Veštačka inteligencija: kad više nećemo morati da učimo

Ne tako davno, ljudi su mislili da je zemlja meda i mleka divno mesto koje postoji samo u poslovicama i bajkama. Pečene guske padaju pravo na sto, samo treba da se sagnete da biste pokupili kolutove sira, mleko teče u potocima, ograde su napravljene od kobasica, a kapci od medenjaka. Sve je nadohvat ruke, bez ikakvog napora. Fikcija previše dobra da bi bila istinita. Osim u slučaju da...

Sada znamo da leteće pečene guske i ograde od kobasica zaista postoje: u „kognitivnom raju“ koji veštačka inteligencija (AI) stvara za nas. Ona čita knjige umesto nas i sažima njihov sadržaj umesto nas – u suštini, radi umesto nas, tako da sve što treba da uradimo je da progutamo i svarimo. Ona se brine o zapisnicima sa sastanaka i o obukama. Piše šarmantne govore i sažete eseje, a da mi ne moramo ni prstom da mrdnemo.

Šta posle „kraja učenja“?

Ljudi poput Ilona Maska već rade na tome. Ako jednog dana veštačka inteligencija bude implantirana u naš mozak, kao što futurista Rej Kurcvajl* zamišlja, na primer, ljudi jednostavno neće imati šta više da uče. Frustracija zbog gledanja kako znanje ulazi na jedno uvo, a izlazi na drugo biće gotova. Frustracija zbog nedostatka talenta za određene stvari biće gotova. Svako će moći da asimilira ono što želi u dve kašičice. Ljudska bića će prevazići sebe.

Toliko o optimističnoj viziji stvari. Međutim, izraz „zemlja meda i mleka“ može se odnositi i na čuvenu sliku istog imena Pitera Brojgela Starijeg. Umetnik je naslikao dotičnu scenu tokom druge polovine 16. veka: prikazuje tri muškarca koji leže na zemlji, vidljivo više ne kontrolišući svoja naduta tela. Izvaljeni su i iscrpljeni. Okruženi su raznovrsnom hranom i pićem. Sve je tu. Samo treba malo da ispruže ruke, ali su previše umorni i siti za to.

Ka kakvoj viziji idemo? Kakva intelektualna zemlja meda i mleka nas čeka? Da li bi svet u kome više ne moramo da učimo bio raj gde bismo mogli da vodimo život iz snova, bez napora, umora ili bola? Ili smo, naprotiv, zarobljeni u paklenom vrtlogu? Kakav bi efekat kraj učenja imao na nas?

Iako je teško pružiti čvrsto potkrepljen odgovor, u izvesnoj meri imamo uvid u posledice tehnizacije mišljenja preko studije koja je dospela na naslovne strane prošlog juna, kada su istraživači sa Masačusetskog instituta za tehnologiju (MIT) utvrdili da je upotreba ChatGPT-a dovela do smanjenja povezanosti između neurona. Do ovog rezultata autori studije su došli mereći moždane aktivnosti tokom pisanja eseja. Ovaj efekat opstao tokom pisanja sledećeg eseja bez pomoći veštačke inteligencije.

„Digitalna amnezija“ i nadmenost zbog Gugla

Smanjena neuronska povezanost ne znači nužno da korisnici veštačke inteligencije postaju glupi. Ali svakako izgleda da potvrđuje da će morati manje da razmišljaju. Iako je studija imala premalo učesnika (54 osobe starosti od 18 do 39 godina, iz dvanaest različitih zemalja) da bi se izveli zaista pouzdani zaključci, ona ipak postavlja važno pitanje: šta se dešava kada naš mozak više nije angažovan u redovnim intervalima? Da li ćemo atrofirati svoje veštine razmišljanja pod uticajem veštačke inteligencije, poput mišića, jer više ne vežbamo?

Rezultati ove studije su u skladu sa rezultatima drugih eksperimenata: 2020. godine pokazano je da ljudi koji koriste GPS imaju mnogo veće poteškoće sa samostalnom navigacijom. Druge studije su utvrdile da lošije pamtimo informacije kada znamo da im možemo pristupiti digitalno. To se naziva „digitalna amnezija“. To je isti fenomen koji se javlja kada napravite listu obaveza, a koja bledi iz pamćenja čim se zapiše.

Nažalost, ovaj oblik amnezije izgleda ide ruku pod ruku sa drugim fenomenom: 2021. godine jedna studija je pokazala da korisnici interneta precenjuju svoje znanje nakon pokretanja pretrage na Guglu. Dakle, da li će tako izgledati budućnost?

Naš kapacitet razmišljanja može postati usporen, ali da to ne primetimo, jer se i dalje osećamo veoma inteligentno zbog naše efikasnosti u korišćenju veštačke inteligencije. Da li ćemo tada izgubiti sposobnost da kritički preispitujemo sebe i svoju okolinu? Sasvim je moguće.

Bez radosti učenja i radoznalosti?

I to možda nije jedini problem. Učenje izgleda ima važnu karakteristiku jer zahteva trud. Barem nas tome uče istraživanja o motivaciji. Prvo moramo prevazići prepreku da bismo se osećali efikasno. Učenje pruža zadovoljstvo samo kada nam se ono što smo postigli činilo napornim.

Na kraju krajeva, veće zadovoljstvo je da sami ispečemo kolač nego da koristitimo gotovu smesu (čak i ako je to brži način). Većini ljudi  draže je da se penju na planinu snagom mišića nego da se voze žičarom do vrha.

Ali ako bi sve intelektualne planine bile opremljene žičarama i ako bi se društveno očekivalo da ih koristimo, ko bi i dalje pronalazio hrabrosti i motivacije za planinarenje? Videli bismo isti fenomen koji je već primećen u školama i na univerzitetima: oni koji ne iskoriste puni potencijal veštačke inteligencije su u neposrednom nepovoljnom položaju.

Oni koji se trude da sami uče – zaostaju za onima koji koriste AI. Nastavnici sada pretpostavljaju da većinu domaćih zadataka nisu pisali učenici, već veštačka inteligencija.

Ako je metafora o žičari validna, možemo pretpostaviti da će pojava domaćih zadataka napisanih od strane ili uz pomoć veštačke inteligencije eliminisati radost učenja. I da će, u školi i na univerzitetu, ali i drugde, ovaj nestanak radosti učenja biti praćen intelektualnom radoznalošću o drugima.

Grozničave diskusije, žestoke polemike... Sve bi to postalo suvišno, jer nam ova vrsta razmene više ne bi dozvolila da steknemo nova ili iznenađujuća znanja. A čak i da jeste, bila bi previše neefikasna.

Zar radoznalost i zadovoljstvo razmišljanja nisu svojstva ljudske prirode? Platon je, u svakom slučaju, opisao čudo i želju za razumevanjem sveta – poreklo filozofije – kao „najveći dar koji je ikada dat i koji će ikada biti dat smrtnom rodu, dar koji dolazi od bogova“.

Kada je Kristofer Kolumbo tražio zapadni put do Indije, vodila ga je radoznalost. Leonardo da Vinči, koji je i danas arhetip univerzalnog genija, želeo je ne samo da razume svet u svoj njegovoj raznolikosti, već i da ga oblikuje, vođen neukrotivom radoznalošću pronalazača.

Šta je pravedno i dobro?

U svojoj čuvenoj Nikomahovoj etici, Aristotel je tvrdio da je racionalna misao jedinstvena za ljude: da nas razlikuje od drugih stvorenja. I da je praktikovanje i usavršavanje ove misli stoga ključ ispunjenog života.

Šta se dešava kada se ljudi intelektualno usavršavaju prepuštajući svoje razmišljanje mašinama kad god je to moguće? Da li tada gube sebe? Kada počnemo da istražujemo ova pitanja filozofski, otkrivamo moguću manu u rezonovanju onih koji žele da unaprede čovečanstvo kroz tehnologiju: možda je zaista pogrešno misliti da ljudska ograničenja predstavljaju manu koja se mora otkloniti. Možda je upravo to suština čovečanstva, ono što daje smisao životu: život u nestabilnom svetu prepunom egzistencijalnih pretnji, od kojih razumemo samo fragmente, što nas čini zavisnim od perspektive i znanja drugih. Činjenica da se suočavamo sa neuspehom i da moramo pokušati da izvučemo najbolje iz konačnosti postojanja.

Ovo, u svakom slučaju, izgleda da potvrđuje zapažanje da ljudi iz krize koja ih nije uništila izlaze ojačani. Samo kroz značajna, ponekad neprijatna, iskustva razvijamo oblik mudrosti o životu.

Egzistencijalistički filozofi poput Karla Jaspersa (1883–1969) i Martina Hajdegera (1889–1976) isticali su da ljudi otkrivaju sebe tek kada se suoče sa situacijama koje su na granicama njihovog postojanja. To su suočavanja sa smrću i nesrećom preko bolesti – do suočavanja sa neuspehom.

Ali to bi, takođe, značilo nešto drugo: da znanje koje možemo da sakupimo u digitalnim bazama podataka i koje je analizirala veštačka inteligencija - ima praznine. Znati sve o padobranu nije isto što i sami ga iskusiti.

Digitalno znanje je dematerijalizovano, ali postoje jaki argumenti koji ukazuju na to da naša tela značajno utiču na naš način razmišljanja i samu prirodu mišljenja. Izraz „leptirići u stomaku“ razumemo samo kada se i sami zaljubimo. Dugo putovanje menja nas mnogo više nego pažljivo čitanje turističkog vodiča, koliko god on bio debeo.

A računarstvo u “oblaku“ ima još jednu manu: u svetu složenom kao što je naš, nema jasnih odgovora na mnoga pitanja. Etička pitanja, na primer. Na njih možemo odgovoriti samo tako što prvo donesemo određene odluke, pozicionirajući se iz ljudske perspektive, na ono što smatramo pravednim i dobrim.

Na primer, da li želimo da zaštitimo slabe ili bogatstvo bogatih? Da li je bolje da nekoliko ljudi živi udobno na račun drugih ili je, naprotiv, bolje da najveći broj ima pristojne uslove života? Ovakva pitanja ljudi moraju rešavati od slučaja do slučaja. Svet kako ga opisuju fizičke i prirodne nauke ne pruža odgovore na ova pitanja.

Lav i ljudsko znanje

Tu leži problem sa idejom unapređenja ljudi kroz tehnologiju: veštačka inteligencija je carstvo kvantitativnog. I navodi nas da verujemo da bi mogao postojati objektivan i istinit način da se opiše svet. Time se zanemaruju drugi oblici znanja: implicitno empirijsko znanje, intuicija, istinska empatija, autentične emocije. Ne fokusirajte se na kvantitativnu analizu.

Nedavno smo videli da guranje svega ovoga pod tepih može imati ozbiljne društvene posledice. Tokom pandemije „kovid-19“, dugo je preovladavao naučni i kvantitativni pogled na krizu.

Jedna lekcija naučena iz ove epizode, i mnogo puta ponovljena, jeste da se problemi koji pogađaju društvo, poput pandemije, ne mogu rešiti isključivo naučnim i tehničkim sredstvima, već im se mora pristupiti interdisciplinarno, uzimajući u obzir najširi mogući spektar perspektiva.

U Silicijumskoj dolini ovakvo viđenje stvari još nije zaživelo. Ovo je zabrinjavajuće. Jer se ovde možda postavljaju temelji za svet u kome ćemo svi uskoro živeti. Mogao bi to biti svet u kome će veštačka inteligencija biti dragocena pomoć, poboljšavajući živote svih, u saradnji sa ljudima. Ili svet u kome ćemo izgubiti bogatstvo našeg razmišljanja. Pitanje ostaje otvoreno.

Na pitanje da li bi zaista bila dobra ideja da mi ljudi povećamo svoju inteligenciju kroz tehnologiju, vizionar Rej Kurcvajl spremno odgovara misaonim eksperimentom: pretpostavimo da bismo mogli da razgovaramo sa miševima i pitali bismo jednog od njih da li bi želeo da postane inteligentan kao čovek. Kurcvajl je uveren da bi miš odmah odgovorio potvrdno. Možda je to tačno, jer miš više ne bi bio tako lako uhvaćen u zamku. Ali možda je to lažno…

Rej Kurcvajl nije jedini koga zanima ideja da životinje progovore. Filozof Ludvig Vitgenštajn (1889–1951) je u svojim Filozofskim istraživanjima napisao: „Kad bi lav mogao da govori, ne bismo ga mogli razumeti.“ Ono što je time mislio jeste da lavlje reči imaju smisla samo iz njegove lavlje perspektive, na osnovu njegovog životnog iskustva. Lav ne bi znao šta da radi sa našim ljudskim znanjem, baš kao što ni mi ne bismo znali šta da radimo sa njegovom vizijom sveta. Ne bi imalo smisla pitati ga da li želi da bude inteligentan kao mi. Jer, za njega bi to značilo odustajanje od „lavovstva“.

* U intervjuu za isti časopis, Amerikanac tvrdi da nije važno ako ljudi više ne čitaju knjige, jer zamišlja veoma blisku budućnost u kojoj će naši mozgovi biti povezani sa veštačkom inteligencijom i stoga će imati neposredni pristup „milionima knjiga“ koje će ove veštačke inteligencije „pročitati“. On kaže: „Naša inteligencija će biti više nego desetostruko veća.“

Izvor: DIE ZEIT br. 32/2025.

(međunaslovi – red. BM)