“PORAZ ZAPADA“ EMANUELA TODA (5)

Emanuel Tod (73), francuski antropolog, sociolog i istoričar, u svetu poznat po svojim višedisciplinarnim analizama, upravo je kod pariskog izdavača Galimar 11. januara ove godina objavio knjigu “Poraz Zapada“. Tod obrazlaže tezu da je “izvesno“ da je Zapad poražen u Ukrajini i to “pre zbog toga što Zapad sam sebe uništava nego zbog toga što ga Rusija napada“.  

U više nastavaka objavljujemo odlomke iz ove knjige: 

(Kako pokazuje Tertri u svojoj knjizi, iako su zapadne sankcije iz 2014. godine izazvale neke poteškoće u ruskoj ekonomiji, one su za nju bile i prilika: primorale su je da pronađe zamene za svoj uvoz i da se organizuju unutar zemlje. U članku iz aprila 2023., američki ekonomista Džejms Galbrajt procenio je da je 10 sankcija iz 2022. imalo isti efekat. One su omogućile uspostavljanje sistema zaštite koji režim nikada ne bi smeo da nametne stanovništvu s obzirom na veoma snažnu podršku Rusa tržišnoj ekonomiji.

„Bez sankcija“, piše on, „teško je i zamisliti kako bi mogle da se pojave mogućnosti koje su danas dostupne ruskim kompanijama i preduzetnicima. Sa političke, administrativne, pravne, ideološke tačke gledišta, ruska vlada bi čak i početkom 2022. imala najveće poteškoće u preduzimanju sličnih mera, kao što su carine, kvote i izbacivanje kompanija, s obzirom da ideja tržišne ekonomije utiče na donosioce političkih odluka, s obzirom na uticaj oligarha i navodno ograničen karakter „specijalne vojne operacije“. U tom pogledu, uprkos šoku i troškovima za rusku ekonomiju, sankcije su očigledno bile poklon)

Putin nije Staljin

Još jednom, svi ovi podaci su bili dostupni; oni su jasno pokazivali snagu i prilagodljivost ruske privrede. Ponavljam, nije najvažnije da se ti podaci ističu, već da se postavi pitanje zašto su zapadni lideri ostali slepi za realnost.

Njihovo predstavljanje sadašnje Rusije kao zemlje kojom dominira čudovišni Putin, u kojoj žive imbecilni Rusi vraća nas na Staljinovo vreme. Sve je tumačeno kao povratak Rusije njenoj tobožnjoj boljševičkoj suštini. Ali, pored odlične knjige Davida Tertrija, specijalisti, analitičari i komentatori imali su na raspolaganju i knjige Vladimira Šlapentoka (Vladimir Schlapentokh).

Šlapentok (1926-2015) je jevrejin rođen u Kijevu, u sovjetsko vreme. U vreme Brežnjeva, bio je jedan od osnivača empirijske sociologije na ruskom jeziku. Suočen sa antisemitizmom sovjetskog sistema u raspadu, emigrirao je u SAD 1979. godine i nastavio odatle da proučava Rusiju, Sjedinjene Države i teme iz opšte sociologije. Njegovu knjigu Freedom, Repression, and Private Proprety in Russia (Sloboda, represija i privatna svojina u Rusiji) objavio je Cambridge University Press, izdavač koji se teško može opisati kao marginalan ili izvan sistema. Ova knjiga nudila je iznijansiran i izuzetno kompetentan pogled (uostalom, neprijateljski raspoložen prema Putinu) čoveka koji je živeo u brežnjevljevskoj Rusiji i poznavao je iznutra i koji je proučavao putinovsku Rusiju kada je postao američki građanin. Kada je pročitate, lako ćete definisati Putinov režim, ne kao vršenje vlasti vanzemaljskog čudovišta koje potčinjava pasivan i mentalno zaostali narod, već kao razumljivu pojavu koja je  – iako ima svoje specifične odlike - deo kontinuiteta opšte istorije Rusije.

Naravno, državni aparat ima centralnu ulogu. Uostalom, kako bi drugačije i moglo biti s obzirom na obim energetskih resursa? Kompaniju kao što je Gasprom može da kontroliše samo javna vlast. Naravno, KGB, sada FSB, iz kojeg je došao Putin, nastavlja da igra suštinsku ulogu. Rusija, izvesno je, nije postala liberalna demokratija. Sa svoje strane, ja bih bio sklon da je definišem kao autoritarnu demokratiju, pripisujući svakom od ova dva termina – demokratija, autoritarna -  jednaku težinu. Demokratija jer, čak i ako su izbori malo namešteni, ankete - koje niko ne osporava - pokazuju da je podrška građana režimu nepokolebljiva, kako u vreme rata tako i u vreme mira. Autoritarno jer, režim evidentno ne ispunjava suštinski kriterijum za liberalnu demokratiju, a to je poštovanje prava manjina. Kolektivistička dimenzija režima je evidentna sa svim onim što ona podrazumeva - od ograničavanja slobode štampe i do raznih grupa civilnog društva.

Putinov režim, međutim, zaslužuje pažnju pre svega zbog nekoliko odlika koje same po sebi označavaju radikalan raskid sa autoritarizmom sovjetskog stila. Prva je, kako je podsetio Džejms Galbrajt, snažna privrženost tržišnoj ekonomiji, uprkos centralnoj ulozi države. Ova privrženost je vrlo razumljiva za one koji su iskusili monumentalni neuspeh dirigovane privrede. Štaviše, Putin je efikasno doveo u red visoku elitu Moskve i Petrograda, ali posvećuje i izuzetnu pažnju zahtevima radnika, stalno nastojeći da ojača podršku svom režimu u narodu. Shvatam da se na ovo danas loše gleda širom Zapada jer Zapad u načelu prezire narod iz koga samo... „populizam” može da proistekne.

Putinova nepokolebljiva privrženost slobodi kretanja je ključni element i zapadni analitičari trebalo je da je shvate kao upozorenje da pred sobom imaju suštinski novu istorijsku pojavu. Rusi imaju pravo da napuste Rusiju i to pravo je na snazi i u vreme rata. Ovde nalazimo jednu od karakteristika liberalne demokratije: potpunu slobodu izlaska iz zemlje. To je odlika režima koji je, na svoj način, siguran u sebe ili bar preuzima rizik da bude takav.

Poslednju novinu, o kojoj je Šlapentok bio kompetentan da govori - pošto je kao Jevrejin morao da pobegne iz SSSR-a - predstavljalo je potpuno odsustvo antisemitizma, što bi trebalo da nam bude drago jer nam to potvrđuje da su ruski režim i rusko društvo u dobrom stanju. Po tradiciji, uvek kada su ruski lideri nailazili na poteškoće i nastojali da ponovo uspostave svoj autoritet - lek su tražili u antisemitizmu. Šlapentok podseća do koje mere je, pod Staljinom, a zatim od 1968. godine, SSSR postao antisemitski. To je razlog zašto su Jevreji masovno odlazili čim je to bilo moguće, nakon kraha sovjetskog sistema.

Nesumnjivo bi bilo preterano ako bismo tražili od zapadnih novinara i političara da Putinu pripišu u zaslugu ove dve jedinstvene i pozitivne stvari: slobodu izlaska (iz zemlje) i odsustvo antisemitizma. Ipak to je bar trebalo da im bude znak upozorenja da režim ima samopouzdanje i da je stabilan. Apriorna dogma o krhkosti režima, kojeg ugrožava srednja klasa, zaslepila ih je i nastavlja da ih zaslepljuje. Da je tako zapadni komentatori su potvrdili 23. i 24. juna 2023. godine, apsurdno polažući nade u pobunu Jevgenija Prigožina, šefa grupe Vagner. Zapadno slepilo definitivno je isto toliko stabilno koliko i ruski režim i društvo.

Više ruskih inženjera nego američkih

Stabilizovano društvo, privredni rast: da li da prekinemo analizu u ovoj fazi? Da li je već ovo što je do sada izloženo bilo dovoljno da se razume efikasnost koju su Rusi demonstrirali tokom trajanja samog rata? Uoči invazije na Ukrajinu, podsećam, BDP Rusije, uključujući i Belorusiju, predstavljao je samo 3,3% BDP-a Zapada. Kako je ovih 3,3% moglo da izdrži i proizvede više oružja od protivnika? Zašto ruski projektili, za koje se očekivalo da će nestati zbog iscrpljivanja zaliha, nastavljaju da padaju na Ukrajinu i njenu vojsku? Kako je masovna proizvodnja vojnih dronova uspela da se razvije od početka rata, nakon što je ruska vojska primetila njihov nedostatak u ovoj oblasti?

Kada dođemo do Sjedinjenih Američkih Država, pokazaću da je priroda njihovog BDP-a uglavnom fiktivna i da beleži aktivnosti za koje nismo sigurni da li da ih kvalifikujemo kao beskorisne ili nestvarne. Za sada, recimo da ruski BDP obuhvata više proizvodnju materijalnih dobara nego loše definisane aktivnosti.

Idemo dalje. Spustimo se u sociološke dubine radno aktivnog stanovništva, jer, bolje i više od BDP-a, ekonomiju predstavlja radno stanovništvo, sa svojim različitim nivoima obuke i vrstama stručnosti. Osnovna razlika između ruske i američke ekonomije jeste u činjenici da je među ljudima koji pohađaju visoko obrazovanje u Rusiji mnogo veći udeo onih koji biraju inženjerske studije: oko 2020. godine, bilo ih je u Rusiji 23,4% dok ih je u SAD bilo 7,2%.

Rusija nije usamljena po ovom pitanju. Brzo ćemo shvatiti da je ova indikacija značajna ako navedemo da Japan ima 18,5% studenata mašinstva (od ukupnog broja onih koji pohađaju visoke studije), a Nemačka, čiji nas industrijski učinak fascinira, ima 24,2%. Francuska je na 14,1%, ali ne smemo zaboraviti da od ovih 14,1% moramo oduzeti politehničare, rudarske inženjere i studente “Centrale“ (École centrale des arts et manufactures, najstarija škola za inženjere osnovana 1829. u Parizu, sada CentraleSupélec – prim. prev.), koji će se izgubiti u bankarstvu i „finansijskom inženjeringu”

Šta predstavlja ovih 23,4% Rusa, na bruto kvantitativnom nivou, u poređenju sa 7,2% Amerikanaca? Povežimo te procente sa stanovništvom dve zemlje. Rusija je tada imala 146 miliona stanovnika, a SAD 330 miliona. David protiv Golijata. Zaboravljamo to zbog veličine ruske teritorije ali, demografski, borba je asimetrična. Sjedinjene Države su same po sebi, i bez svojih saveznika, ogromne. Rusija jedva da ima više stanovnika od Japana tako da bismo bez mnogo napora mogli da koncentrišemo njeno stanovništvo na uskom japanskom arhipelagu.

Uzmimo broj ljudi starosti od 20 do 34 godine u dve zemlje -  21,5 miliona u Rusiji (oko 2020. godine) i 46,8 miliona u Sjedinjenim Državama. Ovde nalazimo globalnu neravnotežu. Štaviše, čak i ako visoko obrazovanje nije na potpuno isti način definisano u Rusiji i Sjedinjenim Državama, možemo da procenimo da u obe zemlje 40% iz ove starosne grupe pohađa visoko obrazovanje. Sada možemo da pređemo na ključni račun: u Sjedinjenim Državama, 7,2% od 40% - od 46,8 miliona ljudi čini 1,35 miliona inženjera. U Rusiji 23,4% od 40% - od 21,5 miliona daje 2 miliona inženjera. Uprkos nejednakom broju stanovnika, Rusija uspeva da obuči znatno više inženjera nego Sjedinjene Države.

Svestan sam da ova kalkulacija nije sveobuhvatna jer ne uzima u obzir činjenicu da Sjedinjene Države uvoze inženjere i uopšteno govoreći, veoma veliki deo naučne zajednice u SAD često je kineskog ili indijskog porekla. Ostaje činjenica da možemo da razumemo kako je ruski David bio u stanju da se suoči sa američkim Golijatom na industrijskom i tehnološkom, a samim tim i vojnom planu.

sutra: Ruska i američka srednja klasa