Corriere della Sera (Milano): Bergoljo je bio u duhu vremena, ući će u istoriju. Ništa više neće biti isto, ni za Crkvu ni za sve nas

Crkva ima hiljadugodišnju istoriju, istoriju koja se vrtoglavo ubrzala u roku od pet minuta: onih minuta koje su se nizale jedna za drugom 13. marta 2013. godine, između 20:22 časova. i 20:27 časova. Tih pet minuta koji, ako nisu odmah potresli svet, dali su svetu do znanja da se dešava nešto novo. Prvi južnoamerički papa, prvi papa iz reda jezuita, prvi papa koji je nosio ime Franja, upravo je bio izabran. Ali to nije bilo sve. Franja se pojavio na balkonu hrama Svetog Petra bez tradicionalne ljubičaste mocete (mozzetta), ogrtača koji je bio simbol moći njegovih prethodnika. Nosio je običan krst, ne od dragocenog materijala. Predstavio se kao „rimski biskup“, a ne kao „papa“. Zamolio je vernike da se mole za njega. Zatim se poklonio okupljenima.

Masa ga je gledala, likujući. Da je gledala u one koji su vodili ceremoniju, osetila bi izvesnu zabrinutost. Jer, od svojih prvih koraka u ulozi pape, Franja je izazivao radost i zbunjenost. Privrženost i odbacivanje. Ljubav i neprijateljstvo, ponekad čak i mržnju. Takav osećaj nikada do tada nije gajen prema jednom papi u Vatikanu. Dok progresivci nisu voleli Karolja Vojtilu (Jovana Pavla Drugog), mnogi konzervativci su mrzeli Horhea Maria Bergolja.

Papa Franja na Trgu Svetog Petra, dva meseca nakon izbora (By Edgar Jiménez from Porto, Portugal - Papa rock star, CC BY-SA 2.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=26680499)

Odmah je bilo jasno da će Franja biti izuzetan papa. To potvrđuje i njegov grandiozan odlazak sa scene ovog Uskršnjeg Ponedeljka ujutru, nakon što je dan ranije imao vremena da proslavi Vaskrsenje Hristovo.

Franja nije modernizovao doktrinu; izmenio je jezik, argumente i stil papstva. Ali ono što je toliko bilo drago narodu, nerviralo je kuriju. Stare ortopedske cipele umesto crvenih. Torbu je sam nosio. Običan automobil umesto papamobila ili crnog mercedesa u kojem je njegov prethodnik stigao na Svetske dane mladih u Kelnu. Kada bi Franja platio račun za sobu koju je iznajmio u Rimu ili bi sam otišao da preuzme svoje naočare kod optičara, obični ljudi su bili oduševljeni kao da su mislili (ili kao da su se zavaravali): on je jedan od nas.

Za ljude iz Kurije, međutim, to je bilo neprihvatljivo umanjivanje uloge Pape, a samim tim i njihove sopstvene uloge. Za njih je bila neprihvatljiva papina odluka da živi u apartmanu, kako se zove stan na poslednjem spratu Rafaelovih Lođa, umesto u Santa Marti, to jest, u rezidenciji.

Posledica toga nije bila samo da luksuzna udobnost Kurije – počevši od legendarnog penthausa kardinala Bertonea, tadašnjeg državnog sekretara – deluje zastarelo i neumesno, već je to svima (u Kuriji) dalo osećaj da nisu u skladu sa papom, pa čak i da su poniženi. I ovo se nije odnosilo samo na kler, već i na službenike, “crne“ aristokrate, bankare iz IOR-a (Istituto per le Opere di Religione), novinare, grupe za pritisak koje su dosezale daleko od Italije, čak do Sjedinjenih Država. Iako su severnoamerički kardinali bili među Bergoljovim velikim biračima, od početka njegovog pontifikata mnogi su se osećali izneverenima.

Franja je bio u skladu sa vremenom pobune protiv protiv elita, establišmenta, sistema. To je pobuna koja u sebi nosi rizik populizma. Pobuna koja je takođe proizvela Trampa, koji je oličavao sve što  Franja nije voleo: aroganciju moći i novca, jezičko nasilje, neoimperijalistički mentalitet. Sada kada je njegov glas utihnuo, biće teže, ako ne ućutkati, a onda bar, odupreti se Trampu..

U početku, niko nije uočio da se nešto sprema. Uoči konklave 2013. godine, tokom diskusija među takozvanim stručnjacima, Bergoljovo ime je bilo ostavljeno po strani. Prvi koji ga je izgovorio bio je kardinal Karlo Marija Martini, tokom konklave 2005. godine, kao alternativu konzervativnom kandidatu Jozefu Racingeru (Benedikt XVI). Međutim, njegova kandidatura bi blokirala dvojicu kandidata u korist trećeg, tako da je Bergoljo odustao. Pričalo se da se skrušeno takoreći srušio pred Hristom u Sikstinskoj kapeli, kao da kaže: „Domine, non sum dignus“ („Gospode, nisam dostojan.“). U stvari, nije želeo da spreči kandidaturu Racingera. I tako je zadržao svoje šanse za narednu konklavu.

Jedini koji je zaista predvideo njegov izbor bio je italijanski novinar Andrea Tornieli, koga je Franja kasnije pozvao da ostane uz njega, dok je drugi novinar, Paolo Rufini, postao prefekt za komunikacije.

Prve Franjine javne nastupe pratile su uzbuđene mase, često u suzama. Jednostavnost, neposrednost, zaštita siromašnih, pažnja za obične ljude od početka su osvojili srca. Ali papa je gotovo odmah jasno stavio do znanja da on neće biti neko ko samo miluje sve oko sebe.

Uveče 22. juna, u dvorani Pavle VI organizovan je „Veliki koncert klasične muzike za Godinu vere“. Političari su zauzeli mesta u drugom redu, kako bi kamere mogle da ih snime odmah iza mesta rezervisanog za papu. Međutim, ta stolica je ostala prazna.

„Ja nisam renesansni princ“, rekao je Bergoljo. Nije imao vremena za koncert.

Na Tviteru je bio manje direktan, ali podjednako efikasan:

„Ne možemo biti ravnodušni prema nekome ko pati, prema nekome ko je žalostan.“

Četvrtog oktobra 2013. godine otišao je u Asizi. Bilo je to prvi put da je posetio grob sveca čije je ime nosio i bio je veoma dirnut. To je takođe bio prvi put da su mnogi mogli da vide papu izbliza, a ne samo čuvara manastira, Maura Gambetija (Mauro Gambeti) i portparol Enca Fortunata (Enzo Fortunato), koji su obojica posle, ne slučajno, pozvani kod naslednika Svetog Petra.

Franjo je govorio tihim ali jasnim glasom, tonom nekoga ko je navikao da rukovodi. Nije bio harizmatičan, barem ne kao Jovan Pavle II čija je harizma bila gotovo opipljiva. Kada je razgovarao sa ljudima, bio je temperamentan i vešt, na američki način: pokazao bi prstom, pokazujući na osobu u masi, stavljajući do znanja kome se obraća lično i osmehnuo bi se. Ali privatno je mogao biti grub, odsečan, ne nužno ljubazan i to ne samo u privatnim situacijama.

Rome, 26.04.2025 - kovčeg sa telom pape Franje unesen je u baziliku Svete Marije Velike, gde će biti sahranjen, FoNet/AP

Svi su tog dana (Četvrtog oktobra 2013. godine) očekivali manje-više povoljne reči o Franji Asiškom. Ali dan ranije, dogodio se brodolom kod Lampeduze: 368 mrtvih. Papa je održao izuzetno oštru propoved, koju su mnogi smatrali čak uvredljivom. U stvari, govorio je ono što bi Franja Asiški verovatno rekao na njegovom mestu. Za ono što se dogodilo, grmeo je papa, i mi smo krivi, to je posledica našeg sebičnosti, našeg odbijanja da primimo migrante, naše nezainteresovanosti za siromašne u svetu.

Odmah je bilo jasno da će pontifikat pape Franje biti u znaku odbrane siromašnih, slabih, isključenih iz društva i -  istovremeno - kritike Zapada, ne samo vlada, već i svih nas.

To je manje obradovalo vernike. Od tada se harmonija između javnog mnjenja i pape je bila poremećena. Ali šta je drugo mogao da kaže ovaj unuk imigranta, ovaj nadbiskup koji je metroom odlazio do favela u “villas miseria“ u Buenos Ajresu?

Paradoksalno, papu su ponekad više cenili laici nego vernici. I to ga, izgleda, nije mnogo uznemirilo. Neki su rekli da je bio peronista, populista ili čak komunista. On je, s pravom, odbio da bude svrstan u kategoriju „entomolog“. Etiketirati papu prema parametrima politike, odgovorio je, bilo je kao reći: „On je socijaldemokratski insekt.“ (Bergoljo je imao prefinjen smisao za humor, koji nisu uvek svi razumeli. Uostalom, jednom je u Pijemontu počeo da govori dijalektom svog detinjstva, u regionu gde se taj dijalekt više ne govori).

Neki mu nisu oprostili njegovu otvorenost i reči razumevanja, kao kada je izjavio: „Ko sam ja da sudim homoseksualcu koji traži Boga?“. Drugi su ga smatrali previše pesimističnim, kao kada je govorio o „fragmentiranom trećem svetskom ratu“. Zatim je došao ruski napad na Ukrajinu i masakr 7. oktobra (u Izraelu).

Ako se papstvo ne može tumačiti kategorijama politike, ipak nema sumnje - Franja je bio progresivan papa. Zbog toga je bilo pokušaja da se on sagledava kroz poređenje sa Racingerom, bar dok je papa emeritus još bio živ. Bilo je znakova da su njihovi odnosi bili hladni. Jedna od zasluga koja se može pripisati papi Franji jeste da se sa velikom obzirnošću snalazio u jednoj dotada neviđenoj situaciji sa kakvom se nikada niko od njegovih predhodnika nije suočio, to jest živeo je u isto vreme kada i njegov prethodnik koji je bio u ostavci.

Rome, 28.04.2025 - brojni vernici i dalje dolaze u crkvu Svete Marije Velike, kako bi na grobu odali počast papi koji je tu sahranjen, FoNet/AP

Reforme? Ne, on ih nije sproveo. Razmišljao je da ako ne dozvoli sveštenicima da se žene,  bar da dozvoli oženjenim muškarcima da budu rukopoloženi za sveštenike. Ali zaustavio se kada je shvatio da, kojim god pravcem da krene, rizikuje da stvori, ako ne raskol, onda ozbiljnu podelu u Crkvi između konzervativaca ili progresivaca.

Njegove oštre reči su mu ponekad donele kritike, koje nisu baš uvek bile bezrazložne. Nakon islamističkog masakra u kancelarijama Šarli Ebdoa (Charlie Hebdo), rekao je: „Ako uvrediš moju majku, mogao bi da dobiješ udarac.“ Tako je nastao termin „papanjo“. Franjo je zadao mnogo udaraca, neki su ih svakako dobili zasluženo.

Sa njim je težina italijanske crkve opala, i to ne samo zato što prvi put nadbiskup Milana ili patrijarh Venecije nisu kardinali. Ipak, nije nemoguće da se ime italijanskog kardinala sada pojavi u konklavi: posebno ime Pjetra Parolina, koga je Franja želeo za državnog sekretara, i Matea Zupia, koga je imenovao za poglavara biskupa.

Ali sada nije vreme da se razmišlja o sukcesiji. U dugim danima provedenim u bolnici „Đemeli“ između života i smrti, gotovo svi, osim izuzetaka koji potvrđuju pravilo, okupljali su se oko bolesnog pape. Čak i oni koji su ponekad bili razočarani njime, ponovo su otkrili duhovnu i emocionalnu harmoniju koju su osećali sa njim u danima njegovog izbora. Želeo je da se vrati na Trg Svetog Petra, i uspeo je. Želeo je da bude papa do poslednjeg trenutka i učinio je sve da tako i bude. Nadali smo se da će ostati sa nama malo duže. Zato se svi danas osećamo izgubljeno. Uplašeni sa osećanjem dubokog straha. Lišeni voljenog člana porodice.