KAKO SMO DOVDE DOŠLI: PRETNJA SILOM KAO INSTRUMENT SVETSKE POLITIKE

Dok Vašington upozorava Teheran da je vojna opcija „na stolu“ a Moskva trpi sankcije i osude zbog rata u Ukrajini, svet je sve češće svedok situacija u kojima velike sile posežu za pretnjom napadom kao gotovo rutinskim sredstvom pritiska. Izraelski vazdušni udari u Siriji, Libanu, Jemenu i Gazi pravdaju se bezbednosnim razlozima, američke intervencije i pokušaji smene režima u Latinskoj Americi objašnjavaju se zaštitom demokratije, dok se isti potezi drugih država nazivaju agresijom. Pitanje više nije samo ko je u pravu, već kako smo došli do toga da pretnja ratom postane – uobičajen politički alat.

Iran i pretnje bez dokaza

Pregovori između Iranske Islamske Republike i Sjedinjenih Američkih Država o nuklearnom programu koji su krajem februara 2026. nastavljeni u Omanu, predstavljaju pokušaj da se otkloni opasnost od vojne eskalacije dok svet i dalje strahuje od otvorenog sukoba. Iako su iranski zvaničnici opisali razgovore kao „dobar početak“ i izrazili spremnost da nastave dijalog, ključne razlike oko obogaćivanja uranijuma i inspekcija ostaju nerešene a američka strana već je pooštrila pritisak i rasporedila snažne vojne snage u regionu. Važno je naglasiti da do sada nisu predstavljeni čvrsti dokazi da Iran ima konkretan program razvoja nuklearnog oružja, iako je njegova zaliha obogaćenog uranijuma narasla do nivoa koji bi potencijalno mogao da se iskoristi za takvo oružje ako bi se dodatno obradio. Iranski zvaničnici stalno ponavljaju da njihov program ima isključivo civilnu svrhu, dok Vašington zahteva garancije i prekid potencijalnog razvoja nuklearnog naoružanja uz stroge inspekcije.

Pritisak na Teheran dodatno podseća na raniju američku strategiju prema Iraku početkom 2000-ih, kada su tvrdnje o oružju za masovno uništenje iskorišćene za opravdanje invazije 2003, što je ostavilo gorak trag za kredibilitet Zapada u regionu. U Iranu su mnogi zabrinuti da bi slična sudbina mogla da zadesi i njihovu zemlju ako ne popuste, jer se pretnje ratom iz Vašingtona sve otvorenije iznose bez konkretnih javnih dokaza o neposrednoj opasnosti.

Međunarodna pravila (ne) važe za sve

Za razliku od odnosa prema Rusiji nakon njene invazije na Ukrajinu 2022. koju su gotovo sve vodeće države i međuvladine organizacije osudile kao neopravdanu agresiju i koja je dovela do niza sankcija i rezolucija protiv Moskve, pritisku na Iran se pristupa znatno drugačije. Ruska invazija se vodi kao jasna i međunarodno dokumentovana vojna akcija protiv susedne suverene zemlje, zbog čega je većina članica UN i Europske unije više puta usvajala rezolucije koje osuđuju Moskvu i traže povlačenje ruskih snaga sa ukrajinske teritorije. U slučaju Irana, međutim, Sjedinjene Države prete vojnim napadima i vrše snažan politički i vojni pritisak povodom potencijalnog nuklearnog programa. Vašington uporno insistira da se spreči razvoj nuklearnih kapaciteta a američki predsednik Donald Tramp više puta je najavio da je „vojnu opciju“ ako pregovori ne uspeju, uprkos odsustvu dokaza da Iran predstavlja neposrednu nuklearnu pretnju.

Ovakav pristup izaziva percepciju dvostrukih standarda: dok je Moskva široko osuđena i sankcionisana zbog invazije na Ukrajinu, američke pretnje Iranu – uključujući raspoređivanje vojnih grupa i najave mogućeg napada, dobijaju znatno suptilniju međunarodnu reakciju, i to samo zato što SAD imaju snažnu mrežu saveznika na Zapadu i globalni uticaj.

To ne znači da kritike izostaju. Mnoge zemlje i analitičari upozoravaju da bi unilateralna upotreba sile protiv Irana bez jasnih dokaza mogla dodatno da destabilizuje region i pokrene novi talas sukoba, ali je jasno da se međunarodni odgovor ne meri isto kao u slučaju ruske agresije protiv Ukrajine. Ovo poređenje otvara suštinsko pitanje pravila međunarodnih odnosa: da li su principi suvereniteta, mira i zabrane agresije univerzalni, ili se primenjuju selektivno u zavisnosti od snage i položaja država koje ih krše ili prete da ih prekrše. U oba slučaja svet se suočava sa problemom doslednosti u primeni međunarodnih normi, ali reakcije i posledice pokazuju da ne postoje jedinstvena pravila za sve učesnike u savremenoj globalnoj politici.

Izrael i doktrina „preventivnih udara“

Valja podsetiti da su u protekle dve godine izraelske oružane snage intenzivno koristile vazdušne udare i druge vojne akcije kao sredstvo „prevencije“, najčešće ih pravdajući tvrdnjama o bezbednosnim rizicima koje protivnici navodno predstavljaju. Jedan od najznačajnijih primera je niz udara na Gazu koji su usledili nakon velikog napada Hamasa 7. oktobra 2023. i doveli do bombardovanja uz veliki broj civilnih žrtava, pri čemu su se takvi udari nastavili i tokom pregovora o prekidu vatre. Pored toga, Izrael je izveo niz vazdušnih napada van granica Gaze – uključujući i ciljanje položaja Hezbolaha u istočnom Libanu, udare u dolini Beka i oko palestinskog izbegličkog kampa Ain al Hilve u februaru 2026, koji su odneli živote civila i izazvali proteste libanskih vlasti zbog kršenja primirja. Izraelska vojska takođe je 2024. izvela operaciju u Siriji protiv „podzemnih objekata za proizvodnju preciznih projektila“, za koje je tvrdila da služe Iranu i njegovim saveznicima kao deo naoružavanja protiv Izraela. Nije izostao ni napad na Katar, i to baš za vreme pregovora o miru.

Kritičari ovakvog pristupa ističu da, iako Izrael često koristi termin „preventivni udar“ i tvrdi da cilja vojnu infrastrukturu ili pretnje, veliki broj civilnih žrtava i učestali prekidi primirja dovode u pitanje efikasnost i proporcionalnost takvih akcija. Dokumenta organizacija za ljudska prava, ali i izveštaji o ubijenim novinarima, skreću pažnju na to da ove operacije ostaju bez kredibilnih istraga o mogućim ratnim zločinima. Ove prakse, u kojima se preventivna logika pretvara u seriju udara koji prelaze državne granice i pogađaju civilne sredine, pokazuju kako je izraelska bezbednosna doktrina u poslednje dve godine prešla iz strogo defanzivne u ofanzivnu, sa sve većim rastezanjem ograničenja koja postavlja međunarodno pravo. (Više o izraelskim napadima možete pročitati u jednom od ranijih tekstova BM.) Slično rade i Sjedinjene Države, naročito od reizbora Donalda Trampa za predsednika 2024. godine.

Latinska Amerika: intervencije i sankcije

U poslednjim godinama, Sjedinjene Američke Države su prema Venecueli prešle sa sankcija na otvorene bezbednosne operacije (pročitajte više u BM-ovom tekstu), uključujući napade pod obrazloženjem borbe protiv narko-kartela i „kriminalnih mreža“, iako za pojedine optužbe nisu javno predstavljeni dokazi. Kulminacija je bila spektakularna akcija hapšenja Nikolasa Madura, predsednika Venecuele, koju je Vašington pravdao međunarodnim poternicama i optužbama za trgovinu drogom, dok su vlasti u Karakasu govorile o otmici i kršenju suvereniteta.

Prema Kubi pretnje su dobile bezbednosnu dimenziju kroz najave presretanja brodova, pojačan nadzor i mogućnost „ciljanih akcija“ protiv onih koje SAD označe kao saradnike režima, sve pod izgovorom zaštite nacionalne bezbednosti i suzbijanja ilegalnih tokova robe i ljudi.

U odnosu na Meksiko, pojedini američki zvaničnici su javno pominjali mogućnost jednostranih vojnih udara protiv kartela, ukoliko vlasti u Meksiko Sitiju „ne budu dovoljno efikasne“, što je izazvalo oštre reakcije, ali bez konkretnih međunarodnih posledica po Vašington.

Zajedničko svim ovim primerima jeste da se pretnje silom i vojne operacije predstavljaju kao legitimne mere samoodbrane, dok ozbiljnije osude ili sankcije protiv SAD (ili Izraela) izostaju, pa takve akcije ostaju u zoni politički prihvatljivog ponašanja velikih sila – na koje drugi nemaju pravo.

*U ovoj rubrici ćemo pokušati da pojasnimo aktuelne događaje tako što ćemo se podsetiti ključnih činjenica i istorijskog konteksta koji su im prethodili a koje smo u haosu raznoraznih narativa i tumačenja – možda i zaboravili. Čitaoci su pozvani da i sami predlože teme među onima koje su obeležile proteklu nedelju a kojima bi želeli da se BalkanMagazin pozabavi. Predloge možete slati na office@balkanmagazin.net.