ZAŠTO SE VEĆINA GRKA OSEĆA SIROMAŠNO?

Grčki premijer Kirijakos Micotakis, 16. decembra, tokom rasprave o grčkom budžetu u Parlamentu, rekao je da su se Grci oduprli lažima i populizmu i da su se iz bankrota vratili ekonomskom rastu. Govoreći o fiskalnoj politici, on je rekao da je državni budžet usmeren na zaštitu od inflacije, naglašavajući da je Grčka sada u poziciji da društvu vrati približno tri milijarde evra umesto da nameće mere štednje. On se osvrnuo na stambenu krizu i ukazao na program renoviranja stambenih objekata sa subvencijama do 36.000 evra, kao i na nova ograničenja za kratkoročni zakup. Micotakis je posebno istakao da su, u proteklom periodu, najveća povećanja plata bila kod minimalne zarade.

Grčki premijer Kirijakos Micotakis, tokom rasprave o grčkom budžetu u Parlamentu, rekao je da se zemlja iz bankrota vratili ekonomskom rastu

Odsustvo nade i pozitivnih očekivanja

Grčka priča o oporavku često slavi rastuće stope BDP-a i sve veće prihode od masovnog turizma. Međutim, te brojke prikrivaju neprijatnu istinu – mnogi Grci osećaju da se trude, ali da stoje u mestu. Čak i dok grčka ekonomija raste, mnogi građani kažu da se osećaju siromašnije nego ikad. Podaci Evrostata pokazuju da je Grčka na prvom mestu u onome što se naziva subjektivnim siromaštvom – kako pojedinci doživljavaju sopstvenu finansijsku i materijalnu situaciju.

Dve trećine Grka (66,8 %) kaže da se oseća siromašno, što je najviša stopa subjektivnog siromaštva u Evropskoj uniji, gde je prosek 17,4 %. Daleko iza Grčke, na drugom mestu je Bugarska (37,4 %), a sledi je Slovačka (28,7%), dok se na drugom kraju liste nalaze Holandija i Nemačka (7,3 %).

Paradoksalno, mnogi od tih Grka zapravo zarađuju iznad granice relativnog siromaštva. Indeks relativnog siromaštva odnosi se na uskraćenost stanovništva koje je u riziku od siromaštva, ili se suočava sa materijalnom i društvenom uskraćenošću, ili živi u domaćinstvima sa niskim intenzitetom rada. S druge strane, indeks subjektivnog siromaštva prikazuje nešto drugo od uobičajenih ekonomskih podataka koji mere ko je formalno u opasnosti od siromaštva. Subjektivno siromaštvo zasniva se na sopstvenoj proceni finansijske situacije i odražava širi osećaj ranjivosti, osećaj nemogućnosti da se nosi sa situacijom, što je vezano ne samo za prihode već i za psihološki pritisak i šire društveno-političko okruženje.

Šta zapravo znači kada se tako veliki deo grčkog društva oseća siromašno? Najkraće rečeno, ono predstavlja odsustvo nade, nedostatak pozitivnih očekivanja i perspektiva, mešavinu koja, na psiho-emotivnom planu, stvara lično osećanje frustracije, nisko samopoštovanje, depresivno povlačenje, bes, kao i zavisnosti od alkohola, droge i kocke.

Indijski ekonomista i filozof Amartija Sen, dobitnik nagrade za ekonomske nauke Švedske centralne banke (zvane "Nobelova nagrada" za ekonomiju), nudi perspektivu za razumevanje ove kontradikcije, što pomaže u objašnjenju neslaganja između "rizika od siromaštva" i "subjektivnog siromaštva". Sen ukazuje da siromaštvo nije samo nedostatak prihoda, nego je i nedostatak slobode, stvarne mogućnosti da se živi život koji se smatra kvalitetnim. To uključuje pristup zdravstvenoj zaštiti, obrazovanju, stabilnom poslu, vremenu za odmor i razmišljanje i vremenu za učešće u zajednici. U Senovom sistemu, to može da se shvati kao "ranac života" koji svako nosi. On nije ispunjen novcem već slobodama i mogućnostima – obrazovanjem, zdravljem, sigurnošću posla i podrškom. Neki rančevi su čitavi i puni, a drugi su pocepani i poluprazni.

U Grčkoj danas, previše rančeva je pocepano i poluprazno.

Stopa subjektivnog siromaštva, u zemljama EU, ubedljivo je najviša u Grčkoj 

Osećaj gorčine i nepravde

Istraživanja pokazuju da kada ljudi mere svoj svakodnevni život prema standardima za koje veruju da bi trebalo da budu normalni, ili kada se bore da obezbede osnovne stvari poput lekarskog pregleda ili pouzdanog javnog prevoza, njihov osećaj siromaštva se pojačava.

Pristup osnovnim javnim uslugama u Grčkoj – zdravstvenoj zaštiti, obrazovanju, prevozu – često je komplikovan i nepouzdan, što je stvarnost koja produbljuje osećaj društvene skrajnutosti. Grčki javni zdravstveni sistem je pod sve većim pritiskom, sa hroničnim nedostatkom osoblja i dugim vremenima čekanja. Za mnoge građane to znači neizvesnost i stres u trenucima kada je sigurnost najvažnija. Problem nije samo medicinski, nego se radi o dostojanstvu i duševnom miru.
Državno forsiranje masovnog turizma daje prividan utisak ekonomskog čuda. Međutim, poslovi u turizmu ispunjavaju letnju sezonu, ali stvaraju neizvesnost kada dođe jesen. Mesece iscrpljenosti zamenjuju meseci straha. Nedavni zakon kojim grčki radni dan može, po dogovoru, da se produži na 13 časova, mnogi vide kao korak unazad za ravnotežu između posla i privatnog života.

U Senovim analizama, sve ovo nije napredak. Posao koji ostavlja ljude iscrpljenim, otuđenim ili u strahu od sutrašnjice, umanjuje njihove sposobnosti. Indijski ekonomista ukazuje da se pravi prosperitet ne može obuhvatiti samo brojevima. Uspeh jedne zemlje treba meriti po tome koliko slobodno njeni građani mogu da oblikuju svoje živote – po punoći njihovih rančeva, a ne po veličini njihovih plata.

Grčko društvo, od krize koja je počela pre petnaestak godina, izgleda kao da živi u neprekidnom stanju "subjektivnog siromaštva". Ovaj osećaj je povezan sa uskraćivanjem ekonomskih i društvenih dobara tokom višestrukih kriza koje su se nizale jedna za drugom. Grci su kolektivno imali osećaj da su mogućnosti za uspon nestale, čak i u teoriji. Ljudi više nisu osećali da mogu računati na bolju budućnost ili uživati u malim, svakodnevnim udobnostima koje su nekada uzimali za prirodna. To je stvorilo osećaj gorčine i nepravde, osećaj da ne dobijaju ono što smatraju da zaslužuju, posebno kada se upoređuju sa drugima ili čak sa sopstvenom prošlošću.

Indijski ekonomista Amartija Sen ukazuje da siromaštvo nije samo nedostatak prihoda, nego i nedostatak slobode

No Future

Ovde se postavlja logično pitanje – zašto ova široko rasprostranjena frustracija nije proizvela šire društvene pokrete ili kolektivne zahteve? Moglo bi se pretpostaviti da ovakva osećanja postavljaju temelje za zajedničko delanje i zahteve za promenama. Međutim, današnje društvo je iscepkano, individualizovano, a ljudi su okrenuti sami sebi, što otežava frustracijama da se ujedine u širi pokret. U takvom društvu pojavljuje se simptom "No Future", kako su to pevali pripadnici britanskog pank pokreta krajem 70-ih godina prošlog veka.

Ipak, grčko subjektivno siromaštvo moglo bi da postane katalizator društvenih i političkih promena. Kada bi široko rasprostranjeni osećaj uskraćenosti podstakao ljude da preispitaju strukture moći koje oblikuju njihov ekonomski život, oni bi mogli da zahtevaju nešto humanije i pravednije. Tada bi politika morala da stavi ljude u središte, a ne da se fokusira isključivo na makroekonomske pokazatelje.

Grčka ekonomija se širi i oporavlja, ali mnogi Grci kažu da ih je oporavak zaobišao

Neophodno bi bilo da grčki građani traže prilagođavanje plata i penzija inflaciji, smanjenje stope PDV-a od 24 %, potpuno uklanjanje PDV-a sa osnovnih namirnica, strožiji nadzor cene energije i reformu poreskog sistema koji trenutno stavlja najveći teret na one sa najmanjim zaradama. Takve mere dale bi domaćinstvima prostora da dišu i omogućile bi drugim javnim službama, uključujući obrazovanje i zdravstvenu zaštitu, da rade efikasnije.

Grčka ekonomija se očigledno širi, ali slobode koje život čine smislenim -  smanjuju se. Prekidanje ciklusa široko rasprostranjenog subjektivnog siromaštva zahteva strategiju koja bi napravila opipljivu razliku u svakodnevnom životu ljudi, nešto što mogu da osete, a ne samo da vide u tabelama državne statistike. Dok Grčka, kroz pravedniji sistem ne pretvori ekonomski rast u istinsko blagostanje građana, mnogi od njih će nastaviti da se osećaju siromašnim.