TRČANJE KAO SREDSTVO OBLIKOVANJA ŽIVOTA

Trčanje na duge staze spada u kategoriju sportova u kojima uspeh u velikoj meri zavisi od motivacije i kondicije takmičara. Sportisti koji odluče da se bave ovom disciplinom moraju da ostvare visoku otpornost na fizički zamor i na kiselost organizma, ali i na mentalni zamor. Samo najuporniji su u stanju da savladaju duge staze na treninzima, da se prilagode mentalno i fizički, a zatim da učestvuju na takmičenjima. Trke su, uobičajeno, na udaljenostima od 5 km do 42 km, ređe i na dužim rutama zvanim ultramaratoni. U pitanju su veoma zahtevne discipline i zato u trčanju na duge staze ne postoji slučajnost. Pored napornih treninga, neophodna je i pravilna motivacija koja stimuliše osobu na delovanje i utiče na efikasnost njenih postupaka.

Psihološke koristi

Za profesionalca, sport bi trebalo da bude ceo život, a takmičenje glavni i često jedini cilj kome se posvećuje energija. Današnji sport zahteva od takmičara žrtvovanje i odustajanje od drugih zanimanja ili veza. Spremnost na ove strogosti razlikuje profesionalca od amatera. Rekreativni sport je samo jedan od elemenata života trkača koji nije izvor prihoda, koji se obavlja uz posao, porodični život i prijatelje.

Kada se govori o amaterskom i rekreativnom trčanju na duge staze, najčešće se misli na jačanje nogu i trupa, održavanju kičme u optimalnom stanju, poboljšavanje kardiovaskularnog sistema i disajnog kapaciteta. Međutim, nedovoljno se spominje da ova atletska disciplina poboljšava različite elemente vezane za mentalno zdravlje (raspoloženje, stres, depresiju, iscrpljenost, samopoštovanje, osećaj efikasnosti), kogniciju (pamćenje, koncentracija, rešavanje problema), reakciju tela na psihosocijalne stresore (srčani ritam, krvni pritisak, vreme fiziološkog oporavka nakon stresa) i radne performanse (smanjenje pregorelosti). Iako efekti deluju očigledno, teško je tačnije objasniti kako ih trčanje proizvodi. Postoji nekoliko hipoteza vezanih za ove psihološke koristi.

Na početku treninga trčanja, aktivira se simpatički nervni sistem kako bi stimulisao oslobađanje adrenalina, što povećava snabdevanje energijom i zadovoljava zahteve aktivnosti (hormoni, adaptacija kardiorespiratornog i kardiovaskularnog sistema, neurotransmiteri i promene u biohemijskim razmenama). Na kraju treninga, parasimpatički nervni sistem preuzima kontrolu, usporavajući metabolizam kako bi podstakao povratak tela u stanje smirenosti. Moglo bi se reći – što je parasimpatički sistem više stimulisan, on postaje jači i bolje blokira stres.

Dakle, trening trčanja na duge staze proizvodi kratkoročni efekat na telo putem parasimpatičkog nervnog sistema i smanjuje nervnu napetost. Istovremeno, on podstiče ne samo fizičko već i mentalno opuštanje, dajući telu dodatnu energiju. Ovaj efekat, prema studijama, može da traje između dva i sedam časova, poboljšavajući koncentraciju, pamćenje, veštine rešavanja problema, emocionalnu regulaciju i raspoloženje. Kada se trening trčanja redovno izvodi, pored jačanja fizičke kondicije, opšteg zdravlja i oporavka od psihosocijalnih stresora, on poboljšava sliku o sebi, samopoštovanje i samopouzdanje. Ovi procesi stvaraju čitav niz resursa koji poboljšavaju kognitivne procene u uslovima unutrašnjih ili spoljašnjih izvora stresa, doprinoseći tako napredovanju ka boljem mentalnom zdravlju.

Motivacija i cilj

Proces treninga nisu samo stotine časova provedenih na treningu i prolivene litre znoja, već i rad na mentalnoj zoni, pre svega u oblikovanju motivacije. Pravilna motivacija mora da bude prilagođena ličnim karakteristikama i ona određuje da li će trkačka avantura biti kratkoročna ili dugoročna.

Slabo motivisan takmičar biva lako obeshrabljen i često odustaje od daljeg ostvarenja plana. U stvaranju jake motivacije, važno je koristiti zdrav razum u donošenju odluka i postavljanju pravilnih ciljeva. Cilj mora biti nedvosmislen, na primer, trčanje polumaratona za manje od 90 minuta. Istovremeno, cilj mora da bude dostižan i u skladu sa trenutnim mogućnostima, zahvaljujući kojima može da se postigne cilj. Ako se postavi preterano visok cilj, motivacija će brzo da opadne. Zato, cilj treba da bude važan korak unapred koji će povećati fizičku i psihološku vrednost.

Najčešći stav među trkačima zasnovan je na realističnom pristupu treningu. Glavna motivacija za trkače je unutrašnja motivacija u obliku volje za takmičenjem i ličnim samoispunjenjem. Trkači prevazilaze svoje granice i teškoće zahvaljujući različitim psihološkim faktorima: optimizmu, upornosti, motivaciji i samopouzdanju. Trkači na duge staze izvlače najveću psihološku korist od trčanja u vidu samoaktualizacije.

Samoaktualizacija, koncept koji je popularizovao američki psiholog Abraham Maslov, odnosi se na psihološku potrebu da se u potpunosti ostvari sopstveni potencijal, talenti i stvaralačke sposobnosti. Smeštena na vrhu hijerarhije potreba, odmah posle zadovoljenja osnovnih potreba (bezbednost, ljubav, poštovanje), ona predstavlja samoispunjenje i želju da se postane najbolja verzija sebe kroz autentičnost, samoprihvatanje, prihvatanje drugih, stvaralaštvo i potragu za smislom. Na taj način, trčanje donosi ogromne koristi u pogledu psihološkog i mentalnog razvoja koji oblikuju ličnost trkača.

Spoj snage i uma

Zahvaljujući treningu, trkači su otporniji i uporniji u ostvarivanju svojih ciljeva, kako u sportskom, tako i u životnom smislu. Trčanje na duge staze stavlja značajan naglasak na voljni napor u uslovima treninga i takmičenja. Istovremeno, ono zahteva uravnotežen tip ličnosti trkača, obdarenog visokim stepenom istrajnosti, strpljenja i otpornosti na napor i monotone treninge.

Među trkačima dominiraju dva pristupa treninzima – realističan i optimističan. Trkač mora da bude i realističan i optimističan, što mu daje pravilniju sliku sopstvenih snaga i slabosti. Takav pristup mu omogućava da prevaziđe samog sebe oslanjajući se na lične procene, motivaciju i snagu, bez samopovređivanja i razočarenja ukoliko se ne postigne cilj, nego optimističnom izvlačenju pouke za naredni put.

Pored optimizma, postoje i drugi psihološki faktori koji utiču na trkače u stvaranju mentalne snage. Upornost, samopouzdanje i hrabrost su psihološke koristi koje razvija dugoprugaško trčanje u potrazi za rušenjem barijera i samoostvarenjem. U sportu su samopouzdanje i samopoštovanje veoma važni, jer se odnose na to kako se osoba oseća prema sebi, bez obzira na prilike. Osećaj samouverenosti odnosi se na uverenja o sopstvenim sposobnostima i zavisi od prethodnih uspeha. Vrlo je važno i postojeće iskustvo kroz koje je trkač naučio dinamičko prevazilaženje prepreka iznalaženjem vrlo kreativnih rešenja.

"Sport predstavlja spoj snage i uma, tj. interaktivnu vezu psihofizičkih svojstava čoveka. Što se tiče intelektualnog rada, značajno je istaći da sportisti nalaze rešenja koja su ponekad suprotna naučenom i iskustvenom potencijalu. U tim momentima susrećemo se sa kreativnom akcijom u čijoj biti leži oslobađanje od uobičajenih rešenja. Lični odnos sportiste pri tom je usmeren ka imaginaciji, ka izmišljanju rešenja koja su, ponekad, na samoj granici nerealnog i neostvarljivog", piše u doktorskoj disertaciji profesora Hadži Miloša Vidakovića.

Uporedo sa jačanjem imaginacije, volje, motivacije, posvećenosti, discipline i samopouzdanja, kod trkača je smanjen rizik od depresije. Redovni treninzi stabilizuje raspoloženje i emocije, pozitivno utiču na sliku o sebi i značajno smanjuju stres. Sprovedene studije pokazuju da osobe dobre fizičke spremnosti imaju bolji telesni odgovor na dnevni stres (srčani ritam, krvni pritisak, znojenje, telesna temperatura). Takođe, utvrđeno je da se vreme oporavka nakon stresne situacije smanjuje sa povećanjem stepena fizičke kondicije.

Pročišćenje

Izlazak u prirodu, gde trkači na duge staze obavljaju značajan deo svojih treninga, omogućava unutrašnje pročišćenje, katarzu, obnovu suštinskog i prirodnog odnosa sa sobom, sa drugim ljudima i sa svetom. Katarza (katharsis, gr. – pročišćenje) odnosi se na pojam koji potiče iz starogrčke filozofije i ukazuje na estetičke efekte umetnosti na čoveka. Za Aristotela, katarza je pročišćenje duše od štetnih uzbuđenja, dok je za Hipokrata telesno očišćenje isterivanje iz tela tvari koje uzrokuju bolest. U širem smislu, katarza može da se shvati kao pročišćenje kojim se jača svest o sebi i o sopstvenom životu.

U sportu, katarza je povezana sa smanjenjem agresivnosti, povećanjem emocionalnog stanja smirenosti, radosti i zadovoljstva posle sportske aktivnosti. Takvo stanje sklada, unutrašnjeg mira i ravnoteže, izazvano treningom izdržljivosti u trčanju, leži u osnovi uspešnog učešća u trkačkim događajima i pozitivnog efekta trčanja.

Osećanje sklada kod trkača određeno je izbacivanjem negativnih emocija, što predstavlja upotrebu katarzičnih mehanizama na podsvesnom i svesnom nivou. Psihološki mehanizmi u kombinaciji sa vežbama izdržljivosti ne deluju samo na dugoprugašku aktivnost, već značajno utiču i oblikuju etičke aspekte ličnosti trkača.

Stoga trčanje ne treba shvatati kao gubitak udobnosti ili žrtvovanje, niti kao sredstvo za obezbeđivanje zdravlja, vitkog stasa ili mlađeg izgleda, već kao aktivnost koja na složen način utiče na sve domene života trkača, odnosno na njegov način života. Tako, trčanje postaje metafizičko sredstvo za postizanje osećaja slobode, ispunjenosti, samoostvarenja, samopoštovanja i drugih ličnih ciljeva.