KAKO SMO DOVDE DOŠLI: PAD ORBANA I VRAĆANJE RUSKE NAFTE

Promena vlasti u Mađarskoj, posle šesnaest godina vladavine Viktora Orbana, u mnogim evropskim prestonicama dočekana je kao politički preokret i simbolično udaljavanje Budimpešte od Moskve. Međutim, već na prvim konferencijama za novinare novi premijer Peter Mađar jasno je poručio da će zemlja nastaviti da kupuje najjeftiniju dostupnu energiju, uključujući rusku naftu i gas. Ta izjava otvorila je mnogo šire pitanje: zašto je nešto što zvuči kao čista ekonomska logika danas postalo politička vest, i ko u savremenom svetu zapravo koristi energente kao sredstvo političkog pritiska. Jer, dok Evropa pokušava da smanji zavisnost od ruskih izvora, Mađarska i dalje ostaje među državama koje u velikoj meri zavise od ruskog snabdevanja.

U tom raskoraku između politike i realnosti nalazi se i šira priča o savremenoj geopolitici – o tome ko danas kontroliše energiju, ko je koristi kao pritisak i koliko su političke odluke često ograničene prostom ekonomskom računicom.

Mapa Ormuskog zaliva koji u ratnim sukobima zatvaraju Iran i SAD: već je sasvim zaboravljeno da je Rusija optuživana za planiranje da zatvori isporuke energenata, mada to nikada dosad nije uradila (foto https://boereport.com/2026/04/17/reactions-of-industry-and-leaders-to-iran-saying-hormuz-is-open/)

Preokret ili simbolična pobeda

Izborni poraz Orbana 12. aprila označio je kraj njegove duge vladavine i jedan od najvećih političkih preokreta u savremenoj istoriji Mađarske. Nova većina, predvođena Mađarom i njegovom strankom Tisa, osvojila je ubedljivu podršku birača, čime je prvi put posle više od jedne decenije otvoren prostor za temeljnu promenu političkog kursa zemlje.

Reakcije iz evropskih prestonica bile su gotovo euforične: predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i više zapadnih lidera ocenili su rezultat kao signal da se Mađarska vraća „evropskom putu“ i vrednostima koje su, prema njihovim rečima, bile potisnute tokom Orbanove ere. U Briselu se otvoreno govorilo o očekivanju da nova vlast obnovi saradnju sa Evropskom unijom i ubrza proces oslobađanja zamrznutih fondova, čija je vrednost procenjena na više milijardi evra. Istovremeno, mnogi analitičari su promenu vlasti posmatrali kao potencijalni geopolitički zaokret, jer je Orban godinama važio za jednog od retkih evropskih lidera koji je održavao pragmatične odnose sa Moskvom uprkos sankcijama.

Zbog toga su se u pojedinim zapadnim medijima izborni rezultati tumačili i kao simbolično udaljavanje Mađarske od ruskog političkog i energetskog uticaja. Takva očekivanja dodatno su podgrejana činjenicom da je nova vlast odmah započela pregovore sa evropskim institucijama kako bi popravila narušene odnose i ponovo otvorila finansijske kanale prema Budimpešti.

Međutim, iza političke simbolike krije se složenija realnost, jer se već u prvim danima posle izbora pokazalo da promene u spoljnopolitičkom tonu ne znače nužno i trenutnu promenu ekonomskih i energetskih veza.

Najjeftinija opcija kao politička vest

Jedna od prvih poruka nove mađarske vlade bila je da se snabdevanje energentima neće menjati preko noći, pa je premijer Peter Mađar izjavio da će zemlja nastaviti da koristi rusku naftu dok god je to ekonomski najpovoljnije rešenje. Već sredinom aprila najavljeno je da bi dotok nafte kroz naftovod Družba mogao da se nastavi bez prekida, što je protumačeno kao signal kontinuiteta u energetskoj politici uprkos političkoj promeni vlasti. Razlog za takav pristup leži u činjenici da Mađarska i dalje u velikoj meri zavisi od infrastrukture povezane sa ruskim energentima, pa bi nagla promena snabdevanja zahtevala godine ulaganja u nove pravce i izvore.

Zato je izjava novog premijera da „razume političke principe, ali ne želi odluke koje bi direktno štetile mađarskoj privredi“ izazvala pažnju širom Evrope, jer je otvorila pitanje koliko je energetska politika zapravo vođena ideologijom a koliko računicom. U pojedinim evropskim krugovima već se čuju procene da bi, nakon završetka aktuelnih sukoba i stabilizacije tržišta, deo evropskih zemalja mogao da razmotri ublažavanje energetskih ograničenja prema Rusiji, pre svega iz ekonomskih razloga. Takve procene zasad ostaju u domenu političkih nagađanja, ali sama činjenica da se o njima javno govori pokazuje koliko su evropske ekonomije i dalje osetljive na cenu energenata.

Energetika kao političko oružje

Godinama unazad u evropskoj politici dominirao je narativ da Rusija koristi svoje energente kao sredstvo pritiska, uz upozorenja da bi Moskva mogla da zatvori ventile kad god to proceni kao politički korisno. Taj stav dodatno je ojačan nakon početka rata u Ukrajini 2022, kada je deo evropskih država ubrzano počeo da traži alternativne izvore snabdevanja, strahujući od mogućih prekida isporuka. Međutim, tok događaja u narednim godinama pokazao je složeniju sliku, posebno nakon eksplozija na gasovodu Severni tok u septembru 2022. koje su trajno prekinule jedan od ključnih pravaca dopremanja ruskog gasa u Evropu i otvorile niz političkih sporova o odgovornosti.

Istovremeno, energetski tokovi su više puta bili dovedeni u pitanje i političkim odlukama o sankcijama, uključujući ograničenja na uvoz ruske nafte koja su primorala zemlje poput Mađarske i Slovačke da traže posebne izuzetke zbog zavisnosti od naftovoda Družba. Slična dinamika vidljiva je i na drugim tačkama sveta: tokom najnovijeg rata sa Iranom, zatvaranje Ormuškog moreuza izazvalo je najveći poremećaj u globalnom snabdevanju naftom u savremenoj istoriji; američka zaplena venecuelanskih tankera šokirala je svet, ali se akcija SAD nastavila, dovodeći tako, ne samo Venecuelu, već i Kubu i zemlje poput Kine u problem sa snabdevanjem energentima.

Ovi primeri pokazuju da energenti nisu samo roba na tržištu, već i instrument političkog nadmetanja, koji različite strane koriste u zavisnosti od sopstvenih interesa. Upravo zato današnje rasprave o energetici više nisu samo pitanje ekonomije, već i bezbednosti, savezništava i strateškog uticaja.

Nova vlast, stari problemi

Nova mađarska vlada suočava se sa složenim odnosima na tri strane: prema Briselu, koji očekuje političko usklađivanje; prema Moskvi, od koje i dalje stiže najveći deo energenata; i prema Vašingtonu koji pažljivo prati šta se dešava, jer je Orban važio za saveznika američke administracije. Promena vlasti u Budimpešti ima širi značaj od samog mađarskog političkog okvira, jer predstavlja test koliko je moguće uskladiti političke ciljeve sa ekonomskom realnošću.

Ako nova mađarska vlada uspe da zadrži energetske veze sa Rusijom a istovremeno popravi odnose sa Evropskom unijom, takav model mogao bi da postane presedan za druge države koje se nalaze u sličnoj situaciji. U suprotnom, ukoliko pritisci iz Brisela i Vašingtona budu jači od ekonomskih interesa, Mađarska bi mogla da postane primer kako političke odluke nadjačavaju tržišnu logiku – uz posledice koje bi se osetile širom Evrope.

*U ovoj rubrici ćemo pokušati da pojasnimo aktuelne događaje tako što ćemo se podsetiti ključnih činjenica i istorijskog konteksta koji su im prethodili a koje smo u haosu raznoraznih narativa i tumačenja – možda i zaboravili. Čitaoci su pozvani da i sami predlože teme među onima koje su obeležile proteklu nedelju a kojima bi želeli da se BalkanMagazin pozabavi. Predloge možete slati na office@balkanmagazin.net.