“PORAZ ZAPADA“ EMANUELA TODA (3)

Emanuel Tod (73), francuski antropolog, sociolog i istoričar, u svetu poznat po svojim višedisciplinarnim analizama, upravo je kod pariskog izdavača Galimar 11. januara ove godina objavio knjigu “Poraz Zapada“. Tod obrazlaže tezu da je “izvesno“ da je Zapad poražen u Ukrajini i to “pre zbog toga što Zapad sam sebe uništava nego zbog toga što ga Rusija napada“.  

U više nastavaka objavljujemo odlomke iz ove knjige (međunaslovi redakcijski):

Osobine države - držve

Koncept države - nacije pretpostavlja pripadnost različitih slojeva stanovništva jedne teritorije zajedničkoj kulturi, unutar političkog sistema koji može biti bilo demokratski, bilo oligarhijski, autoritaran ili totalitaran. Da bi ovaj koncept mogao da se primeni, neophodno je da dotična teritorija uživa minimalni stepen ekonomske autonomije; ova autonomija, naravno, ne isključuje trgovinske razmene, ali one moraju, na srednji ili na duži rok, biti manje - više izbalansirane. Sistematski deficit čini koncept države - nacije zastarelim jer dotični teritorijalni entitet može opstati samo kroz ubiranje nameta ili priliv dohodka koje ne traže ništa zauzvrat. Sâm ovaj kriterijum nam omogućava da potvrdimo, čak i pre dubinske analize (vidi poglavlja od 4 do 10), da Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Države, čija spoljna trgovina više nije uravnotežena, već je uvek u deficitu, nisu više u potpunosti države - nacije.

Pravilno funkcionisanje države-nacije takođe pretpostavlja specifičnu klasnu strukturu, uključujući srednju klasu kao centar gravitacije, što podrazumeva više od samo dobrog razumevanja između vladajuće elite i masa. Budimo još konkretniji i uključimo ovde društvene grupe u geografski prostor. U istoriji ljudskih društava, srednja klasa, sa drugim grupama, pokreće urbani sistem. Zahvaljujući konkretnoj urbanoj hijerarhiji, koju čini obrazovana i izdiferencirana srednja klasa, može se pojaviti država, nervni sistem nacije. Videćemo u kojoj meri kasni, konfliktni, tragični razvoj urbane srednje klase u istočnoj Evropi predstavlja ključni faktor koji objašnjava njenu istoriju sve do ukrajinskog rata. Videćemo i kako je uništenje srednje klase doprinelo raspadu američke države-nacije.

Aristotel o srednjoj klasi

Ideja o državi-naciji, koja može da funkcioniše samo zahvaljujući jakoj srednjoj klasi koja uzdiže i hrani državu, veoma podseća na Aristotelov uravnoteženi grad-državu. Evo kako on govori o srednjim klasama u svojoj Politici:

“Zakonodavac treba uvek da se stara da pridobije srednju klasu za svoje uređenje i, ako donosi oligarhijske zakone, treba da vodi računa ο srednjoj klasi a ako donosi demokratske zakone, treba da je tim zakonima pridobije. A tamo gde je srednja klasa nadmoćnija bilo od obeju ekstremnih klasa, bilo samo od jedne, tamo može da postoji stabilno državno uređenje. Nema nimalo razloga za strahovanje da će se ikada bogataši i siromasi složiti protiv srednje klase, jer ni jedni ni drugi neće nikada hteti da budu podložni onim drugima, a ako traže neku državu koja će više voditi računa ο zajedničkim interesima, neće naći nijednu koja bi vodila više računa [od ove, tj.od politeje]. Ni jedni ni drugi ne bi pristali da vladaju naizmenično zbog uzajamnog nepoverenja. U ne-pristrasnog sudiju, međutim, svi imaju poverenja, a takav sudija je srednja klasa“ (citirano prema Aristotel “Politika“ Glava X, 297, izd. BIGZ, 2003. ; prevod sa starogrčkog Dr Ljiljana Stanojević Crepajac – prim.prev.)
Ne pretendujući da smo originalni, nastavimo sa našim inventarom koncepata čije ostarivanje omogućava postojanje države - nacije. Bez nacionalne svesti, po definiciji, više nema države-nacije, ali ovo je već skoro tautologija.

“Prevazilaženje nacije” u Evropi i Americi

U slučaju Evropske unije, prevazilaženje nacije je prilično lako prepoznati jer je ono u samom srcu projekta EU, čak i ako oblik koji je taj projekat poprimio nije onaj koji je bio planiran. Ono što je ovde zanimljivo jeste pretenzija evropskih elita da nacija može da bude prevaziđena i, istovremeno, može i da opstane. U slučaju Sjedinjenih Američkih Država, zvanično se ne predviđa nikakavo prevazilaženje nacije. Međutim, kao što ćemo videti, američki sistem, čak i ako je uspeo da pokori Evropu, spontano pati od istog onoga od čega pati i Evropa - od nestanka nacionalne kulture zajedničke masama i vladajućim klasama. Postepeno urušavanje (implozija) anglosaksonske i protestantske WASP – kulture belaca, od 1960-ih godina dovelo je do stvaranja imperije - lišene centra i projekta - u suštini, vojnog organizma na čijem je čelu grupa bez kulture (u antropološkom smislu) kojoj su moć i nasilje jedine osnovne vrednosti. Ova grupa se generalno naziva "neokon" (naziv dolazi od “neokonzervativizam“ – političkog koncepta koji se pojavio u SAD krajem XX veka kao opozicija kulturnom relativizmu i kontrakulturi nove levice 1960-ih godina – prim. prev.) Ova grupa je prilično uska, ali deluje unutar atomizovane više klase čije su vrednosti u raspadu, sa velikim kapacitetom da štetno deluje na geopolitičkom i istorijskom planu. 

Društvena evolucija zapadnih zemalja učinila je odnos između elita i stvarnosti teškim. Ne možemo, međutim, jednostavno klasifikovati „postnacionalne“ postupke kao lude ili neshvatljive; ove pojave imaju logiku. To je drugi svet, novi mentalni prostor koji ćemo morati da definišemo, proučimo, razumemo.

Nisko-imperijalna država?

Vratimo se Mirshajmeru i njegovom ključnom videu od 3. marta 2022. Predviđao je, rekao sam, neizbežnu pobedu Rusa jer je, po njegovom viđenju, ukrajinsko pitanje bilo egzistencijalno za Rusiju ali ne i za Sjedinjene Države. Međutim, ako se oslobodimo ideje da su SAD država - nacija i prihvatimo da je američki sistem postao nešto sasvim drugo; ako prihvatimo da životni standard Amerikanaca zavisi od uvoza koji više nije pokriven; da Amerika nema više sopstvenu vladajuću društvenu klasu u klasičnom smislu reči; da više nema ni svoju nacionalnu kulturu koju možemo precizno da identifikujemo, a da je pri svemu tome opstao jedan džinovski državni i vojni mehanizam – onda sada postaju zamislivi ishodi koji su drugačiji od jednostavnog povlačenja američke države - nacije koja bi, nakon povlačenja iz Vijetnama, Iraka i Avganistana, prihvatila još jedan poraz u Ukrajini i to posredno – preko Ukrajinaca.

Da li Sjedinjene Američke Države treba videti pre kao imperijalnu državu nego kao državu-naciju? Mnogi ih tako vide, čak i sami Rusi. Ono što oni nazivaju „kolektivnim Zapadom“, u kojem su Evropljani samo vazali, je vrsta pluralističkog imperijalnog sistema. Ali korišćenje koncepta imperije zahteva da budu ispunjeni određeni kriterijumi: da postoji dominantni centar i dominirana periferija. Ovaj centar bi trebalo da ima zajedničku elitnu kulturu kao i intelektualni život dostojan tog imena. Kao što ćemo videti, u Sjedinjenim Američkim Državama to više nije slučaj.

Nisko-imperijalna država, dakle? Paralela između Sjedinjenih Država i antičkog Rima je privlačna. Pokušavši da o tome govorim u mojoj knjizi Posle carstva (Après l’Empire), primetio sam da je Rim, time što je postao gospodar celog Sredozemlja u kojem je improvizovao neku vrstu prve globalizacije, takođe likvidirao svoju srednju klasu. Masovni priliv pšenice, industrijskih proizvoda i robova u Italiju uništio je tamošnje seljaštvo i zanate, na način sličan onome na koji je razorena američka radnička klasa prilivom kineskih proizvoda. U oba slučaja, donekle grubo sažeto, možemo reći da je došlo do polarizacije društva između ekonomski beskorisnog plebsa i grabežljive plutokratije. Put u dugu dekadenciju je bio trasiran i, uprkos nekim usponima i padovima, bio je neizbežan.

Oznaka „nisko-imperijalno“ ipak nije sasvim odgovarajuća zbog toga što sada imamo mnogo sasvim novih elemenata: postoji internet, (neuporediva) brzina razvoja i prisustvo džinovskih nacija oko SAD – Rusije i Kine (osim udaljene Persije, Rimsko carstvo nije imalo uporedivog suseda i bilo je praktično samo u svom svetu). Konačno, tu je i fundamentalna razlika: kasno rimsko carstvo doživelo je uspostavljanje hrišćanstva. Međutim, jedna od suštinskih karakteristika našeg vremena je potpuni nestanak hrišćanskog supstrata, ključnog istorijskog fenomena – upravo to objašnjava raspršivanje američkih vladajućih klasa. Vratićemo se na ovo opširnije: protestantizam, koji je u velikoj meri bio ekonomska snaga Zapada, je mrtav. Videćemo da je ovaj fenomen, koliko krupan toliko i nevidljiv i – ako malo razmislimo -  čak dramatičan i zapravo jedan od najvažnijih, ako ne i odlučujući, ključ objašnjenja trenutne globalne turbulencije.

Postimperijalna država?

Da bih se vratio na naš pokušaj klasifikacije, u vezi sa Sjedinjenim Državama i njihovim zonama uticaja, u iskušenju sam da govorim o postimperijalnoj državi: čak i da Amerika održi vojnu mašineriju imperije, ona u srži više nema kreativnu i pronalazačku kulturu i zato se u praksi upušta u nepromišljene i protivrečne akcije kao što su diplomatska i vojna ekspanzija u fazi masovnog sužavanja svoje industrijske baze, znajući pri tom da je „moderni rat bez industrije“ - besmislen.

Od 2002. godine, kada je objavljena moja knjiga Posle carstva, posmatram evoluciju Sjedinjenih Američkih Država. Tada sam se nadao da će se oni vratiti nekoj vrsti džinovske države-nacije, u kojoj su bili u svojoj pozitivnoj imperijalnoj fazi od 1945. do 1990. godine, suočavajući se sa SSSR-om. Danas, primivši k znanju smrt protestantizma, moram priznati da je ovo oživljavanje nemoguće, što u osnovi samo potvrđuje prilično opšti istorijski fenomen: nepovratnost većine fundamentalnih procesa. U nekoliko suštinskih polja deluje ovaj princip nepovratnosti: u nizu “nacionalni stadijum, pa imperijalni, pa postimperijalni” do religioznog izumiranja, što je na kraju dovelo do nestanka društvenog morala i kolektivnog osećanja; u procesu centrifugalne geografske ekspanzije u kombinaciji sa dezintegracijom prvobitne srži sistema. Tipična odlika ovog procesa jeste porast stope smrtnosti u SAD, posebno u republikanskim ili trampističkim državama, i to u trenutku kada stotine milijardi dolara “teku“ ka Kijevu.

U knigama Konačni pad (La Chute finale), objavljenoj 1976. i Posle carstva objavljenoj 2002. (ove dve knjige su spekulisale o budućim sistemskim kolapsima), koristio sam predstave o ljudskoj istoriji i aktivnostima država. U knjizi Posle carstva, na primer, tumačio sam diplomatsko i vojno komešanje Sjedinjenih Država kao „teatralni mikro-militarizam“, pozu koji ima za cilj da, uz razumnu cenu, ostavi utisak da je Amerika neophodna svetu i nakon pada Sovjetskog Saveza. Ovo je, u suštini, podrazumevalo da je reč o sili koja ima racionalni cilj. U ovoj knjizi ću, naravno, zadržati elemente koji se odnose na klasičnu geopolitiku: životni standard, snagu dolara, mehanizme eksploatacije, objektivni vojni odnos snaga, univerzum koji je na površini manje-više racionalan. Pitanje američkog životnog standarda i rizika koji bi za njega predstavljao sistemski kolaps biće veoma prisutno. Odustaću, međutim, od hipoteze razumnog razloga koja je isključiva i predložiću širu viziju geopolitike i istorije, bolje integrišući ono što je apsolutno iracionalno u čoveku, posebno njegove duhovne potrebe.

Stoga će se poglavlja koja slede baviti i religijskom matricom društava, rešenjima koja je čovek nastojao da nađe suočen sa tajnom svoje sudbine i njenom teško prihvatljivom prirodom; nevoljama koje može izazvati krajnji raspad hrišćanske verske matrice na Zapadu i posebno njene protestantske varijante.

Nihilizam i zabrana razumnog opis sveta

Neće sve biti predstavljeno kao negativno. Ova knjiga nije radikalno pesimistična, ali videćemo  pojavljivanje „nihilizma“ koji će nas veoma zaokupiti. Ono što ću nazvati „nultom religioznom državom“ proizvešće, u nekim najgorim slučajevima - oboženje praznine.

Reč „nihilizam“ koristiću u smislu koji nije uvek uobičajen, a koji će pre svega podsetiti - i to nije slučajno – na ruski nihilizam 19. veka. Amerika i Ukrajina su udružile snage na nihilističkoj osnovi, čak i ako ova dva nihilizma konkretno proizilaze iz sasvim različite dinamike. Nihilizam, kako ja shvatam, ima dve fundamentalne dimenzije. Najvidljivija je fizička dimenzija, impuls za uništavanjem stvari i ljudi, pojam koji je ponekad veoma koristan kada se proučava rat. Druga dimenzija je konceptualna, ali ništa manje suštinska, posebno kada razmišljamo o sudbini društava, o tome da li je priroda njihovog propadanja bespovratna ili ne: nihilizam tada neodoljivo teži da uništi sam pojam istine, da zabrani svaki razuman opis sveta. Ova druga dimenzija pridružuje se, na izvestan način, najčešćem značenju reči, po kome je nihilizan definisan kao amoralizam i rezultat je odsustva vrednosti. Pošto imam naučni temperament, imam dosta poteškoća da razlikujem dva para koje predstavljaju dobro i zlo, istinito i lažno; u mojim očima se ovi konceptualni parovi spajaju.

Tako se suočavaju dva mentaliteta. S jedne strane, strateški realizam država - nacija, a s druge, postimperijalni mentalitet, koji proizilazi iz imperije u raspadu. Ni jedan ni drugi ne shvataju celu stvarnost jer prvi nije shvatio da Zapad više ne čine države-nacije, da je Zapad postao nešto drugo; dok je drugi (menatlitet) postao neprijemčiv za ideju nacionalnog suvereniteta. Ali veza sa realnim i jednog i drugog - nije ista i ta asimetrija ide u prilog Rusiji.

Spoljni neprijatelj i nacionalne vrline

Kao što je Adam Ferguson, čovek škotskog prosvetiteljstva, pokazao u svom Eseju o istoriji građanskog društva (1767), ljudske grupe ne postoje same po sebi, već uvek u odnosu na druge ekvivalentne ljudske grupe. Na najmanjem i najudaljenijem ostrvu, objašnjava on, sve dok je naseljeno, uvek ćemo naći dve ljudske grupe koje su suočene. Postojanje mnoštva društvenih sistema svojstveno je čovečanstvu i ovi sistemi su organizovani jedan protiv drugog.

"Da se ne suprotstavljaju strancima i došljacima (...) titule sugrađanin i sunarodnik bi nestale i izgubile smisao. Mi volimo pojedince zbog njihovih ličnih kvaliteta; ali volimo našu zemlju kao deo čovečanstva [...].”, pisao je Ferguson.

Nastanak Francuske i Engleske kao država ovo odlično ilustruje. Tokom srednjeg veka, ova dva “proizvoda“ doline Sene bili su po definiciji postavljeni jedan nasuprot drugom. Zatim će za nas Francuze zamena za protivnika postati Nemačka, koja je takođe – a to često zaboravljamo - glavni rival Engleske uoči rata 1914. godine.

Jedna od ključnih Fergusonovih teza je da je unutrašnji moral društva povezan sa njegovim spoljašnjim nemoralom. Neprijateljstvo prema drugoj grupi čini nas solidarnim sa svojom.

„Bez rivalstva nacija i ratne prakse“, piše on, „samo građansko društvo teško da bi pronašlo svoj smisao ili oblik“. Ferguson precizira da je “uzaludno nadati se da će biti moguće dati narodnom mnoštvu osećaj unutrašnjeg jedinstva, a da se pri tom ne odobri neprijateljstvo prema onima koji im se protive. Kada bismo odjednom ukinuli podsticajno rivalstvo iz inostranstva, verovatno bismo pokidali ili oslabili društvene veze kod kuće i zatvorili bismo najživlje izvore nacionalnih vrlina“.

Sadašnji zapadni sistem teži da bude predstavnik celog sveta i više ne priznaje postojanje nekog drugog sistema. Ali pouka Fergusona je da ako više ne priznajemo postojanje Drugog, kao legitimno, mi sami prestajemo da postojimo. Snaga Rusije je upravo u tome što razmišlja koristeći termine suverenitet i ekvivalentnost nacija: zahvaljujući tome što uzima u obzir postojanje neprijateljskih snaga, Rusija može da obezbedi svoju društvenu koheziju.

Zapadna kriza i stabilnost sveta

Paradoks ove knjige je da će nas, počevši od vojne akcije Rusije, dovesti do krize na Zapadu. Analiza ruske društvene dinamike od 1990-2022, kojom ću početi, pokazaće se jednostavnom i lakom. Linije razvoja Ukrajine i bivših narodnih demokratija, paradoksalne na svoj način, neće se ukazati kao mnogo komplikovane. Nasuprot tome, ispitivanje Evrope, Ujedinjenog Kraljevstva, a još više Sjedinjenih Država, biće teža intelektualna vežba. Tada ćemo morati da se suočimo sa iluzijama, odrazima realnosti i prividima pre nego što prodremo u stvarnost onoga što sve više liči na crnu rupu: iza silazne spirale Evrope, naći ćemo, u Ujedinjenom Kraljevstvu i Sjedinjenim Državama, unutrašnje neravnoteže takvih razmera da one postaju pretnja stabilnosti sveta.

Krajnji paradoks je da ćemo morati da priznamo da je rat, iskustvo nasilja i patnje, carstvo gluposti i grešaka, takođe test stvarnosti. Rat nas vodi na drugu stranu ogledala, u svet u kome ideologija, statističke iluzije, medijski promašaji i laži država, ne zaboravljajući iluzije zavere, postepeno gube na snazi. Prosta istina će izaći na videlo: zapadna kriza je pokretačka snaga istorije koju upravo živimo. Neki ljudi to znaju. Na kraju rata to više niko neće moći da porekne.

Sutra: Stabilnost Rusije