Le Monde: Između Kijeva i Kramatorska, bes ukrajinskih vojnika u vozu iz pozadine ka frontu

Vojničko odsustvo se završava u mraku, na peronu stanice u Kijevu. Jutro je, pola sedam. Grupe muškaraca u vojnim uniformama ulaze u međugradske vagone voza za Kramatorsk, industrijski centar koji je postao glavna ukrajinska baza na frontu Donbasa. Nekoliko rođaka prati vojnike u te rane sate.

Dečak krišom briše suzu dok gleda svog oca kako se penje u vagon, ali ostali koji ga prate suzdržavaju se da pokažu osećanja. Čini se da su svi, civili i vojnici, još pospani.

Moderan i udoban, ovaj voz južnokorejske proizvodnje saobraća između Kijeva i Donbasa od 2012. godine. Vlada ga je tada nabavila uz velike troškove, za prevoz pristalica Eura 2012. Ranije je krajnja stanica bio Donjeck, grad koji je od 2014. godine okupirala ruska vojska, a zatim ga pripojila 2022. nakon invazije velikih razmera.

Ovog 24. avgusta putnici punog voza su pola civili, pola vojnici. Neki muškarci nose proteze. Još jedan trag rata koji sada često vidimo u pozadini. Ali uprkos činjenici da voz juri ka paklu brzinom od 120 kilometara na sat, atmosfera je mirna i pospana kao u nekom jutarnjem vozu Pariz – Bordo.  

“Moje prvo odsustvo za godinu i po dana”

Petro, ​​suvonjav čovek nižeg rasta star oko 50 godina, plavih očiju, stoji sam i gleda pejzaž kroz prozor na vratima. Kao i ostali vojnici, skinuo je svoje ime i ime svoje jedinice sa grudi i ramena. To je uputstvo generalštaba za vojnike koji se kreću kroz Ukrajinu. „Vraćam se sa prvog odsustva koje sam dobio posle godinu i po dana rata“, kaže Petro, ​​isprva malo oprezan. „Obično, imamo pravo na trideset dana godišnje. Morao sam da budem zadovoljan i sa deset dana koje sam proveo kod kuće sa ženom“, kaže on hrapavim  glasom, tražeći reči.

Miris alkohola oko njega odaje noćne pijanke. „Ne možemo da napustimo front – šta će se onda desiti? Nema dovoljno ljudi. Niko ne želi da se bori u predelu Bahmuta, osim ludaka kao što sam ja, nastavlja Petro ​​koji često kažiprstom pokazuje na slepoočnicu. „Otišao sam kao dobrovoljac. Nisam imao izbora. Ako ih ne zaustavimo, oni će se vratiti u Kijev i nastaviti ono što su radili u Buči. Moja žena misli da sam lud! Ljudi u Kijevu ne shvataju. Za njih je rat nešto na televiziji. Ne žele da pričaju o tome niti da nas slušaju. Oni žele umirujuće vesti, a ne horor priče." Smeje se. „Zaboravio sam da je danas državni praznik, dan nezavisnosti.“

Keramičar je po zanimanju, kaže da obično zarađuje „mnogo više nego što sada dobija - 100.000 grivna (2.500 evra) mesečno”. To je suma koja se plaća samo borcima na prvoj liniji fronta, u rovovima. Njegovo preplanulo lice to potvrđuje. „Borio sam se tri meseca u Bahmutu. Još uvek sam na prvoj liniji! Moje rotacije nisu između prednje i zadnje baze, već između dve prednje pozicije.“ Smatra da je imao sreće jer nikada nije bio teže povređen. „Samo potresi mozga (prouzrokovani udarnim talasima granata). Kao i svi drugi. Stalno imam brujanje u ušima, to me izluđuje. U glavi mi je totalni haos“, ponavlja.

U Kijevu „apsolutno ne shvataju šta se dešava“

Dok jede sendvič u vagon-restoranu, Dmitro deluje kao da je sasvim različit od svog druga. Druželjubivi bradati tridesetogodišnjak, priča staloženo, kaže da je u civilu preduzetnik za pravljenje nameštaja. Njegovo iskustvo je međutim slično. „Imao sam samo dve nedelje odsustva. Ovo mi je prvo odsustvo za godinu i po dana i o tome sam obavešten dan ranije. Nemoguće je bilo šta predvideti, jer se situacija na frontu stalno menja. Nedostaju vojnici. Bomba može da ubije pola jedinice odjednom i onda, zbogom rotacijo“, tužno objašnjava.

Poseta rodnom gradu nije kod njega izazvala samo prijatne emocije. „Veoma je teško videti Kijev na ovaj način, videti kako ljudi žive. Oni apsolutno ne shvataju šta se dešava u njihovoj zemlji. Za mene je rat promenio sve, moje vrednosti, moje prioritete. Vidim prijatelje kako voze motore bez kaciga, ponašaju se glupo u kolima, ne shvatajući šta rizikuju da izgube. Na frontu postajete svesni važnosti života, ljudske topline, porodice. Rat otkriva duboku prirodu ljudi. Jasno se vidi ko je patriota, ko se zadovoljava da uzvikuje parole, bežeći od vojske. Izgubio sam mnogo prijatelja “, kaže uzbuđeno.

Dmitro je iskoristio odsustvo da leči zube. „Prijatelj zubar je to uradio besplatno. Na frontu je to nemoguće, higijena zuba nije na visokom nivou. Veoma sam zahvalan prijatelju - zubaru, mnogi moji drugovi nisu te sreće“. Bivši preduzetnik kaže da je "iscrpljen". „Nikada ne mogu da pobegnem od rata. Na frontu se trudim da uopšte ne razmišljam, ali strah je i dalje prisutan. Psihički umor je užasan. I ne vidimo kraj tome. Situacija je loša: nemamo dovoljno municije, odnos je 3 prema 20 u korist Rusa. Kako možemo da napredujemo sa ovim? I ljudi se čude što je za kontraofanzivu potrebno vreme!“

Posle sedam sati putovanja, međugradski voz stiže u Kramatorsk i zaustavlja se na peronu br. 4. Morate preći nekoliko koloseka peške da biste došli do stanice. Sa desne strane, na drugoj strani perona, teretni konvoj zaklanja horizont. Levo, na paralelnom koloseku, identičan konvoj, bez lokomotive. Pažljivije ispitivanje otkriva da dva konvoja, sastavljena od vagona koji se koriste za transport rude, čine štit za putnički voz u slučaju bombardovanja. Zarđali vagoni su ispunjeni zemljom i stoje tu toliko dugo da je džbunje počelo da izbija iznad njihovih metalnih zidova.

“Vidimo previše užasa”

Deset minuta nakon što je voz stigao, oglasilo se upozorenje za vazdušnu opasnost. U ovom nekadašnjem industrijskom centru koji se danas nalazi 25 kilometara od ruskih položaja, uzbune i eksplozije su toliko česte da su čak i civili naviknuti na njih. Stanica Kramatorsk bila je poprište strašnog ruskog udara 8. aprila 2022. godine u kojem su poginula 63 civila dok su čekali voz za evakuaciju.

Pola sata kasnije, peron je bio pun putnika koji idu za Kijev. Mnogi parovi se grle pre zvižduka za polazak. Ista mešavina civila i vojnika kao i u dolasku. Nečija devojka ide za Kijev, jedan vojnik ide na odsustvo, ostavljajući devojku u suzama.

Igor odlazi u Kijev na lečenje. „Izlazim iz bolnice. Ovo nije dozvola, kaže ovaj 48-godišnji kuvar koji pati od ozbiljnog oblika diskus hernije. „To će mi smiriti živce. Fabrika pored bolnice je stalno bombardovana.“

Za njega su borbe završene. „U nedelju se vraćam u Kramatorsk da se pojavim pred lekarskom komisijom, koja će me proglasiti nesposobnim“, uverava on.

Igor jedva čeka da vidi svog 12-godišnjeg sina i suprugu. „Iskreno rečeno, moral uopšte nije dobar. Previše strahota gledamo. Izgubio sam apetit. Ponekad i dva-tri dana ne jedem, moram sebe da teram da jedem bar suvo voće. Ništa drugo ne mogu da progutam.“

Dok Igor nazire „kraj tunela“, Nikola počinje svoj peti odlazak sa besom u srcu. „Nemam čak više ni želju za seksom, toliko sam besan na ove devojke iz Kijeva koje se izležavaju na četiri strane Evrope. Gledam njihove instagram naloge, gade mi se!“, gunđa ovaj mišićavi i tetovirani mladić koji kaže da se bori u jedinici specijalaca i da kao takav ima česte dopuste. „Neki potroše svoju poslednju ušteđevinu da pomognu vojsci, ali mnoge nije briga ako umiremo kao muve da bismo ih zaštitili. Ako vlada ikada odluči da nam iza leđa potpiše mir sa Rusima, u ovoj zemlji stvari će krenuti naopako!“, preti on dok voz juri ka prestonici. Gnev koji se diže sa fronta stavlja pred iskušenje jedinstvo koje su Ukrajinci pokazali pred ruskom agresijom.