Zbog skupe energije, protekcionizma SAD i niskih cena Kine: U Nemačkoj je u toku deindustrijalizacija

“Preduzetnici i rukovodioci su po prirodi oportunisti. Ako se vetar promeni, oni menjaju kurs. Kratkoročno, ovo može izgledati razumno jer nije dobro za poslovanje da se predugo odupirete promenama koje izgledaju neizbežne. Dugoročno, međutim, izuzetna fleksibilnost nemačke ekonomske elite mogla bi da naškodi celoj zemlji. Posledice već vidimo“, piše konzervativni nemački list Ciceron https://www.cicero.de/wirtschaft/mittelstand-wirtschaft-deindustrialisierung-habeck-grune-graichen-strom

kojeg prenosi francuski Kurie Enternasional u svom pregledu štampe.

List konstatuje da je Nemačka “zemlja, koja je izgradila snagu, svoju vrednost i svoje mesto u svetu na svojoj legendarnoj sposobnosti da obnovi  industriju posle dva izgubljena svetska rata“, sada “na ivici je da uništi stubove svog uspeha“.

Lavina problema koja danas pogađa nemačku industriju nasleđe je Angele Merkel. Bivša konzervativna kancelar samo je skakala iz krize u krizu, bez globalne vizije i bez strateškog  pravca za zemlju  - ocenjuje Ciceron.

Ubrzanje rušenja

“Pošto je više volela da se dopadne svojim biračima, odustala je od reformi koje su ipak bile neophodne. Rezultat: loša infrastruktura, birokratija koja se širi, spora digitalizacija i sistem socijalnog i penzijskog osiguranja koji sve više guši mlade ljude i buduće generacije. Danas, rat u Ukrajini takođe naglašava ključnu grešku koja je bila prekretnica u nemačkoj energetskoj politici nakon katastrofe u Fukušimi (izlazak iz nuklearne energije i rastući značaj ruskog gasa za pokretanje ekonomije)“.

“Ovo je bio samo uvod, pre nego što je sadašnja vlada (koju su činili socijaldemokrati, zeleni i liberali) krenula u akciju. Sve stranke u vladinoj koaliciji – svaka iz različitih razloga i na različite načine – odgovorne su za pokret deindustrijalizacije kojeg već vidimo da je u toku u nekoliko sektora“.

“Koalicija socijaldemokratskog kancelara Olafa Šolca došla je na vlast na osnovu  obećanja o ponovnom pronalaženju „socijalne tržišne ekonomije“ konzervativca Ludviga Erharda (koji se smatra arhitektom nemačkog „ekonomskog čuda“ posle Drugog svetskog rata). Međutim, ona je pre svega, uspela je da ubrza ovu ogromnu operaciju rušenja zato što Zeleni, stranka koja je suštinski neprijateljska prema industriji i ideji rasta, drže poluge moći“.

Energija u srcu krize

“Imenovanje njihovog vođe, Roberta Habeka, za 21. naslednika Ludviga Erharda na mestu ministra privrede, u početku je dočekano sa oduševljenjem. Čovek je delovao sveže i nedogmatično; znao je i da sluša i da govori. Njegovi improvizovani video snimci, u kojima je ležernim i poznatim tonom objašnjavao svoju politiku, činili su čuda. Habek je tada stekao poene ne samo u sopstvenoj partiji, već i u privrednim i industrijskim krugovima“, piše dalje Ciceron i zaključuje: “Danas je malo ostalo od ovog početnog entuzijazma i nade da ćemo biti svedoci „ekonomskog i ekološkog čuda“. Ambicija za obnovom ustupila je mesto frustraciji i rezignaciji u nemačkim kompanijama. Teška su vremena za industrije koje troše mnogo energije i suočavaju se sa međunarodnom konkurencijom: fabrike papira, livnice, čeličane i hemijska industrija.”

“Braneći ideju regulisanja industrijskih cena električne energije, ministar privrede otkriva svu konfuziju i kontradiktornost aktuelne nemačke politike. On bi sada želeo da subvencijama pokrije troškove energije najzahtevnijih sektora nakon što su zatvorene poslednje nemačke nuklearne elektrane koje bi bile pouzdan i jeftin izvor električne energije (ove instalacije su odavno amortizovane). Ekonomisti su na ovo upozoravali. Robert Habek je međutim mesecima tvrdio – bez činjenične osnove – da Nemačka nema problema sa snabdevanjem energijom zato što nije hteo da se svađa sa svojim starim partijskim drugovima.”

Struja jeftinija u Francuskoj

Stefan Bauer ima problem sa snabdevanjem – i to veliki.

„Kada naša fabrika radi punim kapacitetom, troši struje koliko i grad od 150.000 stanovnika. To je više od 500 gigavat sati godišnje“, objašnjava menadžer RV Silicijum.

Sa sedištem u Pokingu, u Donjoj Bavarskoj, njegova kompanija izvlači sirovi silicijum, esencijalno jedinjenje za proizvodnju elektronskih čipova, solarnih panela i za rad hemijske industrije. Zbog toga je Evropska unija (EU) označila silicijum kao sirovinu od strateškog značaja. RV Silicijum, koji pripada American Advanced Metallurgical Group, jedini je proizvođač u Nemačkoj.

„Struja predstavlja više od polovine troškova naše proizvodnje. Problem je što se takmičimo sa stranim kompanijama koje svoju struju plaćaju znatno manje: Kina, Norveška, Francuska”, nastavlja Bauer. “Struja je toliko poskupela da smo morali da obustavimo proizvodnju početkom godine. Ponovo smo je pokrenuli u martu, ali samo sa 25 odsto kapaciteta - to nije isplativo.”

Zapažanje koje deli Ulf Gerkens, šef kompanije Aurubis, koja proizvodi bakar: bez ograničenja cene električne energije za proizvođače, energetski najintenzivnije kompanije rizikuju da napuste Nemačku.

„U Sjedinjenim Državama sam zaključio ugovor na 3 centa po kilovat satu“, izjavio je on početkom maja na sastanku nemačkog liberalne analitičke grupe Marktvirtšaft . “U Nemačkoj smo na 12 centi. Energetski intenzivne industrije ne mogu pratiti korak.”

Deindustrijalizacija "u punom zamahu" ili "u brzom ritmu"

Klima je strašna, posebno za kompanije koje posluju na međunarodnim tržištima, ali ostaju sa sedištima u svojim matičnim zemljama. Ovakvu sumornu klimu krajem aprila potvrdila je studija koju je sprovelo udruženje malih i srednjih preduzeća (MSP) među 845 porodičnih preduzeća. Od njih, 96% veruje da je deindustrijalizacija Nemačke već počela. Polovina njih je čak uverena da je pokret „trenutno u punom zamahu”. Druga polovina - da je reč o “brzom ritmu deindustrijalizacije”.

Ciceron dodaje da ove kompanije ne napuštaju zemlju preko noći. Ali ni oni ne grade ništa novo. To je opasnost. Na pitanje „Gde biste otvorili preduzeća?“ samo 44% njih je odgovorilo „U Nemačkoj“. Većina se odlučuje za „drugu zemlju“.

Administrativne nevolje

Visoka cena energije je jedna stvar. Ali za nemačke preduzetnike i menadžere, bujna birokratija je još problematičnija. Bilo da se radi o lancima snabdevanja ili građevinskim dozvolama, svuda se propisi umnožavaju kao i administrativne obaveze, procedure se odugovlače i administracije ometaju jedna drugu.

Leonhard Birnbaum, izvršni direktor EON-a, snabdevača električnom energijom iz Esena, nije birao  reči tokom sastanka istraživačkog centra Marktvirtšaft.

„Ceo nemački administrativni sistem više ne funkcioniše“, rekao je on. “U opštinama, službe su preplavljene složenim procedurama i propisima.”

On navodi primer zamene starih, novom vrstom transformatora što su saobraćajne vlasti dugo odbijale iz straha da će se zbog toga privremeno ugasiti semafor.

Slušajući Birnbauma, stiče se utisak da je najavljena transformacija osuđena na propast. Da država nije u stanju da realizuje svoje projekte. Pogotovo kada se muči da sve sredi i uklopi do najsitnijih detalja, zaključuje Ciceron.

Ovo je najveći spor između Zelenih i liberala FDP-a u vladinoj koaliciji. Dok Habek i kompanija žele da regulišu sve što preduzeća i građani imaju pravo da rade, liberali se oslanjaju na tržišne sile. I oni žele da postave ambiciozne klimatske ciljeve, ali ostavljaju otvoren put akterima promena.

Dvorci umesto vetrenjača

Za nemačku industriju, uzrok teškoća nije samo vlada, upozorava Ciceron. Konkurencija je sve jača u celom svetu. Sjedinjene Države se oslanjaju na protekcionizam i ogromne subvencije, dok Kina u potpunosti koristi svoje prednosti u pogledu troškova proizvodnje i sirovina. Evropski proizvođači automobila počinju da plaćaju cenu. Kineski električni automobili preplavljuju Stari kontinent i smanjuju prodaju evropskih proizvođača u Kini.

Početkom maja, tokom sajma automobila u Bohumu, generalni direktor Stelantis grupe (Sitroen, Opel, Fijat, Džip, Krajsler) Karlos Tavares upozorio je da će se rat cenama sa Kinezima i Amerikancima verovatno loše završiti. “Ako se strukture troškova evropskih proizvođača ne promene, svi električni automobili čija je cena 25 hiljada evra, u budućnosti će se proizvoditi van kontinenta”, predviđa Tavares koji oslikava sumornu budućnost Evrope:

„Za deset godina služićemo kafu Kinezima i američkim turistima u Evropi“.

Ovo može izgledati cinično i preuveličano, ali bi to moglo biti rezultat ekonomske politike koju Nemačka trenutno vodi pod okriljem Zelenih. Ova partija “nastavnika iz zbornice“, neprijateljski raspoložena prema industriji, radi na sprovođenju novog Morgentauovog plana (posleratnog projekta koji je planirao da od Nemačke napravi suštinski poljoprivrednu i stočarsku državu). Njihov san o transformaciji Savezne Republike u raj organske proizvodnje možda će poslužiti kao kulisa za bogate posetioce iz ekonomski prosperitetnijih regiona. Tada bi bilo razumnije graditi zamkove nego vetrenjače. Jer u ovom trenutku deindustrijalizaciju Nemačke prati industrijalizacija pejzaža, zaključuje Ciceron.