KO SU GRCI?

Grčko gostoljublje poznato je već hiljadama godina, još iz vremena antičkog sveta. Ono je ukazivalo na određenu dobrotu i solidarnost među ljudima u odnosu na zlu sreću i zamke koje su bogovi postavljali iz zabave. Takođe, gostoljublje je predstavljalo neku vrstu moralne pobede nad strahom od drugog, od stranaca. Već sama reč gostoljublje "φιλοξενία" (filoksenija) znači "voleti stranca", dok reč "ξενία" (ksenia), nastala od imenice "ξένος" (ksenos) "stranac", označava gostoprimstvo.

Pored toga što je gostoljublje vrhunski društveni čin, ono je oduvek imalo božansku suštinu. Zato je gostoljublje obred i ritual koji se javio znatno pre nego pravna, etička i politička misao. Bio je to nepisani zakon, postavljen iznad porodičnih zakona. U stara vremena, strancu gostu nuđen je obrok i prenoćište, računajući da će neko drugi to isto učiniti za njih ili njihove bližnje.

U antičkoj Grčkoj, gostoljublje je predstavljalo jednu od najvažnijih ljudskih osobina. Zevs, vrhovni bog, slao je goste po čitavoj zemlji i ako bi neki dom loše primio stranca ili ga odbio, to je bila uvreda sâmom Zevsu

Grčka gostoljubivost i profesionalnost

Bivajući pravoslavni hrišćani, Grci znaju da je gostoljublje jedan od Božjih zakona. Međutim, grčko gostoprimstvo istorijski ide dalje od hrišćanskog učenja i tradicije. Još je u Homerovo vreme čast i vrednost čoveka bivala je procenjivana po tome kako je on dočekivao goste. U antičkoj Grčkoj, gostoljublje je predstavljalo jednu od najvažnijih ljudskih osobina. Zevs, vrhovni bog, slao je goste po čitavoj zemlji i ako bi neki dom loše primio stranca ili ga odbio, to je bila uvreda sâmom Zevsu, a time i svim ostalim bogovima, što je moglo da donese tešku kaznu.

Danas, većina ljudi poznaje samo ovu stranu, gostoljubivost Grka, koju mogu da vide tokom svojih poseta Grčkoj. Za mnoge posetioce, ideja odmora, zabave i klasične antike – Akropolja, Olimpije, Delfa i Epidaura, jedna je od dominantnih slika Grčke. Žorž Prevelakis, profesor geopolitike na Sorboni u Parizu, tvrdi da je rođenje moderne Grčke uglavnom zasnovano na stranom pogledu na grčki identitet.

"Mi naplaćujemo anuitet iz ove slike poslednja dva veka. Druge zemlje su imale naftu, a mi smo imali ovu sliku, koja je u suštini način na koji su nas stranci videli i stoga se ona smatra vrednom."

Istovremeno, neprekidne političke i ekonomske krize, navele su jedan deo posetilaca da Grčku vide manje kao "mediteransku", a više kao "balkansku" zemlju, što se ne dopada svim Grcima. Za Romanosa Gerodimosa, profesora međunarodne politike i novinarstva na univerzitetu u Bornmutu u Velikoj Britaniji, briga o tome kako vas drugi doživljavaju znak je nesigurnosti.

Slika koja se o Grcima dobije tokom kratke posete i odmora na brojnim plažama, uvek je površna, jer posetioci nemaju vremena da se preterano udubljuju u komunikaciju sa Grcima, kao što i Grci ostaju vrlo profesionalni sa gostima. Tek pri dužem boravku među Helenima može bolje da se vidi grčki karakter i njihova priroda, da se sazna ko su Grci. Zaista, ko su i kakvi su Grci?

Grčka porodična zadruga zasnovana je na porodičnom poverenju, a ne na formalnom zakonu

Patrijarhalni i zadružni mentalitet

Grci su vekovima bili poljoprivrednici, odgajivači i ribari, a zbog geografske specifičnosti, planina i ostrva, njihova preduzeća su se zasnivala na porodičnim zadrugama. Porodična zadruga zasnovana je na uzajamnom poverenju i porodičnom saosećanju, a ne na prinudnoj sili formalnog zakona.

Danas, u sve ređim selima i sve češćim urbanim i periurbanim uslovima, porodična zadruga opstaje u dva oblika. Većina grčkih preduzeća ima oblik nalik zadrugama, jer su mala i zasnivaju se na porodičnom radu. Potom, odrasla deca i posle zasnivanja braka ostaju u stanovima i kućama koji pripadaju njihovim roditeljima. Kasnije, parovi svoje potomstvo poveravaju roditeljima, više nego obdaništima, i deca odrastaju okružena babama i dedama.

Takva vrsta odgoja stvara određene karakterne osobine: zadružni moral i disciplinu, solidarnost, poštovanje starijeg... Zato Grci, i u javnim poslovima, ne mogu lako da se oslobode pristrasnosti prema rođacima, prijateljima i zemljacima, jer ih vaspitanje i kultura obavezuju na određeno ponašanje.

Na taj način, zadružna i, može se reći, plemenska osećanja vode Grke ka životu u grupi, a samim tim ka životu u javnom prostoru. Blaga klima pogoduje takvom načinu života i otuda je navika, običaj i potreba da sede u kafanama. Grčke kafane su, većinom, napravljene za toplije vreme i sedenje u javnom prostoru gde može aktivno da se učestvuje u javnom životu. Unutrašnjost kafane, uvek je skučenija i karakteriše je mali šank, beznačajni deo kafane, jer je on simbol usamljenog i osamljenog gosta. Grci uglavnom sede za stolovima gde mogu da stvore grupe i da se intimnije druže.

Tako i kafana postaje još jedna odrednica kolektivnog života u kojoj postoji potreba da se život i događaji intenzivnije proživljavaju u grupi, da se podeli dobro i zlo, prijatno i neprijatno, da se pohvali i požali, da se zadovolji potreba da i drugi znaju.

Grčka kafana je odrednica kolektivnog života u kojoj se događaji intenzivnije proživljavaju u grupi

Emocije, strast i neumerenost

U zapadnim zemljama, ljudi se ponašaju ljubazno, ali površno. Pozdravljanje, zahvaljivanje, osmeh i druge naučene ljubaznosti samo su konvencionalna emocionalnost, komunikacija i ponašanje na kognitivnom, a ne na emotivnom nivou. Današnji čovek Zapada nema vremena za drugog na dubljem nivou. Za razliku od njih, Grci su škrti na dnevnim ljubaznostima sa nepoznatim ljudima (hvala, izvolite, oprostite...), ali mogu da budu od pomoći u javnom prostoru, što je na Zapadu vrlo retko.

Grci imaju vrlo izraženu emocionalnost i smisao za uživanje, ali i za patnju. Emotivni problem velikog broja Grka je da im prohtevi nisu zasnovani na ličnim mogućnostima, niti na društvenoj stvarnosti. Otuda i njihovo rasipništvo, neumerenost i život iznad mogućnosti. Njihov živ temperament čini da oni dovoljno ne vladaju osećanjima, brzo se uzbude pod spoljnim uticajima i precene sopstvene mogućnosti, odakle se rađaju suviše strasne i preterane želje, a potom i velika razočarenja kad se te želje ne ispune.

Zanimljiv primer je ponašanje Grka u javnom saobraćaju. Grčki zakoni, pravila i saobraćajni propisi u skladu sa međunarodnim standardima, međutim, domaće običajno saobraćajno pravilo je da grčki vozači zakonska ograničenja vide kao izazov kojim mogu da potvrde svoju individualnost. Mnogi grčki vozači precenjuju svoje sposobnosti, potcenjuju uslove na putevima, željni su sukoba i dokazivanja, ne daju prioritet sopstvenoj bezbednosti i bezbednosti ljudi oko sebe, te nisu vođeni osećajem samoodržanja.

Govoreći o individuaciji i sazrevanju osoba, Vladeta Jerotic je objasnio da zrele ličnosti imaju usklađen odnos racionalnog i iracionalnog i da bolje dočekuju i rešavaju krize, ne dozvoljavajući da se one gomilaju. Jerotić je naglasio da mnogi ljudi nikada ne dostignu zrelost, nego ostanu na nekom nižem stepenu emotivnog razvoja, dodavši da to važi i za narode. Posmatrajući Grke, može da se zaključi da su oni, uprkos istorijski dokazanom duhovnom bogatstvu, narod za koji ne bi moglo da se kaže da je dosegao kolektivnu zrelost.

O javnom prostoru u Grčkoj, vlasti se brinu sasvim malo, a građani nimalo

Kolektivna nezrelost

Nezrelost grčkog naroda ogleda se u više parametara. Vrlo su vidljive neurednost i aljkavost u javnom prostoru, nepoštovanje vremenskih dogovora i rokova, rasipnički stav kao i odnos prema vođi, predvodniku, autoritetu i prema licu koje ima vlast.

Grci su sposoban narod i umeju dobro da izvedu poslove, ali na samom kraju ponešto ostavljaju nezavršeno i neuredno. Oko tek završenih zgrada često niko ne uređuje travnjake i zelene površine, a nabacane i nepotrebne stvari u javnom prostoru dosta puta dugo stoje nesređene ili neodnesene u smeće. Javni prostor, kojim je nekada upravljao turski okupator, a kasnije nacionalna vlast, u svesti Grka je prostor koji pripada svakome i nikome. Običan Grk ne želi da se brine o tom prostoru, nego ga iracionalno koristi kao ničiju zemlju. Neurednost, aljkavost i nedovršavanje javnog posla, izraženo je od grčkih vlasti, pa sve do običnih građana. Sasvim prirodno, takav stav ne samo što loše utiče na opšte navike, nego i ukazuje na određenu nedovršenost naroda.

Svi su čuli grčke reči "siga" (polako) i "avrio" (sutra) i videli sastanke koji nikada ne počinju na vreme. Može se pretpostaviti da je nepoštovanje vremenskih rokova verovatno uslovljeno seljačkim poteklom Grka i poljoprivrednim radovima koji nisu vezani za časove i minute, nego za dane i nedelje. Urbane sredine i moderan život vezani su za brzinu i za detalje, što nije slučaj u poljoprivredi. Ta strana grčkog karaktera, viđena je kao određena neodgovornost i lenjost.

U antičkoj Grčkoj postojao je prezir prema telesnom radu, delatnosti koju su obavljali robovi i niže društvene klase. Aristokratija nije radila. Vremenom, sa razvojem civilizacije razvio se drugačiji odnos prema radu, da bi se danas lenjost smatrala znakom kulturne zaostalosti.

Za razvijeni kapitalistički Zapad, Grci su istočni narod, a na levantinskom Orijentu radna disciplina nije razvijena. Često se čuje da Grci ne rade dovoljno i da su lenji. Međutim, lenjost i radna disciplina su prilično apstraktni pojmovi, pa tako Francuzima Italijani izgledaju lenji, Nemcima Francuzi izgledaju lenji, a svi oni zajedno izgledaju lenji Švajcarcima i Japancima.

Naravno, Grci su daleko od bilo kakve lenjosti. Po svim statistikama, oni se nalaze u samom vrhu Evropske unije po broju časova provedenih na poslu. Potpuno je različito pitanje njihove efikasnosti i zastarelog, lošeg privrednog modela, što čini da oni u Evropskoj uniji zauzimaju začelje u poslovnoj efikasnosti i ekonomskoj uspešnosti.

Bahatost i međusobna zavist kleftesa, grčkih hajduka, udaljila ih je od opšteg dobra, ali narod ih je slavio kao heroje

Slavljenje jakih i beskrupuloznih vođa

Jedna od važnijih karakternih osobina Grka jeste da vole jake vođe. To vole i drugi narodi, ali kod Grka, shodno njihovoj istoriji, vođama se daju osobine koje oni nemaju. Ta mitologija autoriteta, začeta je još u vreme antičke Grčke – Tezej, Persej, Ahilej, Menelaj, Hektor, Odisej... Danas, Grci neuporedivo više slave žrtvu spartanskog kralja Leonidasa u odbrani termopilskog klanca, nego taktičko lukavstvo Temistoklea u odlučujućoj bici kod Salamine kojom je sprečena persijska invazija Evrope.

Četiri veka pod otomanskom okupacijom znatno je uticalo na odnos Grka prema jačem, prema vođi i autoritetetu, ostavljajući posledice karakteristične za porobljeno stanovništvo. Grci su razvili rajetinske osobine, među kojima su najizraženije neiskrenosti, nepoverenje, zavist i odsustvo junačkog duha. Svi ovi elementi straha, pasivnog trpljenja i čekanja stvorili su kod Grka podanički stav prema vođama i vlasti. Strah od surove kazne oblikovao je misao da je opasno suprostaviti se vlastima.

U tom strahu od vlasti, kod Grka su se pojavili kleftes (lopovi. grč.), hajduci koji su turskom okupatoru pružali otpor i borili se sa njim. Narod ih je idealizovao, iako je od njih trpeo nepravde, a njihove borbene i junačke kvalitete cenili su kao oblik preživljavanja. Tokom grčkog ustanka protiv Turaka, započetog 1821. godine, šefovi kleftesa uzeli su vlast u ruke i udružili se protiv zajedničkog neprijatelja. Međutim, tada je krenula njihova bahatost i međusobna zavist, pobedivši opštenarodno dobro. Pošavši u ustanak, oni su završili u izdaji narodnih interesa, ali ne kao sitne prodane duše, nego kao osobe sa preteranim ambicijama i preuveličanim viđenjem sebe. Uprkos bezobzirnosti, grčki narod ih nije smatrao izdajnicima narodnih interesa, nego su ih slavili kao ljute borce.

Isto tako, ako analiziramo rat Grka protiv Turske (1919-1922), možemo da konstatujemo da su megalomanske ambicije grčkih vođa i njihovo geopolitičko slepilo bili bitan uzrok poraza. Grčke vođe, ali i grčki narod, nerealno su procenili stvarnost i njihovo mesto u novoj podeli sveta. Bivajući vekovima porobljeni i poniženi, Grci su razvili dugotrajno osećanje inferiornosti i potrebu za osvetom. Grčke vođe su svoju megalomaniju preneli na čitav narod što je rezultovalo mehanizmom nerealnih vrednosti.

Tokom 20. veka, Grci su bili svedoci da su njihove političke vođe često i vešto menjale svoja mišljenja, zaklinjali se u jedno, a potom, sa još više žara, zastupali drugo. Umesto da tim lažljivim vođama ne daju poverenje, Grci im dopuštaju da ostanu na vlasti. Ta potreba Grka da vole jake vođe i čvrstu ruku govori o nezrelosti grčkog naroda, spremnog da poveruje najrazllčitljim lažima i ubeđivanjima. Uprkos njihove antičke misli koja je zadužila čitav svet, ima se utisak da su Grci naivni i lakoverni.

Ne treba, međutim, zaboraviti da je sve veća urbanizacija Grčke učinila da je mentalitet naroda počeo da se menja. Najznačajniji dokaz tih promena je Atina i atinska regija u kojoj danas živi skoro polovina stanovništva.

Premijer Micotakis je dokaz da grčke vođe imaju odrešene ruke da rade šta god požele, a narod se ne buni i trpi njihovu bahatost i korumpiranost

Urbano i ruralno stanovništvo

Prvih godina po građanskom ratu (1946-1949), u Atinu su stigli brojni skorojevići i profiteri sumnjivih vrednosti. Neki od njih su izašli na površinu, stekli uticaj i domogli se vlasti kroz finansijski sitem, kroz politiku i kroz nekažnjeni kriminal. Međutim, u Atini je postojalo i ono staro. Državni službenici koji nisu podlegli korupciji i privrednici koji su pošteno zarađivali svoj novac. Tu su bili i intelektualci koje je prezirala politika i privreda, a koji su znali ciljeve zemlje bolje od političara i privrednika.

Atina je bila grad došljaka sa najrazličitijim mentalitetom, vaspitanjem, verskim ubeđenjima, staleškim i provincijskim obeležjima i sa najrazličitijim ciljevima zarade i prosperiteta. Ti novi Atinjani doneli su sa sobom svoja merila, svoju dinamiku, temperament i različitosti.

To, tada još uvek malobrojno grčko urbano stanovništvo, kao osnovnu ideju vodilju, imalo je koristoljublje. Međutim, većinsko grčko ruralno stanovništvo, važnije u stvaranju njihove etičke strukture, imalo je drugačiji vrednosni sistem. Okrenutost kolektivu bila je osnovna ideja vodilja, ali egoizam je često nadvladavao kolektivne interese. Patrijarhalni čovek bio je ispunjen naivnim i gordim samoljubljem, najviše se oslanjao na zadrugu i nije imao previše poverenja u državni aparat i njegove mehanizme.

Danas, samoljublje i budno čuvanje ličnog prestiža, kao ostatak patrijarhalne prošlosti, ujedinilo se sa narcizmom, najizraženijom crtom savremenog društva. Mediji i društvene mreže zagovaraju potrošačko društvo i ukazuju da bogatstvo označava samo materijalno, a ne i duhovno bogatstvo. Diktat modernog društva ismeva duhovno bogatstvo, obrazovanost, erudiciju i promišljanje koji donose radost i mir osobama i zajednici. Grci, mada su mali evropski narod sa desetak muliona stanovnika, imaju dugu istoriju i veliko duhovno bogatstvo. Međutim, većina Grka siromašna je na ekonomskom planu, što u potrošačkom društvu od njih stvara frustrirane i nesrećne osobe.

Grčka frustracija, bes i apatija

Prema podacima Evrostata, Grčka je na prvom mestu u onome što se naziva subjektivnim siromaštvom – kako pojedinci doživljavaju sopstvene finansijske i materijalne prilike. Dve trećine Grka kaže da se oseća siromašno, što je najviša stopa subjektivnog siromaštva u Evropskoj uniji. Subjektivno siromaštvo odražava širi osećaj ranjivosti, osećaj nemogućnosti da se nose sa prilikama, što je vezano ne samo za prihode već i za psihološki pritisak i šire društveno-političko okruženje. Taj osećaj povezan je sa uskraćivanjem ekonomskih i društvenih dobara tokom višestrukih kriza koje su se nizale jedna za drugom.

Grci imaju osećaj da su mogućnosti za uspon nestale, da više nema nade, niti pozitivnih očekivanja i perspektiva. Ljudi ne osećaju da mogu da računaju na bolju budućnost ili da uživaju u malim, svakodnevnim udobnostima koje su nekada uzimali za prirodna. To je stvorilo osećaj gorčine i nepravde, osećaj da ne dobijaju ono što smatraju da zaslužuju, posebno kada se upoređuju sa drugima ili čak sa sopstvenom prošlošću. Na psihoemotivnom planu, stvoren je osećaj frustracije, niskog samopoštovanja, depresivnog povlačenja, besa i različitih adikcija.

Ovde se postavlja logično pitanje – zašto ova široko rasprostranjena frustracija nije proizvela šire društvene pokrete ili kolektivne zahteve? Moglo bi se pretpostaviti da ovakva osećanja postavljaju temelje za zajedničko delanje i zahteve za promenama. Međutim, današnje grčko društvo je iscepkano, individualizovano, a ljudi su okrenuti sebi, što im otežava da se ujedine u širi pokret.

Inertnost i apatija Grka su jasno vidljivi, a narod kao da je ostao bez duhovne i emocionalne energije da pođe ka drugačijem društvenom modelu. U današnjim društveno-političkim i ekonomskim prilikama neophodne su korenite promene, ali dobar deo onih koji bi mogli da budu nosioci promena napustili su Grčku i otišli u zapadne zemlje. Računa se da je više od pola miliona vrlo kvalifikovanih stručnjaka otišlo "trbuhom za kruhom".

Problem emigracije, koji dotiče mlađu populaciju, pogoršava grčke demografske prilike. Zemlja neminovno stari, menja se struktura porodice i smanjuje se broj stanovnika.

"Mnogo smo stariji kao populacija, živimo mnogo duže, manje se venčavamo, a više se razvodimo, imamo manje dece i zbog toga se značajno promenio sastav porodica", objasnio je Viron Kocamanis, profesor demografije, u svom istraživanju o uticaju demografskih kretanja na porodično okruženje.

U analizi prilika u Grčkoj, on ukazuje da je pre sto godina postotak žena koje se nisu udale do pedesete godine života bio 12, a da je udvostručen među ženama rođenim 80-ih godina. Svaki treći brak se završava razvodom, a povećava se broj vanbračnih rađanja, što dovodi do porasta porodica sa jednim roditeljem. Žene rođene u međuratnom periodu imale su između 2,3 do 2,5 dece, dok one rođene 80-ih godina imaju u proseku 1,45 i to u srazmerno kasnim godinama, posle 31, a četvrtina uopšte neće imati decu.ž

Nekažnjivost vođa i autoriteta

Uobičajeno je da se promene moralnih i etičkih vrednosti jednog naroda dešavaju vrlo sporo, tokom više generacija, ali savremena sredstva masovnih komunikacija ubrzale su taj proces i svele ga na dve generacije.

Internet sa društvenim mrežama, za mlađe generacije, i televizija, za starije generacije, imaju snažnu ulogu u grčkom društvu. Oni nude gotova ideološka i komercijalna rešenja, omogućavajući Grcima da se oslone na servirane poluistine i tumačenja i tako da prestanu da razmišljaju svojom glavom. Na taj način grčke vođe imaju odrešene ruke da rade šta god požele. Narod je sklon da trpi njihovu bahatost i korumpiranost, da pravda njihove greške, da trpi posledice i da se ne buni protiv svojih vođa.

Grci se nerado upuštaju u promene, jer se u patrijarhalnoj porodici, već vekovima, zna ko je gazda, ko odlučuje i kakav je poredak, što se vidi i u njihovom društveno-političkom životu. Pošto je početkom 19. veka prekinuta četvorovekovna turska vladavina Grčkom, zapadni "saveznici" su za vladara Grcima postavili bavarskog princa Otona, a potom su ga zamenili danskim princem Georgom. Danska dinastija vladala je Grčkom sve do 1973. godine kada je ukinuta monarhija. Zanimljivo je napomenuti da je Velika Britanija u Grčkoj sprovodila svoje geopolitičke planove do samog kraja II svetskog rata, a onda je bila prinuđena da sve preda Amerikancima koji i danas odlučuju o grčkoj sudbini.

Nekažnjivost vođa i autoriteta se jednostavno ne dovodi u pitanje. O tome govori i prošlogodišnji predlog nacrta reforme grčkog ministra pravde kojom bi se ukinuo poseban rok zastarelosti za ministarske prestupe. Naime, zakonom usvojenim 2019. godine, ministri su izuzeti od krivičnog gonjenja ako ono nije pokrenuto u roku od dve parlamentarne sednice.

Uprkos teškim ekonomskim prilikama, Grci nemaju hrabrosti da traže korenite promene u postojećem sistemu. Oni smatraju da političari ne poštuju ikakve zakone i da za to nisu kažnjavani, što im služi kao izgovor za njihovo lično nepoštovanje zakona. Grci, očigledno, imaju političke vođe kakve zaslužuju, mogla bi da glasi parafraza čuvene rečenice francuskog filozofa i diplomate Žozefa de Mestra, jer grčki građani snose deo odgovornosti za kvalitet svoje političke klase, a samim tim i za kvalitet sopstvenog života.