KAKO SMO DOVDE DOŠLI: PREGOVORI U ISLAMABADU – MIR ILI PODELA PLENA

Pregovori između Sjedinjenih Država i Irana, započeti u subotu u Islamabadu, prvi je direktan susret dve strane od početka rata i dolazi u trenutku kada je primirje slabašno a sukobi u regionu još traju. Delegaciju SAD predvodi potpredsednik, što pokazuje koliko su ulozi visoki i koliko je situacija izmakla iz okvira klasične diplomatije. Istovremeno, svet sa neizvesnošću prati pregovore o slobodnoj plovidbi kroz Ormuški moreuz, kroz koji prolazi oko petine svetske nafte. Nakon što je Iran tokom rata praktično zatvorio prolaz, globalna tržišta energenata ostala su uzdrmana a cene nafte počele da osciluju u zavisnosti od svake nove političke poruke.

Dok Vašington i Teheran pregovaraju o tačkama sporazuma – jednoj verziji sa deset i drugoj sa petnaest uslova, sukobi u Libanu i dalje traju, Izrael nastavlja napade a pitanje ostaje otvoreno: ko je zapravo „pobedio“ u ovom ratu i da li pregovori označavaju kraj sukoba ili tek novu fazu nadmetanja velikih sila.

Zašto je Vens za stolom

Dolazak američkog potpredsednika Džej Di Vensa u Islamabad na direktne pregovore sa Iranom tumači se kao jasan znak da je kriza dostigla nivo na kojem rutinska diplomatija više nije dovoljna. U američkoj političkoj praksi slanje potpredsednika na ovako rizične razgovore obično znači da je u pitanju stvar od presudnog državnog interesa, ali i političkog opstanka same administracije. Posebnu težinu daje činjenica da je upravo Vens prethodnih godina bio poznat po skeptičnom odnosu prema američkim vojnim intervencijama, upozoravajući u Senatu da „Sjedinjene Države ne smeju ulaziti u ratove bez jasnog izlaza i bez definisanog cilja“. Njegova sadašnja uloga pregovarača zato predstavlja svojevrsni politički zaokret – od kritičara vojnih intervencija do čoveka koji treba da pronađe način da se iz jedne takve krize izađe.

U isto vreme, u Vašingtonu se ovi pregovori posmatraju i kroz prizmu unutrašnje politike, jer se administracija suočava sa sve većim pritiskom javnosti zbog posledica rata i rasta cena energenata. Predstojeći izborni ciklus dodatno podiže tenzije, pa bi eventualni diplomatski uspeh mogao da postane ključni politički kapital za vladajući tim. Za samog Vensa, koji se u američkim političkim krugovima već vidi kao mogući kandidat za najviše funkcije u narednim godinama, uspeh ili neuspeh u Islamabadu mogao bi da ima dugoročne posledice po ličnu političku budućnost. Zato njegovo prisustvo za pregovaračkim stolom ne govori samo o težini međunarodne krize, već i o dubokoj unutrašnjoj političkoj računici koja prati svaki potez američke strane.

Pregovori (ne samo) o Ormuzu

Na prvi pogled, paradoks pregovora u Pakistanu leži u činjenici da se glavna tema – slobodan prolaz kroz Ormuški moreuz, formalno već našla u okviru privremenog dogovora postignutog početkom meseca kada je Iran najavio da će omogućiti ograničeno otvaranje pomorskih ruta nakon prekida vatre. Ipak, taj dogovor ostao je krhak i uslovan, pa brodarske kompanije i dalje oklevaju da pošalju tankere kroz moreuz bez jasnih bezbednosnih garancija. Zato se sada ne pregovara samo o prolazu brodova, već o tome ko će i pod kojim uslovima imati kontrolu nad jednim od najvažnijih energetskih puteva sveta.

U tom kontekstu, na stolu su dve verzije sporazuma: iranski predlog od 10 tačaka koji se fokusira na prekid napada, ukidanje dela sankcija i odmrzavanje finansijskih sredstava, i američki predlog od 15 tačaka kao širi okvir koji uključuje bezbednost plovidbe kroz Ormuz, ograničenja aktivnosti iranskih saveznika i nadzor nad pojedinim vojnim kapacitetima. Prema dostupnim informacijama, iranska strana traži odmrzavanje dela sredstava blokiranih u zapadnim bankama, kao i garancije da neće biti novih udara na teritorije i saveznike koje Teheran podržava u regionu. S druge strane, američki pregovarači insistiraju na obustavi napada na pomorske rute i ograničavanju delovanja iranskih saveznika, pre svega u Libanu i Jemenu, gde su poslednjih nedelja zabeleženi novi udari na infrastrukturu povezanu sa energetskim tokovima.

Upravo zato ovi razgovori, uprkos formalnom okviru o slobodi plovidbe, zapravo zadiru mnogo dublje – u pitanje kontrole nad regionom i raspodele političkog uticaja. Drugim rečima, Ormuški moreuz danas nije samo pomorski prolaz, već simbol pregovora o ravnoteži snaga na Bliskom istoku, te su i pregovori u Pakistanu okvir za novi politički aranžman koji će dugoročno preoblikovati odnose u regionu.

Proglašenje pobede za rat – koji traje

Paradoks aktuelne situacije ogleda se u tome što i Vašington i Teheran javno govore o uspehu, iako rat na terenu očigledno nije završen. Američki predsednik proglasio je „stratešku pobedu“ nakon postizanja privremenog primirja, dok su iranski zvaničnici istakli da je sama činjenica da je država opstala pod udarima, dovoljan dokaz uspeha njihove odbrane. U međuvremenu, Izrael je nastavio vojne operacije u Libanu, jasno naglašavajući da primirje sa Iranom ne obuhvata taj front i da će napadi na položaje Hezbolaha biti nastavljeni „punom snagom“.

Samo nekoliko dana nakon objave primirja, u talasu vazdušnih udara pogođeno je više od stotinu ciljeva širom Libana a u jednom od najtežih dana od početka sukoba poginulo je više od sto ljudi, što je dodatno uzdrmalo ionako krhku diplomatsku ravnotežu. Istovremeno, arapske zemlje regiona reagovale su oprezno i uzdržano, izbegavajući otvoreno svrstavanje i uglavnom pozivajući na smirivanje tenzija, ali bez odlučnijih političkih poteza koji bi mogli da promene tok događaja. U takvom ambijentu posebno se primećuje odsustvo snažnije reakcije međunarodnih institucija, jer su pozivi na prekid vatre iz Ujedinjenih nacija ostali bez konkretnih mehanizama sprovođenja. Slična sudbina zadesila je i takozvani „Odbor za mir“, koji je najavljen kao politički okvir za rešavanje sukoba, ali se u praksi do sada nije nametnuo kao stvarni faktor odlučivanja.

Zbog toga se danas sve češće može čuti ocena da se rat formalno privodi kraju – za pregovaračkim stolom, dok se na terenu nastavlja, gde tek pitanje o tome ko je pobedio postaje besmisleno, bar dok se ne vidi ishod dijaloga u Islamabadu.

Nafta i realnost: koliko svet zaista plaća rat

Kretanje cena nafte poslednjih nedelja najbolje pokazuje koliko rat na Bliskom istoku utiče na svakodnevni život daleko od zone sukoba. Na vrhuncu blokade Ormuškog moreuza, fizičke isporuke nafte dostizale su gotovo 150 dolara po barelu, što je posledica naglog prekida snabdevanja i panike među rafinerijama koje su pokušavale da obezbede hitne zalihe. Takođe, same berzanske cene reagovale su izuzetno burno: posle objave privremenog primirja početkom aprila, cena je u samo jednom danu pala ispod 100 dolara, što pokazuje koliko tržište reaguje na političke poruke a ne samo na realne tokove nafte.

Analitičari upozoravaju da je deo poskupljenja posledica stvarnih poremećaja – zatvaranja pojedinih naftnih polja i smanjenog transporta kroz Ormuz, gde je broj brodova pao sa oko 138 dnevno na svega 15, ali i da je značajan deo rasta cena rezultat straha i spekulativnog trgovanja. U prilog tome govori i podatak da su svetske institucije ovaj sukob već označile kao najveći poremećaj u snabdevanju naftom u savremenoj istoriji, sa desetinama miliona barela dnevno izbačenih iz redovnih tokova. Zbog toga je teško govoriti o jednoj „realnoj“ ceni nafte, jer se ona danas formira pod jednakim uticajem ratnih događaja i očekivanja finansijskih tržišta.

Ako pregovori u Islamabadu donesu stabilniji dogovor i omoguće punu plovidbu kroz Ormuz, moguće je postupno smirivanje tržišta i povratak cena na niže nivoe, što već nagoveštavaju pojedine banke koje su smanjile svoje prognoze za idućih nekoliko meseci. Međutim, svaki novi napad na infrastrukturu ili neuspeh pregovora mogao bi da izazove novi talas rasta cena, jer su zalihe već zategnute a transport i dalje ne funkcioniše normalno.

Zato svet danas ne plaća samo cenu goriva na pumpama, već i cenu neizvesnosti – a upravo ona, više nego sama količina nafte, postaje najskuplja posledica ovog rata.

*U ovoj rubrici ćemo pokušati da pojasnimo aktuelne događaje tako što ćemo se podsetiti ključnih činjenica i istorijskog konteksta koji su im prethodili a koje smo u haosu raznoraznih narativa i tumačenja – možda i zaboravili. Čitaoci su pozvani da i sami predlože teme među onima koje su obeležile proteklu nedelju a kojima bi želeli da se BalkanMagazin pozabavi. Predloge možete slati na office@balkanmagazin.net.