KAKO SMO DOVDE DOŠLI: DA LI RUSIJA RAZMATRA UPOTREBU JAČEG ORUŽJA

Napadi ukrajinskih dronova na ciljeve stotinama kilometara od fronta, sve otvorenija vojna pomoć Zapada i rastući broj glasova u Rusiji koji traže oštriji odgovor, ponovo su pokrenuli pitanje da li rat u Ukrajini ulazi u novu fazu. Dok američki državni sekretar Marko Rubio tvrdi da Rusija nije u stanju da ostvari svoje prvobitne ciljeve, ruski predsednik Vladimir Putin poslednjih nedelja poručuje da će se sukob završiti brže nego što mnogi očekuju.

U pozadini se vodi mnogo šira rasprava: da li Kremlj može da nastavi dosadašnju strategiju postepenog iscrpljivanja protivnika ili će pritisak javnosti, vojske i bezbednosnih struktura zahtevati drugačiji odgovor na ono što Moskva sve češće opisuje kao – direktno učešće NATO u ratu.

Od specijalne operacije do rata satelita

Kad je Rusija u februaru 2022. pokrenula ono što je nazvala Specijalnom vojnom operacijom, sukob je prvenstveno bio zamišljen kao rat dve susedne države sa frontom koncentrisanim na istoku i jugu Ukrajine. Četiri godine kasnije, međutim, borbe se vode daleko od linije fronta a ključnu ulogu sve više imaju sateliti, bespilotne letelice, elektronsko ratovanje i sistemi za obradu ogromnih količina podataka u realnom vremenu.

Jedan od prvih događaja koji je pokazao promenu karaktera rata bio je napad na Krimski most 8. oktobra 2022, kada je eksplozija teško oštetila ključnu saobraćajnu vezu između Rusije i Krima. Tokom 2023. i 2024. usledili su brojni udari dronovima na Moskvu, vojne aerodrome u Engelsu i Rjazanju, kao i na naftna postrojenja širom Rusije, čime je rat prvi put postao opipljiv i za stanovnike područja udaljenih stotinama kilometara od fronta. Posebnu pažnju izazvala je ukrajinska operacija izvedena početkom ovog meseca, kada su dronovi pogodili više baza ruske strateške avijacije, uključujući objekte u Murmanskoj i Irkutskoj oblasti, hiljadama kilometara od ukrajinske granice.

U Moskvi su takvi napadi predstavljeni kao dokaz da Ukrajina više ne deluje sama, već uz obaveštajnu, satelitsku i tehnološku podršku NATO država. Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov više puta je tvrdio da se podaci za navođenje projektila i dronova prikupljaju uz pomoć zapadnih satelitskih sistema, dok su slične ocene iznosili i brojni ruski vojni analitičari.

Sa druge strane, zapadne zemlje priznaju da pružaju obaveštajnu podršku Kijevu, ali odbacuju tvrdnje da direktno učestvuju u izvođenju napada na ruskoj teritoriji. Upravo zbog toga Kremlj sve češće koristi formulaciju da se Rusija ne nalazi u sukobu samo sa Ukrajinom, već sa „kolektivnim Zapadom“, odnosno sa vojnom, tehnološkom i ekonomskom infrastrukturom koja stoji iza ukrajinskih ratnih napora. U tom smislu, rat koji je počeo kao regionalni sukob prerastao je u svojevrsno nadmetanje vojnih industrija, obaveštajnih službi i tehnoloških sistema, zbog čega se u ruskoj javnosti sve češće postavlja pitanje da li dosadašnji odgovor Moskve i dalje odgovara prirodi sukoba kakav danas postoji.

Da li Rusija sprema jači odgovor

Posle napada na ruske vojne aerodrome početkom juna, u Rusiji su ponovo ojačali glasovi koji smatraju da dosadašnji odgovor Kremlja nije proporcionalan izazovima sa kojima se zemlja suočava. Među najglasnijima su bili pojedini vojni blogeri i komentatori bliski bezbednosnim strukturama, poput Jurija Podoliaka i Aleksandera Kotsa koji su tražili intenzivnije udare na ukrajinsku vojnu infrastrukturu i centre odlučivanja. Slične poruke dolazile su i od nekih političara iz Državne dume koji tvrde da Rusija više ne može da posmatra napade duboko na svojoj teritoriji kao izolovane incidente, već kao deo šire kampanje koju podržavaju zapadne države.

Ipak, između zahteva javnosti i stvarnih odluka Kremlja postoji razlika, jer svaka nova faza eskalacije nosi i nove rizike. Kada se u ruskim medijima govori o „jačem oružju“, to ne znači nužno nuklearno naoružanje, već pre svega mogućnost masovnijih udara na energetsku, transportnu i vojnu infrastrukturu Ukrajine, kao i intenzivniju upotrebu raketa dugog dometa i bespilotnih sistema. Neki analitičari pominju i mogućnost proširenja liste legitimnih vojnih ciljeva, posebno kada je reč o objektima za koje Moskva tvrdi da učestvuju u planiranju ili navođenju napada na rusku teritoriju.

Međutim, rusko rukovodstvo je do sada uglavnom izbegavalo poteze koji bi mogli da dovedu do direktnog vojnog sukoba sa NATO, uprkos oštroj retorici koja se povremeno pojavljuje u javnosti. Upravo zbog toga mnogi vojni stručnjaci u Moskvi procenjuju da će odgovor, ukoliko usledi, verovatnije biti snažniji u okviru postojećeg sukoba nego kroz otvaranje novog fronta protiv država članica Alijanse. U tom kontekstu treba posmatrati i nedavne izjave Vladimira Putina da će Rusija odgovoriti na napade, ali na način koji sama izabere i u trenutku koji smatra najpovoljnijim za ostvarivanje svojih ciljeva. Zato se glavno pitanje danas svodi na to da li Kremlj procenjuje da bi takva eskalacija ubrzala završetak rata ili bi ga, naprotiv, dodatno proširila i produžila.

Putin, Rubio i dve slike rata

Dok Moskva i Vašington posmatraju isti rat, njihove procene njegovog ishoda danas se gotovo potpuno razlikuju. Vladimir Putin je krajem maja i početkom juna više puta izjavio da Rusija ima dovoljno snage i resursa da ostvari ciljeve Specijalne vojne operacije i da će se sukob završiti brže nego što mnogi očekuju, naglašavajući da se situacija na frontu razvija u korist ruskih snaga. Sa druge strane, američki državni sekretar Marko Rubio ocenio je da Rusija nije uspela da ostvari svoje prvobitne ciljeve iz 2022. i da nije u stanju da vojno porazi Ukrajinu u meri koja bi joj omogućila da nametne sopstvene političke uslove.

Takve razlike proizlaze i iz različitog tumačenja samih ciljeva rata: dok se u Moskvi sve češće govori o kontroli teritorija, vojnom iscrpljivanju Ukrajine i sprečavanju njenog ulaska u NATO, zapadni zvaničnici često polaze od pretpostavke da je prvobitni cilj bio brzo zauzimanje Kijeva i potpuna promena ukrajinskog političkog kursa. Vojni analitičar Majkl Kofman iz američkog Instituta Karnegi ocenio je tokom proleća ove godine da Rusija trenutno ima inicijativu na pojedinim delovima fronta, ali da to ne znači nužno mogućnost brzog strateškog proboja koji bi okončao rat. Slično tome, britanski stručnjak Mark Galeoti upozorio je da ni jedna ni druga strana trenutno ne raspolažu kapacitetima za odlučujuću pobedu, zbog čega sukob sve više poprima karakter dugotrajnog iscrpljivanja.

Upravo zato Moskva i Vašington različito predstavljaju stanje na terenu: Kremlj želi da pokaže da vreme radi u korist Rusije, dok američka administracija nastoji da uveri saveznike da nastavak pomoći Ukrajini i dalje može da promeni odnos snaga. Između te dve suprotstavljene slike rata nalazi se stvarnost fronta, gde ni posle više od četiri godine borbi još nije jasno da li će sukob biti završen pregovorima, vojnim preokretom ili dugotrajnim zamrzavanjem bez konačnog političkog rešenja.

Šta bi za Moskvu bio (ne)prihvatljiv kraj

Iako se u zapadnim prestonicama povremeno spekuliše o mogućnosti širenja rata na Baltik ili Poljsku, većina vojnih analitičara smatra da takav scenario trenutno nije verovatan, pre svega zbog činjenice da bi direktan sukob između Rusije i NATO nosio rizik nekontrolisane eskalacije. I Moskva i zapadne države, uprkos oštroj retorici, do sada su uglavnom nastojale da izbegnu korake koji bi ih doveli do otvorenog vojnog sukoba.

Mnogo važnije pitanje za Kremlj jeste kakav bi ishod rata mogao da bude predstavljen kao uspeh ruskoj javnosti posle više od četiri godine borbi. Kada je Vladimir Putin 24. februara 2022. najavio početak Specijalne vojne operacije, kao ciljeve je naveo „demilitarizaciju“ i „denacifikaciju“ Ukrajine, kao i zaštitu stanovništva Donbasa.

Danas se u ruskim zvaničnim nastupima mnogo češće govori o trajnoj kontroli teritorija koje Moskva smatra svojim, sprečavanju ulaska Ukrajine u NATO i stvaranju bezbednosnog pojasa duž zapadnih granica Rusije. Zbog toga pojedini analitičari, među kojima je i Fjodor Lukjanov, ocenjuju da bi Moskva mogla da prihvati politički kompromis ukoliko bi njeni ključni bezbednosni zahtevi bili priznati makar delimično, čak i ako se ne ostvare svi ciljevi koji su pominjani na početku sukoba. S druge strane, povlačenje bez značajnijih teritorijalnih ili političkih dobitaka teško bi moglo da bude predstavljeno kao prihvatljiv ishod, posebno nakon ljudskih i ekonomskih troškova koje je rat doneo. Zato se čini da se današnja rasprava u Moskvi ne vodi toliko oko pitanja da li je moguć kompromis, već kako tačno da se on postigne a da ishod ipak može da se protumači kao pobeda Rusije.

*U ovoj rubrici ćemo pokušati da pojasnimo aktuelne događaje tako što ćemo se podsetiti ključnih činjenica i istorijskog konteksta koji su im prethodili a koje smo u haosu raznoraznih narativa i tumačenja – možda i zaboravili. Čitaoci su pozvani da i sami predlože teme među onima koje su obeležile proteklu nedelju a kojima bi želeli da se BalkanMagazin pozabavi. Predloge možete slati na office@balkanmagazin.net.