“PORAZ ZAPADA“ EMANUELA TODA (6)

Emanuel Tod (73), francuski antropolog, sociolog i istoričar, u svetu poznat po svojim višedisciplinarnim analizama, upravo je kod pariskog izdavača Galimar 11. januara ove godina objavio knjigu “Poraz Zapada“. Tod obrazlaže tezu da je “izvesno“ da je Zapad poražen u Ukrajini i to “pre zbog toga što Zapad sam sebe uništava nego zbog toga što ga Rusija napada“.  

U više nastavaka objavljujemo odlomke iz ove knjige: 

Emanuel Tod

Srednji slojevi i antropološke realnosti

Kada se prouče zapadni sociološki i politički spisi 1840 - 1980-ih, jasno je da je radnička klasa bila centralno pitanje, ta problematična klasa od čijeg ponašanja se očekivalo da donese red ili nered, stabilnost ili revoluciju. Neki su u nju polagali nade, drugi su je se plašili, zavisno od gledišta. Danas, u našem globalizovanom svetu, budući da su glavni zadaci naših radničkih klasa prebačeni u Aziju, srednje klase privlače pažnju sociologa i političara, a ova knjiga nije izuzetak od tog pravila; u srednje klase polažemo nade kada rastu, brinemo se za njih kada osiromaše.

Marksizam je očekivao da će revolucija doći iz proletarijata. Neoliberalizam od ustanka srednje klase – ruske, kineske, iranske – očekuje pad režima koji odbacuju zapadni poredak. Još od Aristotelove lekcije (podsetio sam na nju u uvodu), na Zapadu je prihvaćeno da, bez dominantne srednje klase, društvo ne može biti uravnoteženo, demokratsko, liberalno. Zapravo, tokom poslednjih decenija, primetili smo, vezu između pojave obrazovanih srednjih klasa i razvoja liberalnih, čak i libertarijanskih, tendencija. Ipak, da li je klasna struktura, definisana u ekonomskom ili obrazovnom smislu, zaista jedini faktor uspeha ili neuspeha liberalne demokratije?

Pogledajmo rusku srednju klasu. Da li je logično zamislivo da ona jednog dana sruši Putinov autoritarni režim?

Na kraju krajeva, upravo je stasavanje određene vrste srednje klase, definisane preko obrazovanja, dovelo do sloma komunizma. U knjizi Konačni pad - Esej o raspadu sovjetske sfere (La Chute finale, Essai sur la décomposition de la sphère soviétique), objavljenoj 1976. godine, predvideo sam ekonomski neuspeh sistema i njegov kolaps na osnovu uočenog povećanja stope smrtnosti novorođenčadi. Okidač za pad međutim, kako mi se sada čini, nije toliko bila ekonomska paraliza sistema, koliko pojava obrazovane srednje klase.

Ali šta je predstavljao sovjetski komunizam? Prvu fazu masovne pismenosti. Širenje prvobitnog raspoloženja za demokratiju u različitim oblicima, liberalnim ili autoritarnim, egalitarnim ili ne-egalitarnim, u zavisnosti od antropoloških struktura svake zemlje, možemo da povežemo sa prelaskom praga od 50% pismenih muškaraca.

U anglo-američkom svetu prelazak ovog praga doveo je do čistog liberalizma u XVII i XVIII veku, u Francuskoj do egalitarnog liberalizma u 18. veku, u Nemačkoj je doveo do socijaldemokratije i nacizma u XIX i XX veku, u Rusiji do komunizma. Na isti način, dakle, pristup visokom obrazovanju od 20 do 25% studenata po generaciji doveo je do urušavanja ovih prvobitnih ideologija povezanih sa stadijumom masovne pismenosti. Dolazi do novog raslojavanja društava; odnos prema pisanom tekstu i ideologiji postaje kritičniji, Božja reč, Firerove magijske litanije, uputstva Partije, pa čak i same partije, prestaju da budu transcendentni. Rusija je dostigla ovaj prag između 1985. i 1990. godine (u Sjedinjenim Državama je to bilo oko 1965. godine, vratićemo se na ovo).

Ovde uočavamo simultano pojavljivanje srednje klase sa visokim obrazovanjem i debakla komunizma. Ali to je bilo pre tri-četiri decenije. Putinov režim je izašao iz ove krize, on je došao nakon komunizma i faze anarhije (a ne liberalizma) iz 1990-ih.

Zapadnjaci sanjaju o srednjoj klasi sa dvostrukim efektom koja bi srušila Putina nakon što je „pao “komunizam. Otuda ponavljanje njihovih apela naprednoj srednjoj klasi velikih ruskih gradova. Ova nada nije potpuno apsurdna. Istina je da upravo u obrazovanim i istinski višim slojevima Moskve i Sankt Peterburga postoji najveći broj Rusa koji su neprijateljski raspoloženi prema Vladimiru Putinu. Štaviše, to su iste klase i isti gradovi koji su podržavali Borisa Jeljcina, rušitelja SSSR-a, miljenika liberalnih američkih reformatora ruske ekonomije koji su došli početkom 1990-ih. Odlične studije izborne geografije Aleksandra Lace (Alexandre Latsa) pokazuju da su stranke koje se protive Putinu zaista jače u najbogatijim četvrtima velikih gradova, gde je koncentrisano najobrazovanije stanovništvo.

Mogli bismo čak da pokušamo da napravimo društveno-politički model koji bi suprotstavio Rusiju Zapadu isticanjem opredeljenja različitih klasa. S jedne strane bi bio ruski režim koji bi se oslanjao na radničku klasu i marginalizovao srednju klasu. S druge strane, zapadni sistem, u kome bi se viša srednja klasa udružila sa centralnom srednjom klasom, uspeo bi da marginalizuje radničku klasu, ali takvo predstavljanje zanemaruje ono što rusku srednju klasu razlikuje od srednje klase na Zapadu. Iako je ruska srednja klasa svakako malo liberalnija od ostatka stanovništva, ona je daleko od toga da bude slična srednjoj klasi na Zapadu. To nam je već otkrila činjenica da ona proizvodi mnogo više inženjera. Njihova razlika je ukorenjena u jedinstvenoj antropološkoj pozadini i to je takođe jedan od elemenata koji objašnjavaju čvrstinu Rusije u suočavanju sa Zapadom.

Godine 1983. formulisao sam hipotezu o vezi između komunizma i seljačke porodične zadruge, koja se može videti, ne samo u Rusiji, već i u Kini, Srbiji, Toskani, Vijetnamu, Letoniji, Estoniji ili u 14 unutrašnjih regiona Finske. Ovaj tip porodice je patrilinearni (po muškoj liniji); okupljajući oca i njegove oženjene sinove na poljoprivrednom imanju, on je prenosio vrednosti autoriteta (oca nad sinovima) i egalitarnosti (međusobna jednakost braće).

Specifično je za Rusiju da je ovaj tip porodične zadruge novijeg datuma, do seljaštva je stigao tek na prelazu iz XVI u XVII vek, baš kao i kmetstvo. Stoga još uvek nije značajno snizio položaj žena, kao na primer u Kini. Patrilinearni princip se danas u Rusiji simbolično održava po sistemu tri imena: ime, ime oca, prezime. Vladimir Vladimirovič (sin Vladimira) Putin; Sergej Viktorovič (sin Viktora) Lavrov. U Francuskoj bi to dalo: Emanuel sin Žan-Mišela, Makron ili Marina, ćerka Žan-Marija, Lepen. Ovaj sistem je zajednički za sve društvene slojeve i proteže se i na ljude koji nisu ruskog porekla. Predsednica ruske centralne banke, rođena u tatarskoj porodici, zove se Elvira Sakhipzadovna Nabiulina.

Komunizam nije rođen iz Lenjinovog plodnog mozga pre nego što ga je nametnula aktivna manjina; komunizam je proizašao iz razbijanja tradicionalne seljačke porodice. Ukidanje kmetstva 1861. godine, urbanizacija i pismenost oslobodili su pojedinca od pritiska porodične zadruge. Međutim, oslobođeni pojedinac postao je potpuno dezorijentisan; tražio je zamene za očinsku vlast u Partiji, u centralizovanoj ekonomiji, u KGB-u. Moglo bi se reći da je, u izvesnom smislu, KGB bio institucija najbliža tradicionalnoj porodici jer se bavio ljudima lično, veoma detaljno.

S obzirom da je komunizam bio neka vrsta prirodnog stanja u ruskoj istoriji, bilo je malo verovatno da će se posle njegovog sloma između Moskve i Vladivostoka pojaviti liberalna demokratija zapadnog tipa. Vrednosti autoriteta i egalitarizma, koje su postojale u porodici, a potom i u celom društvenom životu tokom sovjetske ere, nisu mogle da se ugase za samo nekoliko godina. Moja hipoteza mi se čini razumnom i realnom. Ali – dodaću - banalna je.

Slepilo za raznolikost sveta

Tačno je da ne smemo da zaboravimo da je postojanje specifične zadrugarske – komunitarstičke prirode kod Rusa, koja nema veze sa politikom, ali može na nju da utiče, odavno široko prihvaćeno u zapadnoj Evropi. Uzmimo veličanstveno delo Anatola Leroa-Boliea (Anatole Leroy-Beaulieu) Imperija careva i Rusa (L’empire des tsars et des Russes), čije prvo izdanje datira iz 1881, a treće, prošireno, iz 1890. Evo šta tu čitamo :

U fabrici, kao i u selu, mužik pokazuje malo individualizma; njegova ličnost lako bledi u zadruzi - komuni; plaši se da bude sâm, ima potrebu da se oseća ujedinjen sa svojim vršnjacima, da bude jedno sa njima. Velika patrijarhalna porodica pod vlašću oca ili Starca i seoske zajednice pod vlašću mira (ruska seljačka zajednica koja organizuje podelu zemlje - prim.prev.) oblikovale su mužika za život u zajednici i udruživanje. Čim se prihvati posla, posebno čim napusti svoje selo, mužik ulazi u artel (udruženje dobrovoljnih radnika u bivšem SSSR-u – prim.prev.). Tako čini većina seljačkih radnika u velikim fabrikama. Poznata im je snaga udruživanja i među sobom formiraju privremene artele koje im, daleko od njihove izbe i sela, služe i kao porodica i kao zadruga. Artel im je utočište i oslonac tokom progonstva u fabrici; zahvaljujući artelu osećaju se manje izolovano i manje dezorijentisano. Sa svojim zadrugarskim- komunističkim težnjama i praksom solidarnosti, artel je spontan i nacionalni oblik udruživanja.

Dakle, ovde 1890. godine nalazimo reč komunist koja se odnosi na ruski narod. Ono što je Francuska u prvoj polovini Treće republike mogla da zamisli, mi ne možemo - postali smo nesposobni za to. Otprilike u isto vreme 1892. godine kada smo sklopili savez sa Rusijom, znali smo ko nam je partner: zemlja sa komunitarističkim, ako ne i komunističkim temperamentom, Imperija careva.

Možda ću nekoga iznenaditi ako podsetim da je Ajzenhauerova Amerika bila svesna ruske specifičnosti. Američka kulturna antropologija bila je u pogonu i proučavala je rusku kulturu. Pomenimo najpre dela dva velikana u ovoj oblasti: Soviet Attitude Toward Authority, autorke Margarete Mid (Margaret Mead), knjiga izdata1951; zatim The people of Great Russia, Džefrija Gorera (Geoffrey Gorer) i Džona Rikmena (John Rickman) izdanje 1949. godine. Gorer je Britanac ali je učenik Midove. Dodajmo ovde, zbog posebno rečitog naslova i The impact of Russian Culture on Soviet Communism (1953), Dinka Tomasica. Jedan dobar članak iz 1953. godine pod naslovljen Culture and world View: A Method or Analysis Applied to Rural Russia (Kultura i pogled na svet: metoda ili analiza primenjena na ruralnu Rusiju) objavljen u American Anthropologist, nudi vrlo jasan opis ruske porodične zadruge i ukrajinske uže porodice (otac, majka i njihovo dete ili njihova deca – prim.prev.). Koristiću taj članak u sledećem poglavlju kako bih razjasnio šta razdvaja Malu i Veliku Rusiju. Usred Hladnog rata, Ameriku je zanimao njen protivnik i uopšteno gledano ona je u kulturnim korenima tražila uzroke kašenjenja nacija (kao u Italiji) ili njihove autoritarne bizarnosti (u Nemačkoj ili u Japanu).

U to vreme preovladavala je ideja da svet nije homogen. Ovakva vizija stvari dostigla je vrhunac u kultnom (i često kritikovanom) tekstu Rut Benedikt (Ruth Benedict) Hrizantema i Sablja, napisanom 1944-1945 na zahtev američke vojske, na osnovu intervjua sa ratnim zarobljenicima iz rata sa Japanom. Bilo je potrebno razumeti mentalitet neprijatelja da bi se pripremila okupacija zemlje. Ovaj rad na pripremama doprineo je da SAD shvate da su Japanci drugačiji, kao i da prihvate da car bude zadržan. U američkom svetskom sistemu u izgradnji postojala je dakle tolerancija prema razlikama i različitom koja je bila zasnovana na američkoj pluralističkoj prirodi koju je oblikovala škola antropologije.

Lično sam uveren da se Hladni rat nije izrodio u pravi rat između ostalog i zbog toga što su američki lideri, verujući da su oni branioci slobode „uopšte“, protiv komunizma „uopšte“, ipak u suštini osećali da je u svemu tome postojalo nešto specifično rusko i da komunistička pretnja nije bila tako “opšta“ kako je izgledalo. Džordž Kenan (George Kennan), autor koncepta “zadržavanja“ (sprečavanja širenja zone sovjetskog uticaja - prim.prev.), bio je sve samo ne slepi antikomunista: govorio je ruski, znao je, poznavao i voleo rusku kulturu. Strategija koju je osmislio imala je za cilj da spreči oružani sukob. Sve do svoje duboke starosti (umro je 2005. u 101. godini), Kenan nikada nije prestao da bude ogorčen zbog načina na koji je njegov koncept deformisan, bilo u Vijetnamu, bilo u vreme Regana. Prilikom jednog od njegovih poslednjih pojavljivanja u javnosti 1997. godine, upozorio nas je na opasnost od širenja NATO-a na istok.

Naravno, Sjedinjene Države su takođe iskusile makartizam, univerzalističku paranoju od koje se Kenanu povraćalo. Ali epidemija je bila kratka i ograničena. Da bi se netolerancija razvila u svom potpunom sjaju, morali smo da sačekamo neokonzervativce, te trijumfalne naslednike makartizma.

Po mom mišljenju, američki lideri apsolutno uopštavaju komunističku pretnju počev od vremena vojetnamskog rata. Volt Rostov (Walt Rostow,1916-2003), savetnik za nacionalnu bezbednost u administracijama Kenedija i Džonsona, sa svojom knjigom Faze ekonomskog rasta - Antikomunistički manifest, objavljenom 1960. na engleskom jeziku, bio je jedan od arhitekata ovog intelektualnog pada. U njoj nalazimo jednu veoma ispravnu i jednu veoma pogrešnu ideju. Veoma ispravna ideja je da sve zemlje tokom svog razvoja prolaze kroz opasnu fazu tokom koje može doći do političke krize. Rostov to povezuje sa ekonomskim razvojem, ja to pripisujem pismenosti, ali nije bitno. Zatim dolazi veoma pogrešna ideja. Po njemu, dovoljno je da se interveniše kako bi se sprečila politička kriza i dozvolilo zemlji (koju je tretirala američka vojska) da pređe direktno u fazu liberalne demokratije. Rostov je bio jedan od “jastrebova“ vijetnamskog rata, a ideja koja čini podlogu njegove knjige je - očigledno da se komunizam može svuda proširiti.

Vijetnam, zemlja porodičnih zadruga, imao je predispoziciju za komunizam koji je stoga tamo trijumfovao, uprkos američkoj intervenciji. Kambodža, zemlja sa arhaičnim sistemom uže porodice, koja je bila toliko blizu Vijetnama da je postala ratna zona, urušila se u genocidu Crvenih Kmera. Ostaje činjenica da komunizam, pravi ili onaj poludeli, nije otišao dalje, ni u Maleziji, ni na Tajlandu, zemlji sa sistemom uže porodice.

Sadašnji odnos prema Rusiji – nemogućnost da se Putinov režim sagleda drugačije osim uopšteno, odbijanje da se uzme u obzir ruska kultura koja bi ga objasnila –  rezultat je menjanja stava Zapada, u fazama, počev od 1960 godine. Gubitak kapaciteta da shvatimo raznolikost sveta sprečava nas da imamo realnu predstavu o Rusiji.

Bilo je očigledno da će postkomunistička Rusija zadržati zadrugarske odlike, uprkos usvajanju tržišne ekonomije; jedna od ovih odlika upravo je postojanje države koja je jača nego drugde; druga odlika bi bio odnos te države prema društvenim klasama koji je različit od onog na Zapadu; još jednu odliku predstavlja prihvatanje određenog oblika autoritarnosti i težnje ka društvenoj homogenosti i to u različitom stepenu u svim klasama društva - snažnije u narodnim slojevima, manje – više snažno u srednjim klasama.

Moramo da shvatimo da je Rusija jaka i da je mogla da sačuva svoj suverenitet u globalizovanom sistemu, upravo zahvaljujući njenom kapacitetu da spontano spreči razvoj apsolutne individualnosti (u ovom zapažanju nema vrednovanja, govorim kao američki antropolog iz 1950-ih). U Rusiji vrednosti zadruge  - autoritarne i egalitarne - opstaje u dovoljnoj meri, da bi ideal kompaktne nacije mogao da opstane i da se ponovo pojavi kao poseban oblik patriotizma.

KRAJ