“PORAZ ZAPADA“ EMANUELA TODA (4)

Emanuel Tod (73), francuski antropolog, sociolog i istoričar, u svetu poznat po svojim višedisciplinarnim analizama, upravo je kod pariskog izdavača Galimar 11. januara ove godina objavio knjigu “Poraz Zapada“. Tod obrazlaže tezu da je “izvesno“ da je Zapad poražen u Ukrajini i to “pre zbog toga što Zapad sam sebe uništava nego zbog toga što ga Rusija napada“.  

U više nastavaka objavljujemo odlomke iz ove knjige:

Stabilnost Rusije

Čvrstina Rusije bila je jedno od velikih iznenađenja rata. To nije bilo očekivano; bilo je lako, ipak, to predvideti i biće lako to objasniti. Pravo pitanje je: zašto su zapadnjaci toliko potcenili svog protivnika kad njegovi aduti nisu bili skriveni, a podaci o njemu su bili dostupni? Kako su, raspolažući podacima obaveštajnih službi (intelligence community) od sto hiljada ljudi samo u Sjedinjenim Državama, mogli da zamisle da će odsecanje Rusije od Svifta (SWIFT) i sankcije baciti na kolena ovu zemlju od 17. miliona kvadratnih kilometara, koja pri tom raspolaže sa svim mogućim prirodnim resursima i koja se od 2014. otvoreno spremala da se suoči sa takvim sankcijama?

Da bismo pokazali ogromne razmere greške u zapadnoj percepciji Rusije tokom svih Putinovih godina, počnimo od naslova kolumne objavljene u Mondu (Le Monde) 2. marta 2022. koju je potpisala Silvi Kaufman, urednica lista:

“Putinov bilans na čelu Rusije je dug silazak u pakao za zemlju od koje je on napravio agresora“. Ovako je veliki francuski referentni list opisao period koji je, nakon kolapsa 1990-ih, za Rusiju bio upravo period izlaska iz pakla. Nije reč ovde o tome da se na nekog ukaže prstom, niti da se izrazi ogorčenje, niti da se neko osudi – ljudi koji ovako razmišljaju su iskreni – već je reč o tome da se shvati kako su takve besmislice mogle da budu napisane iako je bilo lako videti da je stanje u Rusiji mnogo bolje.

„Moralna statistika“ dokaz uspešne stabilizacije

Između 2000. i 2017. godine, centralne faze putinovske stabilizacije, stopa smrtnosti od alkoholizma u Rusiji je pala sa 25,6 na 100 hiljada stanovnika na 8,4, a stopa samoubistava sa 39,1 na 13,8, stopa ubistava sa 28,2 na 6,2. To znači, u grubim brojevima, da je broj smrtnih slučajeva od alkoholizma pao sa 37.214 godišnje na 12.276, broj samoubistava sa 56.934 na 20.278 i ubistava sa 41.090 na 9.048. A za zemlju koja je prošla kroz ovu evoluciju kažu nam da je u procesu „dugog silaska u pakao“.

U 2020. stopa ubistava je dodatno pala: na 4,7 na 100 hiljada stanovnika što je šest puta niže nego kada je Putin došao na vlast. Stopa samoubistava, 2021. godine, bila je 10,7 na 100 hiljada stanovnika što znači da je bila 3,6 puta manja. Što se tiče godišnje smrtnosti novorođenčadi, ona je pala sa 19 na hiljadu „žive rođene dece“ u 2000. godini na 4,4 u 2020. godini, što je ispod američke stope od 5,4  (UNICEF). Ovaj poslednji pokazatelj, s obzirom da se tiče onih najslabijih u društvu, posebno je značajan za ocenu opšteg društvenog stanja.

U odnosu na druge pokazatelje, ovi demografski pokazatelji, koje su sociolozi  XIX veka zvali „moralna statistika“, odnose se na opipljiviju i dublju stvarnost. Ako pregledamo ekonomske podatke o Rusiji, uočavamo uravnotežavanje, porast nivoa života, brzi rast između 2000. i 2010., nakon čega je između 2010. i 2020. usledilo usporavanje koje je rezultat teškoća uzrokovanih posebno sankcijama nakon aneksije Krima, ali je pri tom trend koji ilustruje “moralna statistika“ pravilniji i dublji i odražava stanje socijalnog mira tokom kojeg Rusi ponovno otkirivaju, nakon košmara devedesetih, da je stabilan život moguć.

Ova stabilnost, koju uočavamo preko najobjektivnijih mogućih činjenica i demografskih podataka, postala je fundamentalna za zemlju i jedna je od Putinovih opsesija u njegovim govorima. Ovi objektivni elementi nisu sprečili razne NVO, najčešće posredne kancelarije američke vlade, koje možemo nazvati PNVO-ima, pseudo-nevladinim organizacijama, da u svojim ocenama stalno degradiraju Rusiju, do te mere da emituju besmislice. Kada je 2021. godine Transparensi internešenel (Transparency International), organizacija koja rangira zemlje sveta prema stopi korupcije, stavila SAD na 27. mesto, a Rusiju na 136. mesto, videli smo nešto što je nemoguće.

Zemlja koja ima nižu stopu smrtnosti novorođenčadi od Sjedinjenih Država ne može biti korumpiranija od njih. S obzirom da smrtnost novorođenčadi odražava dubinsko stanje jednog društva, nesumnjivo je da je ona sama po sebi bolji pokazatelj stvarne korupcije od ovih indikatora proizvedenih po ko zna kojim kriterijumima. Štaviše, zemlje sa najnižom smrtnošću novorođenčadi su one za koje možemo potvrditi da su i najmanje korumpirane: to su skandinavske zemlje i Japan. Dakle, vidimo da su, na vrhu rang-liste, pokazatelji smrtnosti novorođenčadi i korupcije međusobno povezani.

Ekonomski oporavak

Ne možemo kriviti list Mond i CIA što ne koriste smrtnost novorođenčadi kao indikator tendencija u društvu. Ali ekonomski podaci su bili poznati. Pored rasta životnog standarda, primećujemo tokom čitavog perioda, veoma niske stope nezaposlenosti i povratak Rusije u strateškim ekonomskim oblastima.

Najspektakularniji rast se dogodio u oblasti poljoprivrede. Kako David Tertri piše u svojoj knjizi iz 2021. godine, Rusija je uspela, za nekoliko godina, ne samo da dostigne prehrambenu samodovoljnost, već je uspela da postane jedan od najvećih izvoznika poljoprivrednih proizvoda u svetu: „U 2020. godini ruski poljoprivredno-prehrambeni izvoz dostigao je rekordan nivo od 30 milijardi dolara, što je cifra veća od prihoda od izvoza prirodnog gasa u istoj godini (26 milijardi dolara). Ova dinamika, koju su prvobitno pokretale žitarice i uljarice, sada se zasniva i na izvozu mesa. [...] Učinak poljoprivrednog sektora omogućio je Rusiji da postane neto izvoznik poljoprivrednih proizvoda 2020. godine, po prvi put u svojoj novijoj istoriji: između 2013. i 2020. godine ruski poljoprivredno-prehrambeni izvoz je porastao tri puta, dok je uvoz bio prepolovljen.“

Ovo je zaista izvanredno, „u-ta-ta“ sovjetskoj eri koju je, kao što znamo, obeležio neuspeh poljoprivrede.

Manje iznenađuje da je Rusije ostala drugi izvoznik oružja u svetu. Zauzvrat, još jedno iznenađenje, nakon Černobila, predstavlja njen novi status vodećeg izvoznika nuklearnih elektrana, koji je Francusku ostavio daleko iza sebe. Rosatom, državna kompanija zadužena za nuklearni sektor, imala je 2021. godine trideset pet reaktora u izgradnji u inostranstvu (naročito u Kini, u Indiji, Turskoj i Mađarskoj). Oblast u kojoj su Rusi takođe pokazali fleksibilnost i dinamiku je - Internet. Kako je to za nas suština modernosti, očekivalo bi se da nadležne službe budu svesne napretka koji su napravili Rusi. To uopšte nije bio slučaj.

Tertri vrlo dobro objašnjava kako su Rusi imali stav koji je bio i etatistički i liberalan, nacionalni i fleksibilan po ovom pitanju: odlučni da ostanu u kompetitivnom univerzumu, u isto vreme su pokazali brigu da sačuvaju svoju autonomiju.

„U stvarnosti“, primećuje on, „ruska verzija internet regulative nalazi se, kao i u mnogim oblastima, na pola puta između odredbi koje su donete u Evropi i onih koje je usvojila Kina. U Rusiji su, kao i u Evropi, prisutni američki internet-džinovi koji imaju koristi od brojne publike na Runetu (ovo je posebno važi za Jutjub).(...) Međutim, za razliku od Evrope, koja je uglavnom nemoćna u ovoj oblasti, Rusija se može osloniti na svoje nacionalne prvake prisutne u svim segmentima Interneta kako bi ostala autonomna i ponudila alternativna rešenja ruskim korisnicima Interneta. Iako ostaje „široko otvorena za zapadna rešenja“, ona je „nesumnjivo jedina sila u kojoj postoji prava konkurencija između GAFA – e (Google, Apple, Facebook, Amazon – prim. prev.) i lokalnih ekvivalenatnih preduzeća. 

Nakon što je Angela Merkel prva tvrdila da je potpisala sporazume iz Minska 2014. godine kako bi Ukrajincima dala vremena da se naoružaju - i Fransoa Oland je zatim izjavio to isto. Ovo je svakako bila namera Ukrajinca. U glavama Angele Merkel i Fransoa Olanda to je možda bilo mnogo maglovitije, ko će znati? Ali ono što smo jedva uočili i što Tertrijev rad sugeriše, jeste da su ovi sporazumi i za Ruse bili sredstvo da “kupe“ vreme. Jedan od razloga zašto 2014. nisu otišli ​​dalje od zauzimanja Krima i pristanka na prekid vatre je taj što nisu bili spremni da budu isključeni sa Svifta, što bi u to vreme bilo zaista katastrofalno za njih. Sporazumi iz Minska potpisani su jer su svi želeli da “kupe“ vreme. Ukrajincima je vreme bilo potrebno da se pripreme za rat na terenu; Rusiima - kako bi bili spremni da se suoče sa režimom maksimalnih sankcija. Kako prenosi Tertri, 2014. godine Centralna banka Rusije uspostavila je ruski sistem za razmenu finansijskih poruka (SPFS). U aprilu 2015. godine pokrenut je Nacionalni sistem platnih kartica (NSPK), „koji garantuje funkcionisanje kartica koje izdaju ruske banke na nacionalnoj teritoriji, čak i u slučaju zapadnih sankcija. Istovremeno, Ruska centralna banka uspostavlja sistem plaćanja karticama Mir“.

Hvala sankcijama!

Kada posmatramo evoluciju Rusije od kolapsa komunizma, možemo se samo začuditi koliko je njen razvojni put neravan: veoma nagli pad, a zatim veoma brz uspon. Ali ono što najviše zbunjuje jeste prilagodljivost koju je ova zemlja pokazala počev od sankcija proisteklih iz Krimskog rata 2014. Čini se da je svaki režim sankcija naveo Rusiju da lančano reorganizuje svoju ekonomiju i tako stekne samostalnost u odnosu na zapadno tržište.

Primer proizvodnje pšenice je možda najspektakularniji. Rusija je 2012. proizvela 37 miliona tona pšenice, 2022. - 80 miliona, što je više nego dvostruko u periodu od jedne decenije. Vidimo puni smisao ove fleksibilnosti ako je uporedimo sa negativnom fleksibilnošću neoliberalne Amerike. Kada je Regan 1980. godine došao na vlast, američka proizvodnja pšenice iznosila je 65 miliona tona, a 2022. bilo je samo 47 miliona tona. Predlažem da vidimo u ovom padu uvod u realnost američke ekonomije o kojoj ćemo raspravljati u poglavlju 9.

U vreme Putina, Rusi nikada nisu ušli u potpuni protekcionizam i zato su prihvatili da će određeni broj aktivnosti biti potkopan. Njihova civilna aeronautička industrija je žrtvovana pošto su kupili Erbasove (Airbus) letilice. Stradala je i njihova autoindustrija. Ali ako je zemlja uspela da održi relativno visok udeo svog aktivnog stanovništva u industriji, da se ne integriše u potpunosti u globalizovanu ekonomiju i da svoju radnu snagu ne stavi u službu Zapada, kao što su to učinile druge bivše narodne demokratije, to je zato što je imala koristi od delimičnog protekcionizma i od postojećih okolnosti. 

Žak Sapir (Jacques Sapir, francuski ekonomista – prim. prev.) me je prosvetlio po ovom pitanju.

“Glavna mera zaštite industrije i poljoprivrede bila je veoma snažna depresijacija rublje 1998-1999. Izraženo u realnim kursevima (upoređujući inflacije i odgovarajuća povećanja produktivnosti), depresijacija je na kraju 1999. godine trebalo da iznosi najmanje 35%. Nakon toga, nominalni devizni kurs je pao manje nego što je inflacija porasla, ali značajan porast produktivnosti od 2000. do 2007. održao je depresijaciju realnog deviznog kursa od oko 25 odsto. Ova depresijacija smanjivala se od 2008. do 2014. Zatim, sa promenom strategije Centralne banke Rusije (prelazak na ciljanu inflaciju), rublja je opet realno pala od 2014. do 2020.“

Ovoj zaštiti koja je nastala zbog slabosti rublje, dodate su carine:

“Što se tiče tarifnih mera“, nastavlja Sapir, “Rusija je primenjivala stopu od 20% na industrijske proizvode od 2001. godine pre nego što je, ušavši u Svetsku trgovinsku organizacija (STO) u avgustu 2012, prihvatila stopu od 7,5 odsto. Jasno, od rata u Ukrajini sve to više ne utiče na zapadne proizvode. Što se tiče poljoprivrednih proizvoda, 2003. godine stopa je iznosila oko 7,5% (voće i povrće), a nakon pristupanja Rusije STO bila je pet odsto. Embargo je, međutim, ponoviću to, omogućio da se ponovo uspostavi snažna protekcionistička politika“.

Kako pokazuje Tertri u svojoj knjizi, iako su zapadne sankcije iz 2014. godine izazvale neke poteškoće u ruskoj ekonomiji, one su za nju bile i prilika: primorale su je da pronađe zamene za svoj uvoz i da se organizuje unutar zemlje. U članku iz aprila 2023, američki ekonomista Džejms Galbrajt procenio je da je 10 sankcija iz 2022. imalo isti efekat. One su omogućile uspostavljanje sistema zaštite koji režim nikada ne bi smeo da nametne stanovništvu s obzirom na veoma snažnu podršku Rusa tržišnoj ekonomiji.

„Bez sankcija“, piše on, „teško je i zamisliti kako bi mogle da se pojave mogućnosti koje su danas dostupne ruskim kompanijama i preduzetnicima. Sa političke, administrativne, pravne, ideološke tačke gledišta, ruska vlada bi čak i početkom 2022. imala najveće poteškoće u preduzimanju sličnih mera, kao što su carine, kvote i proterivanje kompanija, s obzirom da ideja tržišne ekonomije utiče na donosioce političkih odluka, s obzirom na uticaj oligarha i navodno ograničen karakter „specijalne vojne operacije“. U tom pogledu, uprkos šoku i troškovima za rusku ekonomiju, sankcije su očigledno bile poklon.

Sutra: Putin nije Staljin