KAKO SMO DOVDE DOŠLI: EVROPA JOŠ NEMA IMENA PREGOVARAČA

Već duže vreme pitanje „koga će Evropa poslati“ na pregovore o Ukrajini (kada jednom bude pozvana za sto), visi u vazduhu kao najteža diplomatska zagonetka a onda je u petak uveče, posle maratonskih rasprava u Dablinu, doneta odluka koja nije jedna od već pominjanih opcija. Evropu će na sledećim pregovorima o Ukrajini predstavljati pet najvećih vojnih sila kontinenta – Francuska, Nemačka, Italija, Poljska i Velika Britanija, plus predstavnici Evropske komisije i Evropskog saveta, saopštio je predsednik Evropskog saveta Antonio Kosta. Formulu su pozdravili svi, jer nikoga nije imenovala pojedinačno, ali upravo u tome leži problem. Evropa je dobila mesto za stolom, ali još nije dobila imena. A Kremlj sada poručuje da „još nije odlučio“ da li će Evropu uopšte da pusti unutra.

Ko je sve otpao i zašto

Pre nego što je Evropa 13. novembra konačno dobila formulu „pet zemalja plus institucije EU“, u Briselu je mesecima kružio spisak imena koja su jedno po jedno otpadala – ne zato što ti ljudi nisu bili dovoljno sposobni, već zato što su bili ili previše tvrdi za Moskvu, ili previše „briselski“ za Pariz i Berlin. Prvo ime koje se pojavilo bilo je ime Kaje Kalas, šefice evropske diplomatije. Ona je po funkciji bila najlogičniji izbor, ali su je mnoge diplomate u Briselu odbacili kao „verovatno najgoru osobu koju biste mogli da izaberete“, jer je njena izrazito oštra, antiruska pozicija činila gotovo izvesnim da bi je Kremlj odbio kao sagovornika. I sama Kalas je priznala da je Rusija ne želi za pregovaračkim stolom jer, kako je rekla, „ne želi nikoga jakog na drugoj strani“.

Drugo ime bilo je Antonio Kosta, predsednik Evropskog saveta. On je uživao najširu podršku među članicama. Luksemburg, Poljska, Italija i Estonija su ga javno podržale a smatralo se da njegovo portugalsko poreklo daje „dozu neutralnosti“ koja bi mogla da bude prihvatljiva Moskvi. Ali upravo ta podrška nije bila dovoljna: Francuska i Nemačka su odbile da prihvate da Brisel monopoliski predstavlja Evropu, jer one same imaju sopstvene diplomatije, nuklearno oružje i stalno mesto u Savetu bezbednosti UN.

Treće ime bio je Aleksandar Stub, predsednik Finske. Njegova prednost bila je što je lično razgovarao sa ruskim predsednikom krajem oktobra i što je igrao golf sa Donaldom Trampom, što ga je činilo retkim Evropljaninom sa direktnim kanalom i ka Moskvi i ka Vašingtonu. Ali Stub nije bio prihvatljiv za Pariz i Berlin iz istog razloga kao i Kosta. Bio je nacionalni lider, ali ne i predstavnik „Evrope“ u institucionalnom smislu.

Četvrto ime bio je Jonas Gar Štere, premijer Norveške. On je takođe razgovarao sa Vladimirom Putinom u oktobru, ali Norveška nije članica EU, što je značilo da bi ovo imenovanje otvorilo Pandorinu kutiju pitanja o tome ko zapravo predstavlja „evropski“ intere.

Peto ime bila je Đorđa Meloni, italijanska premijerka. Ona je bila među najglasnijim zagovornicama toga da Evropa mora da ima jednog predstavnika sa jasnim mandatom, ali je istovremeno bila i kandidat, i taj sukob interesa učinio je njeno imenovanje politički neodrživim.

Ono što je, međutim, najvažnije za razumevanje zašto je Evropa uopšte morala da traži kandidata jeste činjenica da je bila isključena iz glavnih pregovora u Abu Dabiju 10. i 11. novembra. Rusija je odbila da evropski predstavnici uđu u salu a Sergej Lavrov je poručio da evropski zvaničnici mogu da „ostanu u hotelu“. Evropski savetnici za bezbednost iz Francuske, Nemačke, Britanije, Italije i Poljske bili su prisutni u Emiratima, ali samo kao posmatrači – razgovarali su sa Ukrajincima i Amerikancima, ne sa Rusima. Tek nakon što su Džerad Kušner i Stiv Vitkof posetili Moskvu i Dablin, američki izaslanici su saopštili da će Evropa biti uključena u sledeću rundu, ali Moskva to do 14. novembra nije zvanično potvrdila.

Kijev je prema svim kandidatima bio izrazito zahtevan. Zelenski je 10. novembra u Abu Dabiju poručio da Evropa mora da odluči „u novembru, ne kasnije“ i da bi bilo „bolje“ da se konsultuje sa Ukrajinom pre nego što predstavi svoj izbor, jer jedinstvo je, kako je rekao, ključno. Kremlj je, sa svoje strane, ćutao sve do 13. novembra, kada je portparol Kremlja Dmitrij Peskov poručio da Rusija „još nije odlučila“ da li će Evropu pustiti unutra, i da će prvo „videti da li su spremni da doprinesu mirovnom procesu“.

Na kraju, ono što je otpalo nisu bila imena – otpala je ideja da jedna osoba može da govori u ime cele Evrope. Formulu koja je preostala, „pet zemalja plus institucije EU“, predložio je nemački kancelar Fridrih Merc, nazvavši je „dobro uhodanim formatom“. Ona nikoga ne imenuje pojedinačno, nikoga ne obavezuje, i upravo zato je jedina koja je mogla da prođe.

Kako se Evropa vratila za sto

Da bi se razumelo kako je Evropa ponovo došla u poziciju da učestvuje u pregovorima, treba se vratiti na trenutak kada je iz njih bila uklonjena a to nije bilo slučajno, već je bila posledica Trampove politike da Rusiju i Ukrajinu tretira kao dve strane koje Sjedinjene Države same mogu da pomire. Prvi ozbiljniji znak te politike bio je susret američkog i ruskog predsednika u Ankoridžu avgusta 2025, kada su evropski lideri naknadno pozvani u Belu kuću tek da budu informisani o tome šta je dogovoreno a ne da se bilo šta pitaju. Tramp je tada poručio da „neće voditi pregovore u ime Ukrajine“, već samo da će pregovarače „posaditi za sto“, što je u praksi značilo da Evropa nema mesto za tim stolom.

Ta logika se ponovila i u oktobru 2026, kada je Tramp sa Putinom dogovorio isporuku ruskog dizela i privremeno ukidanje sankcija a evropske prestonice su o tome saznale iz medija. Kako je tada primetio jedan evropski zvaničnik za Politiko, „nema sumnje da Vašington trenutno ne vodi računa o interesima svojih saveznika onoliko koliko bi to činio u normalnim vremenima“. A onda je 5. novembra, dan posle izborne noći u kojoj su demokrate osvojile Kongres, Tramp primio Putinovog savetnika i najavio „veliki sporazum“ koji bi „mogao da uključi celu Evropu“. Evropski zvaničnici su za SiEnEn izjavili da im nije jasno na kakav sporazum je mislio. Kušner je istog dana u Briselu razgovarao sa evropskim predstavnicima o bezbednosnom okviru.

Sastanak u Abu Dabiju gde je Evropa bila tek posmatrač, promenio je ovaj začarani krug. Rusija je po prvi put posle devet meseci pristala na direktne razgovore sa Ukrajinom i SAD a američki izaslanici su u Moskvi i Dablinu istakli da bez Evrope ne mogu da isporuče nikakav trajni dogovor. Kušner je 13. novembra objavio da su „obe strane sada pristale da prošire sledeću rundu pregovora i uključe evropske partnere“. Nemački kancelar Fridrih Merc je sutradan u Dablinu izjavio da „postoje pozitivni signali iz Abu Dabija“ i da Rusija „počinje da priznaje da se o Evropi ne može govoriti bez Evrope“.

Zašto je Moskva rezervisana

Rezervisanost Moskve prema evropskom učešću u pregovorima nije stvar trenutka – to je odgovor na godine u kojima je Brisel, po ruskom viđenju, otvoreno stao na stranu Kijeva i sebe definisao kao stranu u sukobu a ne kao posrednika. Portparol Kremlja je 31. oktobra sažeo tu poziciju bez uvijanja: „Vidimo da gotovo svi ostali i, što je najvažnije, Brisel, nastavljaju da govore isključivo o nanošenju strateškog poraza Rusiji. Sa takvim pristupom, sa njima je nemoguće voditi razgovor.“ On je dodao i da Evropa „treba da bude za pregovaračkim stolom“, ali da je pitanje „šta će oni tamo s obzirom na njihov trenutni pristup“.

Još u maju ove godine visoki zvaničnik ruskog Ministarstva spoljnih poslova Vladislav Maslenikov izjavio je da dijalog sa EU zavisi od toga da li je Brisel spreman da revidira svoju antirusku politiku i „u potpunosti poštuje interese Moskve“. U međuvremenu, Evropska unija je nastavila da pooštrava sankcije. Evropski parlament je baš ovog meseca raspravljao o novom paketu mera protiv Rusije, uz ocenu Evropskog suda revizora da EU „nema volju“ da dosledno sprovede postojeće sankcije.

Kada je Evropa konačno dobila poziv za Abu Dabi, ruska reakcija je bila instinktivna i gruba. Već smo pomenuli da je Lavrov istakao da evropski zvaničnici koji su doputovali u Emirate „mogu da sede u hotelu“. Šef ruske delegacije Vladimir Medinski je dodao da „ne vidi o čemu bi sa Evropljanima razgovarao“ i da „njihov status ovde nije jasan“. Lavrov je optužio Brisel da traži „primirje da bi kupio vreme Kijevu“.

Ova rezervisanost ima, naravno, i dublji istorijski sloj. Rusija je Evropu doživljavala kao deo problema još od 2014. godine a od 2022. kao otvorenog protivnika. Brisel je uveo sankcije, obučavao ukrajinsku vojsku i, kako tvrdi Moskva, „režirao“ isključenje Rusije iz evropskih bezbednosnih struktura. Zato formula Peskova od 13. novembra da će Moskva „prvo videti da li su (Evopljani) spremni da doprinesu mirovnom procesu“, pa tek onda odlučiti o formatu, nije diplomatska taktika, već odraz uverenja da Evropa dolazi za sto sa gotovim stavom a ne sa namerom da sluša.

Ključna razlika između ruske i evropske pozicije leži u redosledu koraka. Evropa traži prekid vatre pre razgovora o bezbednosnoj arhitekturi, dok Rusija traži da se o arhitekturi razgovara kao o delu sveobuhvatnog rešenja. Za Moskvu je to pitanje principa: Evropa traži da se prvo zaustavi rat a tek onda razgovara o bezbednosnoj arhitekturi. Rusija, pak, tvrdi da je rat posledica upravo te arhitekture – širenja NATO i isključivanja Rusije iz evropskih struktura, pa smatra da zahtev za prekidom vatre pre bilo kakvog dogovora, znači da Evropa vidi rat kao oruđe pritiska a ne kao posledicu problema koji sama nije rešila.

Šta nova formula znači za sledeću rundu

Ono što je Evropa dobila u Dablinu nije mesto za stolom, već karta za čekanje, i to karta koju Moskva još nije overila. Formula „E5 plus institucije EU“ je, kako je primetio Politiko, „klasičan evropski kompromis“: nikoga ne imenuje pojedinačno, ali svima daje iluziju da su zastupljeni. U praksi to znači da će evropski tim činiti nacionalni bezbednosni savetnici Francuske, Nemačke, Italije, Poljske i Britanije, uz predstavnike Evropske komisije i Saveta, ljude koji nisu ministri spoljnih poslova, ali imaju direktan pristup šefovima država.

Prvi test biće Moskva. Ruska strana će posmatrati svaki evropski potez: od novog, 22. paketa sankcija koji je najavila Ursula fon der Lajen, do odluke o finansiranju ukrajinskog budžeta za 2027. Za sada, jedini konkretan signal iz Moskve jeste da je Putin spreman da razgovara o „novoj evropskoj bezbednosnoj arhitekturi“, ali pod uslovima koje Evropa do sada nije prihvatila – kraj širenja NATO i ograničenje vojnog prisustva blizu ruskih granica.

Druga prepreka je unutar same Evrope. Iako je dogovor postignut, on je samo odložio sukob između onih koji su želeli jednog predstavnika i onih koji su želeli tim. Kaja Kalas je otvoreno rekla da zna da je Rusi ne žele, ali je istovremeno insistirala da je ona najkompetentnija za taj posao. Nemački kancelar Fridrih Merc je, sa druge strane, preferirao uži sastav – Berlin, Pariz i London, što znači da će se unutar evropskog tima voditi još jedna bitka o tome ko zapravo vodi reč. Ako Evropa do sledeće runde ne uspe da usaglasi zajedničku poziciju o ključnim pitanjima – teritorijalnim ustupcima, bezbednosnim garancijama i redosledu koraka, njeno prisustvo za stolom biće formalno i bez težine.

Realno, sledeća runda, ako do nje dođe, neće doneti proboj. Analitičari ukrajinske krize već mesecima ponavljaju istu ocenu: ruske i ukrajinske pozicije o teritorijama i garancijama ostaju „potpuno suprotstavljene“ a rat na terenu diktira tempo razgovora. Ono što Evropa može da ponudi jeste tehnička pomoć – humanitarni koridori, mehanizmi za razmenu zarobljenika, okvir za posleratnu obnovu, ali ne i rešenje političkog ćorsokaka. A upravo to je ono što Moskva naziva „doprinosom mirovnom procesu“: ne prisustvo za stolom, već spremnost da se prihvate ruski uslovi.

Na kraju, ono što nova formula zaista menja jeste odgovornost. Do sada je Evropa mogla da kritikuje Trampa i Kušnera sa strane, kao posmatrač koji nije bio pozvan. Od sledeće runde, evropski predstavnici će sedeti za stolom – i svaki ustupak koji tamo bude napravljen, nosiće i njihov potpis. To je cena koju Evropa godinama nije morala da plati. Sada se to menja. A pitanje koje visi nad svim evropskim prestonicama jeste jednostavno: da li su spremne da tu cenu plate, ili će i sledeću rundu provesti u hotelu.