KAKO SMO DOVDE DOŠLI: EVROPU SPASAVAJU DOSELJENICI

Kada Švajcarci u nedelju izađu na referendum o ograničavanju broja stanovnika na najviše deset miliona do 2050. godine, neće odlučivati samo o sopstvenoj budućnosti. Njihov glas biće deo mnogo šire evropske rasprave koja traje decenijama: kako zaustaviti demografski pad a istovremeno očuvati kvalitet života, ekonomsku stabilnost i nacionalni identitet. Dok jedni smatraju da je masovna imigracija jedino rešenje za nedostatak radne snage i sve veći broj penzionera, drugi upozoravaju da nekontrolisan rast stanovništva donosi nove društvene i političke probleme. Švajcarski referendum tako postaje ogledalo dileme sa kojom se danas suočava gotovo čitava Evropa.

Zašto Švajcarska raspisuje referendum

Švajcarci će 14. juna 2026. glasati o narodnoj inicijativi pod nazivom „Ne Švajcarskoj od 10 miliona“, koju je pokrenula Švajcarska narodna partija (ŠNP), trenutno najjača politička stranka u zemlji. Cilj inicijative nije kontrola rađanja u klasičnom smislu, već ograničavanje ukupnog broja stanovnika, pre svega kroz restriktivniju imigracionu politiku, kako broj stanovnika ne bi prešao deset miliona do 2050. Švajcarska danas ima oko 9,1 milion stanovnika a gotovo 28 odsto njih čine strani državljani, što je jedan od najviših udela u Evropi.

Pristalice referenduma tvrde da prebrz rast stanovništva stvara pritisak na tržište nekretnina, saobraćajnu infrastrukturu, zdravstveni sistem, škole i životnu sredinu, te da zemlja fizički ne može neograničeno da raste. Među najglasnijim zagovornicima je lider ŠNP Marsel Detling koji poslednjih meseci upozorava da Švajcarska rizikuje da izgubi kvalitet života po kojem je poznata, ukoliko se nastavi sadašnji tempo doseljavanja. Nasuprot tome, savezna vlada, većina poslanika i najveći poslodavci upozoravaju da švajcarska privreda već danas zavisi od stranih radnika u zdravstvu, građevinarstvu, industriji i informacionim tehnologijama. Protivnici inicijative podsećaju da zemlja, kao i ostatak Evrope, ima nizak natalitet i sve starije stanovništvo, zbog čega su upravo doseljenici važan izvor radne snage, poreskih prihoda i uplata u penzioni sistem.

Zbog toga referendum koji se održava u nedelju nije samo rasprava o broju stanovnika jedne države, već i ogledni primer dileme sa kojom se suočava Evropa: kako očuvati društvenu stabilnost i nacionalni identitet a istovremeno obezbediti dovoljno radnika da ekonomija i penzioni fondovi nastave da funkcionišu u društvima koja sve brže stare.

Evropa stari brže nego što se obnavlja

Demografsko usporavanje u Evropi nije pojava od juče, već proces koji traje od sedamdesetih godina prošlog veka, kada je u većini razvijenih evropskih država broj dece po ženi počeo trajno da pada ispod nivoa potrebnog za prostu reprodukciju stanovništva od 2,1 deteta. Danas je situacija još izraženija: prema poslednjim podacima Eurostata, stopa fertiliteta u Italiji iznosi oko 1,2 deteta po ženi, u Španiji oko 1,1, u Grčkoj oko 1,3, u Nemačkoj približno 1,4, dok je u Srbiji poslednjih godina uglavnom između 1,5 i 1,6. Posledica je da se evropsko stanovništvo sve sporije obnavlja, dok broj starijih građana raste brže nego broj mladih koji ulaze na tržište rada. U mnogim zemljama se odnos između zaposlenih i penzionera već decenijama pogoršava, pa sve manje radnika finansira sve veći broj korisnika penzionih fondova.

Upravo zbog toga je od devedesetih godina a naročito posle proširenja Evropske unije 2004. godine, imigracija postala jedan od glavnih oslonaca evropskih ekonomija. Nemačka danas ima više od 15 miliona stanovnika stranog porekla ili bez nemačkog državljanstva, dok u Španiji i Italiji broj stranih državljana prelazi pet miliona u svakoj od tih zemalja. U Grčkoj je njihov udeo znatno manji, ali i tamo strani radnici imaju važnu ulogu u turizmu, poljoprivredi i građevinarstvu, dok Srbija poslednjih godina beleži rast dolaska radnika iz Azije, Turske i zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza, iako je njihov broj i dalje daleko manji nego u zapadnoj Evropi.

Evropska komisija i brojni demografi godinama upozoravaju da bez doseljavanja veliki delovi kontinenta ne bi mogli da popune manjak radne snage u zdravstvu, industriji, transportu i uslužnim delatnostima. Pride, upravo rast imigracije otvara politička pitanja identiteta, integracije i očuvanja socijalnih sistema, zbog čega se demografska kriza sve češće pretvara u jednu od najvažnijih političkih tema evropskih izbora. Pitanje je kako nadoknaditi manjak stanovništva u društvima koja imaju sve manje dece a da se pritom ne izazovu nove društvene i političke podele.

Kako država kontroliše broj stanovnika

Kada se govori o kontroli broja stanovnika, prva asocijacija često je kineska politika jednog deteta, uvedena 1979. kako bi se usporio nagli rast populacije koja je tada premašila 970 miliona ljudi. Ta politika ostala je na snazi više od tri decenije, sve do njenog ublažavanja 2015. a donela je posledice koje Kina oseća i danas: ubrzano starenje stanovništva, manjak radne snage i izražen nesklad između broja muškaraca i žena.

Potpuno suprotan primer predstavlja Rumunija, gde je Nikolaje Čaušesku 1966. zabranio većinu abortusa i kontracepcije kako bi povećao natalitet, što je kratkoročno dovelo do rasta broja rođenih, ali i do ozbiljnih društvenih problema koji su se osećali decenijama.

Zanimljiv je i slučaj Singapura koji je sedamdesetih godina vodio kampanju „Zaustavi se na dvoje“ kako bi smanjio broj rođene dece, da bi kasnije, kada je natalitet pao ispod željenog nivoa, država počela da podstiče građane da imaju više dece kroz finansijske i poreske olakšice. Istorija pokazuje da države mogu da utiču na demografske tokove, ali i da ih mnogo teže dugoročno kontrolišu onako kako planiraju.

U savremenoj Evropi, međutim, glavno pitanje više nije broj rođene dece, već imigracija, jer upravo kroz nju države pokušavaju da nadoknade manjak stanovništva i radne snage. Posle migrantske krize iz 2015. godine, kada je u Evropsku uniju stiglo više od milion tražilaca azila i migranata, mnoge države su pooštrile kontrolu granica, izmenile imigracione procedure i povećale broj deportacija osoba koje nemaju pravo na boravak. Italija je poslednjih godina sklapala sporazume sa Tunisom i Libijom radi smanjenja ilegalnih prelazaka preko Mediterana, Nemačka je pooštrila pojedine procedure za azil, dok je Danska postala poznata po jednoj od najrestriktivnijih migracionih politika u Evropi. Švajcarski referendum zato nije prvi pokušaj evropske države da ograniči priliv stanovništva iz inostranstva, ali jeste jedan od retkih slučajeva da se pitanje maksimalnog broja stanovnika jedne zemlje direktno stavlja pred građane na nacionalnom glasanju.

Može li narod da opstane kroz imigraciju

Kada se jedna nacija duže vreme ne obnavlja dovoljnim brojem rođenih, posledice se najpre vide na tržištu rada, zatim u penzionom sistemu, a na kraju i u samoj starosnoj strukturi društva. Takav proces već decenijama traje u Japanu, čiji je broj stanovnika dostigao vrhunac oko 2008, nakon čega je počeo kontinuirano da opada uprkos pokušajima države da podstakne rađanje. Još dramatičniji primer poslednjih godina predstavlja Južna Koreja koja je 2024. zabeležila stopu fertiliteta od svega oko 0,75 deteta po ženi, jednu od najnižih na svetu.

Za razliku od istočnoazijskih država koje su tradicionalno bile veoma oprezne prema doseljavanju, evropske zemlje su poslednjih decenija sve više koristile imigraciju kao način da ublaže posledice demografskog pada. U Nemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji i drugim velikim ekonomijama upravo su migracije omogućile da broj stanovnika ostane stabilan ili čak nastavi da raste uprkos niskom natalitetu domaćeg stanovništva. Međutim, mnogi demografi upozoravaju da imigracija sama po sebi ne rešava problem, već ga odlaže, jer i doseljeničke zajednice vremenom često usvajaju obrasce rađanja karakteristične za zemlju u kojoj žive.

Francuski demograf Gij Pizon godinama ukazuje da nijedna razvijena država do sada nije pronašla jednostavan model kojim bi trajno rešila pitanje starenja stanovništva samo kroz migracije. Zbog toga se u Evropi sve češće govori o kombinaciji mera: podsticanju rađanja, produžavanju radnog veka, većoj produktivnosti privrede i pažljivo upravljanoj imigraciji.

Ako se sadašnji trendovi nastave, pojedine evropske zemlje će za 30 do 50 godina imati znatno starije stanovništvo nego danas a u nekim regionima broj stanovnika mogao bi da bude osetno manji nego početkom 21. veka. Švajcarski referendum, tako, prevazilazi granice jedne države: da li evropski narodi mogu da sačuvaju svoje društvene i ekonomske sisteme bez većeg oslanjanja na doseljavanje ili će budućnost kontinenta zavisiti od sposobnosti da se uskladi demografska obnova sa novim talasima migracija.

*U ovoj rubrici ćemo pokušati da pojasnimo aktuelne događaje tako što ćemo se podsetiti ključnih činjenica i istorijskog konteksta koji su im prethodili a koje smo u haosu raznoraznih narativa i tumačenja – možda i zaboravili. Čitaoci su pozvani da i sami predlože teme među onima koje su obeležile proteklu nedelju a kojima bi želeli da se BalkanMagazin pozabavi. Predloge možete slati na office@balkanmagazin.net.