KAKO SMO DOVDE DOŠLI: UDAR NA IRAN I RAT ZA NAFTNU DOMINACIJU

Napad na Iran početkom ovog meseca potresao je globalno tržište energije i ponovo otvorio staro pitanje: da li se iza velikih sukoba na Bliskom istoku krije borba za kontrolu nafte. U poslednje dve decenije gotovo svaki veliki proizvođač energenata koji nije čvrsto vezan za zapadni politički blok, našao se pod nekim oblikom pritiska – Venecuela kroz sankcije i političku izolaciju, Iran kroz dugogodišnje restrikcije i sada otvoreni rat, a Rusija kroz sankcije i energetsku konfrontaciju sa Evropom. U takvom rasporedu snaga, Ormuški moreuz kroz koji prolazi oko petine svetske nafte, pretvorio se u najosetljiviju tačku globalnog energetskog sistema, pa je rat protiv Irana momentalno izazvao potres na tržištima širom sveta.

Istovremeno, taj sukob otvara i drugo pitanje: da li pokušaj očuvanja energetske dominacije može da proizvede suprotan efekat. Rast cena nafte već povećava prihode Rusije, dok Kina i Indija ubrzano traže nove kanale snabdevanja i dugoročne energetske sporazume sa državama Evroazije i Afrike. Ako se taj proces produbi, rat protiv Irana mogao bi da ubrza preusmeravanje energetskih tokova prema Aziji i da, umesto učvršćivanja američke dominacije, što je cilj svakog napada SAD po svetu – dovede do nove raspodele moći na svetskom tržištu energije.

Kako je svet postao zavisan od Ormuza

Ormuški moreuz, uski morski prolaz između Irana i Omana koji povezuje Persijski zaliv sa Indijskim okeanom, vremenom je postao jedna od najvažnijih tačaka svetske ekonomije. Kroz njega je svakodnevno prolazilo između 16 i 20 miliona barela nafte, odnosno približno petina ukupne svetske potrošnje, što ga čini najvažnijim energetskim „uskim grlom“ na planeti. Kroz ovaj prolaz izvozi se nafta iz najvećih proizvođača Persijskog zaliva – Saudijske Arabije, Iraka, Kuvajta, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Irana, ali i ogromne količine tečnog prirodnog gasa iz Katara, jednog od ključnih snabdevača sveta.

Još od naftnih šokova sedamdesetih godina prošlog veka, industrijski razvijene ekonomije Evrope, Azije i Amerike postale su duboko zavisne od energenata iz tog regiona. Kako je globalna potražnja za energijom rasla, Persijski zaliv se pretvorio u centralno čvorište svetskog energetskog sistema a Ormuški kanal u njegovu najosetljiviju tačku. Zbog toga svaka politička ili vojna kriza u tom području, gotovo automatski izaziva potrese na tržištima nafte i gasa.

Upravo se to dogodilo nakon poslednjeg američko-izraelskih udara na Iran, kada su iranske snage upozorile tankere da ne ulaze u moreuz a saobraćaj je naglo opao. Prema podacima o pomorskom saobraćaju, stotine brodova tada su ostale usidrene ispred ulaza u kanal, dok su brojne kompanije obustavile plovidbu zbog opasnosti od napada i mina. Posledice su se gotovo odmah prelile na svetska tržišta: cena nafte je u roku od nekoliko dana ponovo prešla granicu od 100 dolara po barelu, što se nije dogodilo godinama.

Ekonomisti upozoravaju da svako veće poskupljenje nafte automatski povećava inflaciju i troškove proizvodnje u velikim ekonomijama, od Evrope do Azije. Zbog toga rat koji se vodi u blizini Ormuza nikada nije samo regionalni sukob – on u praksi znači potres čitavog globalnog energetskog sistema. I SAD to znaju.

Energetska mapa sukoba: Venecuela, Rusija, Iran

Savremeni energetski sukobi sve češće se vode oko tri velike naftne sile koje nisu deo zapadnog političkog bloka – Venecuele, Rusije i Irana. Upravo te zemlje godinama su pod snažnim američkim sankcijama ili političkim pritiskom koji je najčešće pravdan bezbednosnim ili demokratskim razlozima, ali je u praksi imao i snažne energetske posledice. Venecuela, koja ima najveće dokazane rezerve nafte na svetu, godinama je bila izložena ekonomskim sankcijama, dok je Iran pod strogim energetskim restrikcijama još od vremena spora oko nuklearnog programa. Rusija je pak od 2022. pogođena sankcijama zbog rata u Ukrajini, posebno u sektoru izvoza nafte i gasa.

Upravo zato su ove tri zemlje postale ključne tačke globalnog energetskog rivalstva, jer zajedno raspolažu ogromnim rezervama i predstavljaju važne snabdevače tržišta Evrope i Azije. U tom kontekstu mnogi analitičari napominju da je Vašington morao da bude svestan posledica napada na Iran, posebno činjenice da bi zatvaranje Ormuškog moreuza moglo da izazove globalni energetski šok. Iran je upravo to i učinio, koristeći kontrolu nad tim prolazom kao sredstvo pritiska nakon američko-izraelskih udara, što je odmah uzdrmalo svetska tržišta.

Paradoks je, međutim, u tome što je upravo zbog tog poremećaja Vašington počeo da popušta u nekim ranijim restrikcijama. Američka administracija je pre nekoliko dana privremeno ublažila deo sankcija na rusku naftu kako bi stabilizovala globalno tržište i sprečila još veći rast cena energenata. Ovaj potez izazvao je oštre reakcije u Evropi, gde su pojedine vlade upozorile da takva odluka indirektno jača ruske prihode od energije u trenutku kada rat u Ukrajini još traje. Istovremeno, Vašington je proširio i određene dozvole za energetske aktivnosti u Venecueli kako bi ublažio nestašice na tržištu izazvane krizom u Persijskom zalivu.

Sve to pokazuje koliko je globalno tržište energenata povezano: rat protiv jednog velikog proizvođača može da dovede do toga da se politički pritisak na druge proizvođače privremeno ublaži. Upravo zbog toga, današnja energetska mapa sveta sve više liči na složenu geopolitičku slagalicu u kojoj ratovi, sankcije i trgovina naftom postaju deo iste strategije nadmetanja za globalni uticaj.

Rat koji pre svega pogađa Aziju

Iako se rat vodi na Bliskom istoku, njegove posledice najjače se osećaju u Aziji, gde se nalaze najveći kupci nafte iz Irana, Rusije i Venecuele. Kina je danas najveći svetski uvoznik nafte i značajan deo svojih potreba zadovoljava upravo iz tih zemalja. Procenjuje se da oko 13 odsto kineskog uvoza nafte dolazi iz Irana, dok je Rusija njen pojedinačno najveći dobavljač. Slična je situacija i sa Indijom, trećim najvećim uvoznikom nafte na svetu koja je poslednjih godina postala jedan od glavnih kupaca ruske nafte, često po povlašćenim cenama. Zbog toga poremećaj u Persijskom zalivu najpre pogađa upravo azijske ekonomije koje veliki deo svojih energenata dobijaju morem iz tog regiona.

Prema procenama energetskih analitičara, više od 80 odsto nafte koja prolazi kroz Ormuz završava na azijskim tržištima, što znači da svaka blokada tog prolaza direktno pogađa industriju i transport u Kini, Indiji, Japanu i Južnoj Koreji. Upravo zato je zatvaranje kanala tokom aktuelnog sukoba izazvalo snažan energetski pritisak na azijske privrede. Mnogi analitičari zbog toga smatraju da sukob oko Irana nije samo regionalni rat, već i deo šireg strateškog nadmetanja između Sjedinjenih Država i Kine.

Svaki poremećaj u snabdevanju energentima iz Irana, Venecuele ili Rusije neposredno otežava kinesko dugoročno planiranje industrijskog razvoja i energetsku bezbednost. Istovremeno, pritisak na te zemlje sužava prostor Pekingu da nabavlja energente po nižim cenama ili mimo zapadnih finansijskih sistema.

Kao što smo rekli, ako se posmatra šira energetska mapa sveta, većina velikih proizvođača koji nisu čvrsto povezani sa zapadnim političkim blokom, već se našla pod nekim oblikom pritiska – Venecuela kroz otmicu predsednika i sankcije, Rusija kroz rat i restrikcije a Iran kroz direktni vojni sukob. Zbog toga se sve češće postavlja pitanje ko bi mogao da bude sledeća tačka napetosti u globalnoj energetskoj geopolitici, jer među velikim proizvođačima koji nisu deo zapadnih saveza, ostaje tek nekoliko država poput Iraka, Kazahstana ili Alžira, čiji su energetski resursi takođe od velikog strateškog značaja za svetsko tržište.

Napad na Iran: greška ili strategija

Rat protiv Irana otvorio je pitanje da li je reč o promišljenoj strategiji ili o potezu koji bi mogao da se pretvori u ozbiljan geopolitički bumerang. Zatvaranje Ormuškog moreuza i napadi na tankere već su doveli do naglog rasta cena nafte u svetu koje su tokom marta 2026. ponovo prešle granicu od 100 dolara po barelu i izazvale strah od nove globalne energetske krize. Takav razvoj događaja ne pogađa samo azijske ekonomije već i zapadne države, jer poskupljenje energenata podiže inflaciju, usporava privredni rast i povećava troškove transporta i industrijske proizvodnje.

Istovremeno, paradoks rata je u tome što su pojedini proizvođači energije od njega već imali koristi: prihodi Rusije od izvoza fosilnih goriva porasli su upravo zbog rasta cena energenata izazvanog sukobom. U takvoj situaciji rat protiv Irana može, paradoksalno, da ojača upravo one proizvođače energenata koji su godinama bili pod pritiskom sankcija i političkih sporova.

Ako sukob potraje i ako se trgovina energentima dodatno preusmeri prema Aziji, deo globalnog energetskog sistema mogao bi da se trajno pomeri van kontrole zapadnih tržišta i finansijskih institucija. To bi značilo da bi pokušaj očuvanja energetske dominacije mogao da ubrza njen kraj. U tom scenariju rat protiv Irana ne bi promenio samo ravnotežu snaga na Bliskom istoku, već – i samu arhitekturu svetskog energetskog poretka.

*U ovoj rubrici ćemo pokušati da pojasnimo aktuelne događaje tako što ćemo se podsetiti ključnih činjenica i istorijskog konteksta koji su im prethodili a koje smo u haosu raznoraznih narativa i tumačenja – možda i zaboravili. Čitaoci su pozvani da i sami predlože teme među onima koje su obeležile proteklu nedelju a kojima bi želeli da se BalkanMagazin pozabavi. Predloge možete slati na office@balkanmagazin.net.