Pozadina nasilja na protestima u Francuskoj (2): Opšta strategija nasilja “samo ako je potrebno“?

Kako pokret srednjoškolaca – kome su se sada pridružile i neke univerzitetske grupe – dobija na zamahu, predsednik Makron i vlada sve oštrije optužuju Nepokorenu Francusku i njenog lidera Žan-Lik Melanšona da su delimično odgovorni za nemire i da ih podstiču.

Jasno je da je vladina strategija komunikacije orijentisana na prebacivanje odgovornosti za porast nasilja na krajnju levicu, pri čemu izbegava da kritički sagleda ono što je sama do sada činila i naročito ono što nije činila.

Sve je očiglednije da se dešava nešto što bi u već zapaljivom predizbornom kontekstu moglo biti vrlo opasno: vlada, naime, paradoksalno smatra da je u njenom interesu da se nasilje širi kako bi lakše politički kompromitovala krajnju levicu i smanjila šanse njenom lideru Melanšonu da pobedi u potencijalnom drugom krugu (predsedničkih izbora).

Manipulacija nasiljem

Međusobne optužbe se svakodnevno razmenjuju, milioni fotografija i snimaka cirkulišu internetom, tako da niko više ne može da razluči ko kome u redove “ubacuje“ koje nasilnike i “razbijače“.

Teško je poreći da Malenšon i njegova stranka svojom retorikom o “narodnoj revoluciji“ sada ne podstiču na nasilje, optužujući isključivo policiju i njene metode.

Upotrebljavajući u predizbornom periodu - uz borbu protiv socijalne nejednakosti - i borbu protiv rasizma i za “palestinsku stvar“, Nepokorena Francuska pokušava da maksimalno proširi svoju biračku bazu na francuske državljane stranog porekla i stvori ono što u predizbornim sloganima naziva “Nova Francuska”.

Ovo tim pre što se sve više u javnosti izoštrava uloga Melanšonove “desne ruke“, novoizbranog gradonačelnika Sen Denija, Balija Bagajoke (53) poreklom iz Malija, rođenog u Francuskoj, briljantnog govornika i doktora političkih nauka, eksperta za predgrađa (uglavnom emigrantska) u kakvima je i sâm odrastao.  

Bagajoko uživa veliku popularnost u gradu Sen Deni, u čijoj su katedrali krunisani i sahranjivani francuski kraljevi, a čije je većinsko stanovništvo sada poreklom iz Afrike i Azije.

Žrtva rasizma kao političko sredstvo

Kao gradonačelnik izabran na listi Nepokorene Francuske, Bagajoko je u utorak 29. septembra, kada je blokirana gimnazija u Sen Deniju, došao na lice mesta, razgovarao sa učenicima koji su protestovali zbog loših školskih uslova i izjavio da „nasilje, u datom trenutku, može biti legitimno, ali kad god je to moguće, bolje ga je izbegavati“.

Patris Fore, policijski prefekt Pariza, ovoga puta je brzo reagovao i podneo tužbu protiv Balija Bagajokoa zbog „navodnog podsticanja na počinjavanje kriminalnih dela“ u vezi sa blokadama srednjih škola – prenela je agencija Frans pres.

Mediji su preneli, pozivajući se na pouzdane izvore, da policijski prefekt takođe namerava da osudi „stav“ Bagajokoa, „snimljenog kako se smeje i pleše pored zapaljene kante za smeće“, dok ga učenici pozdravljaju i skandiraju njegovo ime ispred kapije srednje škole Bartoldi u Sen Deniju. (https://x.com/Lisabethdanj/status/2104587433635422517?s=20)

Neki korisnici interneta, kao i privatni nalozi i mediji desnice ili krajnje desnice, optužili su Balija Bagajoka da je „učestvovao u nemirima“ ili čak da je sam podmetnuo požar. Posle toga objavljen je i drugi video na kome se vidi da Bagajoko pomaže da se plamen ugasi (https://x.com/AlertesInfos/status/2104615108294897699?s=20)

Već kada je proletos postao gradonačelnik Sen Denija, Bali Bagajoko je privukao pažnju svojim radikalizmom: ušavši u kancelariju gradonačelnika prvo što je uradio bilo je da skine fotografiju predsednika Republike sa zida.

“Skinuo sam ga sa zida i okrenuo. Fotografija predsednika će biti u ćošku sve dok on ne ispuni svoje republikansko obećanje“, rekao je tada dopisniku belgijskog dnevnika Soar (Le Soir). Objasnio je da ga Makron nije podržao uprkos talasu rasističkih napada kojima je bio izložen posle svog izbora za gradonačelnika. 

„Kada odrastete u radničkim naseljima, kada ste crnac i musliman, navikli ste na rasizam i marginalizaciju“, objasnio je tada za belgijski dnevnik Soar, u smirenom tonu, kao i obično. „Moramo da uradimo više od drugih da bismo bili prihvaćeni. Tokom kampanje, bio sam svrstan u grupu nasilnika; optuživan sam za učešće u paljevini javne imovine ili za ubiranje glasova od trgovaca drogom“, rekao je, ocenjujući da je reč o „neokolonijalno refleksu“.

Nešto kasnije letos u sred Svetskog fudbalskog prvenstva, Bali Bagajoko izjavio je da smatra legitimnim zviždanje nacionalnoj himni na stadionima:

„Zviždanje Marseljezi u vreme kada Francuska sebe sramoti svojim postupcima na međunarodnom nivou (aluzija na Palestinu)“, smatra on, „može predstavljati oblik narodnog protesta“.

„Francuski Obama“

Neki analitičari primećuju da su Nepokorena Francuska i Melanšon svesno instrumentizovali ljude kao Bagajoko u skladu sa njihovim konceptom “Nova Francuska“ da bi uvećali svoju biračku bazu. Međutim, sada se ispostavlja da je uvek opušteni i hladnokrvni Bagajoko, inače bivši član Komunističke partije Francuske, postao popularniji od uvek gnevnog, sedamdeset petogodišnjeg Melanšona.  

Bagajoko je, po nekima, možda i budući “francuski Obama“, a sve je više onih koji ga vide kao Melanšonovog naslednika na čelu Nepokorene Francuske. „Nemam veštine da postanem predsednik Republike i budem kandidat manje od osam meseci pre izbora /…/ pragmatičan sam i znam da mogu da stavim svoju energiju, svoju viziju i svoju odlučnost u službu kandidata (Melanšona) kako bi on pobedio“, rekao je Bagajoko. Ipak, svestan da je on sada politička zvezda u usponu, dodao je da ništa ne isključuje: „Želim da budem spreman kada se ukaže prilika. Dakle, planiram unapred, u stalnom sam režimu kampanje“.

Uzor – Makronova taktika

Sa protestima koji prete da se zaoštre, prezadužena Francuska našla se na ivici provalije ne samo u finansijskom već i u političkom i moralnom smislu. Naime, nije izvesno kakav će učinak na rezultate izbora imati radikalna strategija Nepokorene Francuske. Suprotno vladinim procenama, podrška nasilnim protestima, mogla bi upravo da privuče najmađe birače starosti između 18 i 24 godine.

Sve je očiglednije da Melanšon zapravo igra na istu kartu koja je Emanuelu Makronu dva puta donela pobedu na predsedničkim izborima, uprkos očiglednoj nepopulanosti prilikom osvajanja drugog mandata 2022. godine. Naime, kao Makron, on se trudi da po svaku cenu dovoljno omasovi svoje biračko telo kako bi se plasirao u drugi krug izbora kao jedini rival krajnje desnoj kandidatkinji i liderki Nacionalnog okupljanja Marin Lepen. Tada će Melanšon, kao Makron u dva navrata, moći da preuzme ulogu jedinog „zaštitnika od dolaska fašizma“ na vlast.

Šta će reći francuski poverioci

Marin Lepen se zato toliko i trudi da “normalizuje“ stranku koja se nekada zvala Nacionalni front i čiji su osnivači bili njen otac i ljudi koji su u Drugom svetskom ratu kao pripadnici divizije Šarlmanj bili dobrovoljni saborci Vermahta na ruskom frontu. Cilj Marin Lepen je da se otarasi etikete “krajnja desnica“ i okrene Makronovu formulu u svoju korist tako da ona u izbornom finalu glasi: “Ako nećete boljševike i razbijače na vlasti – glasajte za mene“.

Nije teško pogoditi na čijoj strani će se naći oni koji drže finansije i potražuju preko 160 hiljada milijardi duga od francuske države. Više od polovine njih (oko 56 odsto) su strani investicioni fondovi (takozvane “ajkule“), strane banke, strani penzijski fondovi i osiguravajuće grupe. Ostatak potraživanja dolazi od aktera iz same Francuske na čelu sa Francuskom centralnom bankom.

Ideja Nepokorene Francuske je da se dug Centralnoj banci Francuske poništi jer to država duguje sama sebi. To bi značilo da u EU svako može da radi šta hoće sa svojim novcem. Evropska centralna banka koja upravlja evrozonom odmah je reagovala na takav predlog, poručujući da Ugovor o funkcionisanju EU zabranjuju ECB-u da direktno finansira države članice ili da na ovaj način otpisuje dugove. Osim toga – opomenula je ECB – to bi značilo gubitak kredibiliteta Francuske i više kamatne stope, a finansijska tržišta bi mogla zahtevati još veće kamatne stope na buduća zaduživanja. Drugim rečima – još jedna  “strategija nasilja“ – ali finansijskom batinom.