domaćina. Naziv Bardo potiče od španske reči prado, što znači bašta ili vrt, a koja odražava izgled i ambijent same palate smeštene među zelenilom i uređenim dvorištem. Zanimljivo je da su unutrašnji prozori veliki a spoljašnji mali, što je tipično za arhitekturu tog perioda – pruža osvetljenje iznutra ali i diskreciju spolja. Poseban deo palate je hamam, sa prostorijom za odmor – poznatom kao kaldarijum. Ovaj prostor je korišćen za relaksaciju nakon kupki. Zanimljiv detalj je i sveća u zidu, koja je služila kao signal – kada je upaljena označava da je prostor zauzet, kako bi se sprečilo da muškarci slučajno uđu dok su žene unutra.

Muzej Bardo je jedno od najvažnijih mesta za razumevanje istorijskog identiteta Alžira, predstavlja simbiozu istorije, kulture i svakodnevnog života nekadašnje elite ovog podneblja.

Katoličke crkve 

Bazilika Bogorodce Afričke (Notre –Dame d Afrique) jedan je od najprepoznatljivijih simbola Alžira. Sagrađena 1873. po uzoru na istoimenu crkvu u Parizu, kao izraz hrišćanske – katoličke prisutnosti tokom francuske kolonijalne vladavine. Poznata je i po natpisu „Bogorodice Afrička, moli se za nas i za muslimane“. Ova molitva je napisana na francuskom, arapskom i kabilskom jeziku, što odražava duhovnu povezanost i međureligijski dijalog između hrišćanske i muslimanske zajednice u Alžiru. Ona je značajan simbol hrišćanske prisutnosti u muslimanskoj zemlji i mesto susreta i molitve za sve ljude dobre volje. Bila je omiljeno mesto molitve za mornare i njihove porodice.

U blizini je hrišćansko groblje i katolički manastir. Bazilika je sagrađena na litici 124 metra iznad mora. Ukrašena je freskama, mozaicima i vitražima. Vizantijski stil gradnje spolja u kontrastu je sa unutrašnjim elementima u grčko-španskom stilu. Pored ove bazilike u Alžiru postoje katoličke bogomolje u Oranu, Konstantinu i gradu Anaba, dok u Oranu postoji i sinagoga. Muslimani su većinsko stanovništvo u Alžiru, oko 90 odsto, ostatak su hrišćani, jevreji i mali broj ateista. Veliki broj hrišćana dolazi zbog posla i misionarskog rada.  

Pošto su Francuzi podigi crkvu na brdu iznad grada, Alžirci su kao odgovor izgradili minaret iste visine na suprotnoj strani grada. Taj gest je neka vrsta rivaliteta – dva religijska simbola koji su postavljeni tako da se međusobno gledaju s krajeva grada. 

Naše vojničko groblje 

Posetili smo i srpsko vojničko groblje u mestu Deli Ibrahim, jugozapdanom predgrađu Alžira – na kome su večni mir našla 324 srpska vojnika iz Prvog svetskog rata i jedan Rus. Oni su se lečili u improvizovanoj bolnici u Alžiru, koja je bila smeštena na prostoru današnje botaničke bašte. Groblje s ljubavlju i pažnjom čuva mladi Sofijano Bondišiz, koji je ovaj posao nasledio od svog oca, nakon 40 godina njegovog rada. Sofijano je zaposen i plaćen od Vlade Srbije. Tokom Prvog svetskog rata oko 25.000 srpskih vojnika bilo je iskrcano na obale severne Afrike – Tunis, Alžir i delove Maroka, radi oporavka i lečenja nakon iscrpljujućih borbi na Solunskom frontu. Nažalost mnogi su preminuli od tifusa, rana i iscrpljenosti. Svi nadgrobni spomenici su u obliku krsta i sa ispisanim imenima. Na samom ulazu stoji natpis – „Srpskim ratnicima palim za slobodu svih naroda sveta 1914 – 1918.“  

Grad Šeršel na obali Sredozemnog mora, zapadno od glavnog grada Alžira, poznat je po bogatoj antičkoj istoriji i arheološim nalazištima. Ovde smo obišli arheološki muzej, džamiju i gradski park. Građani su u praku šetali, odmarali, družili se i igrali – stoni fudbal i lokalno popularnu igru Petank (Petanque) koja liči na boćanje. Posbeno je popularna u primorskim gradovima, a reč je o francuskoj društvenoj igri s metalnim kuglama. Teren je označen iscrtanim linijama u obliku pravougaonika, i mala kuglica se postavi u sredinu, na udaljenost od oko tri do četiri metra. Zatim svaki igrač, stane u maleni krug i baca veće kugle – petanke. Onaj ko dotakne malu kuglicu smatra se pobednikom. Oni koji ne dotaknu malu kuglicu dobijaju poene za kugle koje su joj najbliže.  

Rimsko nasleđe

Jezgro rimskog kuturnog nasleđa čine Tipaza, Džamila i Timgad. Svi ovi lokaliteti danas čuvaju ostatke rimskog načina života i arhitekture – amfiteatre, hramove, forume i ogroman broj najrazličitijih mozaika.  

Alber Kami, francusko-alžirski pisac, voleo je da dolazi u Tipazu i često  je ovo mesto pominjao u svojim esejima.  

Džamila je rimski grad iz I veka nove ere, koji je funkcionisao do 6. veka, nalazi se blizu grada Setif. Sagrađen je kao mesto za život penzionisanih rimskih vojnika – da uživaju u zasluženom miru. Grad je bio uređen tako da su u središtu živeli Rimljani a okolo lokalno stanovništvo.

Veliki broj sačuvanih mozaika svedoči o bogatom životu – prikazane su scene lova, šume, divlje životinje, ali i svakodnevica – najviše pažnje privlači lik Denisa koji se ogleda u ogledalu, što se smatra dokazom da su Rimljani poznavali tehnike izrade ogledala. Religija je imala snažan uticaj – u gradu su postojale katoličke grupe uključujući Donatiste – sledbenike biskupa Donata iz Kartagine, oni su se odvojili od katoličke crkve zbog brojinih neslaganja. Zanimljiv je podatak da su u to vreme sve veće rimske naseobine i gradovi imali kanalizaciju i sisteme kolektora, očuvane i do danas, gde su prečišćavali otpadne vode kako ne bi prljavu vodu isuštali u more, jer bi mogla da škodi ribama, pošto su oni pecali u priobalju.  

Timgad je jedan od najbolje očuvanih rimskih gradova u Severnoj Africi. Nalazi se na severoistoku Alžira blizu grada Batna. Poznat je i pod nazivom Nova Pompeja. Osnovan je u I veku nove ere, primer je vrhunske rimske urbanističke organizacije, s pravilnim mrežama ulica. Imao je oko 15.000 stanovnika, biblioteku, javna kupatila, kanalizacioni sistem, pa čak i javnu kuću, trgovinske ulice. Ovde su smeštani penzionisani vojnici Rimskog carstva. Muzej u Timgadu čuva mozaike, uljane lampe i grnčariju, koji svedoče o sofisticiranom načinu života. U Timgadu su istraživači otkrili da su Rimljani veliko kamenje lomili, kako kažu na prirodan način – sadili su male sadnice drveća u pukotine, zalivali ih i negovali a korenje koje se širilo i razvijalo dovelo bi do razdvajanja kamena. Ove monumentalne ruševine govore o civilizaciji koja je pre više od 2000 godina razvila standarde života koji i danas impresioniraju. 

Na teritoriji Alžira postoje tri piramide - grobnice za koje se veruje da ih je gradila Kleopatrina ćerka, ali nema podataka o razlozima njihove izgradnje ni nameni. Takođe ne zna se ni tačna starost ovih građevina. Građene su u duhu naroda Namibije. Nalaze se u Tijaretu, na putu ka Timgadu i u Tipazi. Pod zaštitom su Uneska. Lokalni stanovnici veruju da je ispod njih jače magnetno polje.  

Grad Konstantina Velikog 

Konstantin, treći po veličini grad u Alžiru, posle Alžira i Orana, leži na liticama povezanim velikim brojem mostova i žičarama. Iznad dubokog kanjona – viseći, lučni, kameno-rimski, i betonski mostovi, svaki priča svoju priču o ovom jedinstvenom gradu. Dobio je ime po rimskom caru Konstantinu Velikom. U muzeju u Konstantinu, osim rimske zaostavštine i mozaika, čuvaju se novčići numidske civilizacije – od kojih su neki bili u SAD na restauraciji. Uljane lampe oslikane simbolima – zmije (zaštita mudrosti), i sove (simbol znanja), slike savremenih umetnika poput Mohameda Isijahesa – jedna od njih u „dali“ stilu nosi snažnu poruku o patnji Palestine.

Posetili smo i čuvenu palatu Ahmeda Beja, koja je građena između 1826. i 1835. godine. Tada ju je koristio poslednji otomanski vladar – Last Beg. Kasnije su je Francuzi pretvorili u vojnu zgradu. Palata ima vrt narandži, preko 250 stubova od mermera, 74.000 pločica u ziliš dekoraciji. Zanimljiv detalj iz života Last bega jeste da nije dozvoljavao ni jednoj od svoje četiri žene da ulazi u kuhinju, to je smela samo njegova majka.  

U Konstatinu se nalazi jedna od najvećih džamija u Alžiru – džamija emira Abd el Kadera, izgrađena 1993, u njegovu čast, kao inicijatora otpora protiv Francuza. Prostor je organizovan u dva dela – deo za molitvu i drugi deo gde je smešten Univerzitet za islamske studije i šerijatsko pravo. Ovde studiraju i studenti sa Balkana, kao i veliki broj studenata iz Palestine i celog arapskog sveta. Žene-turisti na ulazu dobijaju adekvatnu odeću. Tepisi su izuzetno čisti, redovno se peru i menjaju na svaka četiri meseca. Džamija ima i podno grejanje. Molitve su pet puta dnevno. Istovremeno može da se moli 15.000 ljudi, mukarci i žene posebno, u odvojenim delovima.  

Plac na kome se nalazi džamija ima 13 hektara, a sama zgrada džamije zauzima tri hektara. Ima dva minareta, iako većina džamija u severnoj Africi ima samo jedan minaret. Na ostatku placa je uređena velika bašta i fontana. Unutar same džamije ima dosta stubova razičitih po stilu gradnje – jonski, korintski i dorski. 

Fudbal, pica za petoro i jugoslovenski bulevar

U Konstantinu smo boravili kada se posle dugog niza godina, po prvi put odigravala fudbalska utakmica između lokalnog fudbalskog kluba Konstantin i Renesanse Berkan iz Maroka. Grad je bio u znaku fudbala, okićen navijačkim zastavicama, a na ulicama su se okupljali navijači. Rado su se slikali sa nama i objašnjavali nam svoja očekivanja od te utakmice. Utakmica je završena rezultaom 1:0 za Alžirce ali to im, u ovom trenutku i u skladu sa prethodnim rezultatima, nije bilo dovoljno da nastave takmičenje u okviru Afričkog kupa.  

U Konstantinu u lokalnoj piceriji je praksa da se pice ne prave pojedinačno za svakog nego na primer pica za pet osoba, ili za četiri ili šest, zavisi koliko je gostiju za stolom. Ovde smo u jednom restoranu upoznali i Mostafu Haichura, muzičara koji je studirao građevinski fakutet u Beogradu, a sada je već u penziji pa sa svojim prijateljima ima mali bend koji svira i zabavlja goste. On svira violu. U Konstantinu jedna ulica nosi naziva Bulevar Jugoslavije. 

Kada se leti lokalnim avionima iz jednog grada u drugi, nakon što predate kofere, kada se prođe kontrola, kofer vas sačeka da ga sami predate radnicima koji ubacuju prtljag u avion.  

Pustinjski grad 

U regiji Mzab, 600 kilometra južno od grada Alžira nalazi se Gardaja, središte ove regije i najveći pustinjski grad. Stari deo grada je pod Uneskovom zaštitom kao deo svetske kulture baštine - uske ulice i kuće od peska i blata svedoče o prošlim vremenima – i suštinski se ništa nije menjalo više od dva veka.

Na ulicama ima dosta policije a turisti su ovde prava retkost i izazivaju znatiželju i pažnju. Gardaja je centar zajednice Mozabita, koja je poznata po konzervativnosti i očuvanju svojih običaja, religije i društvenih pravila, naročito u pogledu položaja žena i porodičnih vrednosti. Mozabiti se smatraju po poreklu Berberima a pripadnici su ibadske grane islama. Mozabiti čine 90 odsto populacije Gardaje. Poznati su po duhovnoj i kulturnoj zatvorenosti. Alžirci ih smatraju verskom sektom poreklom iz Omana. Prate drugačije tumačenje islama i veoma su zatvoreni prema spoljnom svetu. Ženama nije dozvoljeno da otkrivaju lice, i one nose beli ogrtač već od puberteta i nikada ne napuštaju grad. Čak 90 odsto žena nikada ne izađe iz Gardaje. U proseku završavaju samo osnovnu školu. Njihova uloga je strogo definisana – rađaju decu i ostaju u kući. Strancima nije dozvoljen ulazak u njhove domove, a ni Arapima.

Mozabiti ne mešaju svoje porodice sa drugima. Ako sin ode na studije u grad Alžir i odluči da se oženi ženom van zajednce, više ne može da se vrati kući kao član porodice – samo kao gost. Žitelji Gardaje prepoznatljivi su i po specifičnom stilu oblačenja – muškarci nose neobične panatalone – široke sa umetnutom tkaninom između nogavica koja je prepuna sitnih faltica.

Grad je poznat i po izradi tepiha bogatih živopisnim šarama i bojama. Uprkos izolovanosti i otporu prema svaremenom svetu, na svakom domu je postavljena klima. Ovde je još sačuvan stari običaj da ukoliko žena posećuje neku kuću mora da kuca dva puta, i onda je to znak da joj žena otvara vrata. Ako dolazi muškarac – treba da lupa okruglom alkom koja se nalazi na vratima – i to je znak da muškarac otvara vrata. Nezaposlenost je izražen problem, i mnogi zavise od socijalne pomoći države.  

Groblje Mozabita izgleda kao naslage kamenja. Mesta gde su sahranjeni muškarci obeleženo je sa jednim uspravnim kamenom na mestu glave, a mesta gde su sahranjene žene sa vodoravno položenim kamenom. Nema imena na grobovima ili bilo kakvog drugog obeležja. Žene ne idu na groblja niti prisustvuju sahranama. Groblja obilaze muškarci, isključivo za Bajram i ramazanski bajram. Imali smo priliku i da se nađemo u blizini mesta održavanja Mozabitske svadbe – mnogo pucnjave i bučnog veselja.   

U starom delu grada Gardaja ali i skoro svim ostalim pustinjskim gradovima ulice su jako uske pa za odnošenje smeća ili dostavu bilo kog tereta koriste magarce. Uske ulice prave zbog bolje zaštite od peščanih oluja. Sve kuće su iste visine kako bi ih sunce obasjavalo jednako, da nijedna kuća ne bude u senci neke druge. Prozori su mali zbog privatnosti žena. Većina ljudi leti ode u obližnju oazu jer je prijatnije.  

Imali smo priliku da nas poznanik, Alžirac, pozove u svoju kuću što nije uobičajena stvar. Njegov dom je veoma skroman, dnevna soba jednostavno nameštena – mala komoda na kojoj je tv i stari radio, i fotografija njegove unuke. U uglu ugaona sofa, gde i sedi i spava. Kuhinja skromna. Dok smo pokušavali da što više vidimo, upozorio nas je da se ne sme gledati preko terase ili kroz prozor u pravcu suseda jer se mora poštovati privatnost, pogotovu ako su žene preko puta.

Vožnja po peščanim dinama  

Do pustinje smo stigli džipovima. Naš vozač je bio jako distanciran i govorio je samo na francuskom. Kada sam mu se obratila na arapskom malo je smekšao, a kada smo mu dali bakšiš već se sprijateljio sa nama i tražio da razmenimo brojeve telefona. Inače, retko gde smo naišli na nekoga ko nije bio raspoložen za razgovor, osim ako ne zna baš ni reč engleskog. Kad god su čuli da govorim arapski, poverenje je bilo uspostavljeno vrlo brzo, posebno na pijacama gde su mi poklanjali svakojake proizvode, voće, povrće. Obzirom da su cene izuzetno niske, ako smo hteli kupiti nešto jedno ili 100 grama, uvek bi nam to poklonili jer je to toliko sitno u novcu – pa sve prodaju najmanje na kilogram i više.

Kada smo stigli do peščanih dina, vozač je ispumpao gume kako bi se bezbedno kretali po sitnom pesku, a po povratku je vozio previše sporo, do prvog vulkanizera da ih napumpa.

Umesto kamila sačekalo nas je jahanje konja i takmičenje u streličarstvu. Alžirci su ljubitelji konja, posebno je poznata afrička rasa krupnih konja – gazal. I dok smo prethodno boravili na drugom kraju zemlje, na plažama uveče smo posmatrali mladiće koji obalom jašu konje i utrkuju se. 

Na putu kroz pustinju naišli smo na slano jezero Ain Bejda, što u prevodu sa arapskog znači Beli izvor, popularno među ljubiteljima prirode i ptica. Tu se zadržavaju ptice selice, a mi smo zatekli jata  flamingosa.  

Pustinjski grad Uargla je poznat kao prestonica nafte. Moderan je grad, ima tramvaje i široke bulevare, stambene zgrade. Mnoge strane kompanije imaju predstavništva ovde, kao i turističke agencije koje dovode avanturiste u saharu.