УПРАВЉАЊЕ НОВЦЕМ

Финансијски инжењеринг, који се данас велича на разним крајевима (богатог) света, уствари је вештина управљања новцем. Та је делатност, углавном, монополизована у центрима савремене глобалне моћи (ММФ, велике банке, новчани фондови, берзе) а до нас стиже као далеки одјек тајанствене способности за производњу богатства „из ничега“. У светлу таквих, наметнутих представа, постало је „нормално“ да је боље бити успешан шпекулант него успешан привредник. Просто речено, то је као проповедање да је боље бити успешан лопов него успешна жртва лоповлука (наравно, увек је било и оних који радо подржавају овакве „вредности“ и животни избор). Да би читаоцима олакшали разумевање вођства данашњег света, и његове реплике у Србији, покушаћемо да предочимо основне појмове управљања новцем које погађа свакога од нас. (напомена Уредништва)

Управљање новцем су сложене операције са много изазова, захтевају детаљно сагледавање могућих опција и пуне су ризика од губитка првобитног износа. Често и није пресудно којим износом новца располажете већ како, осмишљено располажући њиме, он сам себе увећава. У свакој активности са новцем основни циљ је – увећати расположиви износ.

Новац и новчана средства имају различите појавне облике: готовина код физичких и правних лица, средства на рачунима тих лица код новчаних институција овлашћених за вођење рачуна, као и новчана средства јавних субјеката (буџет, фондови, средства  јавних предузећа), на рачунима новчаних институција, или државног трезора.

Однос власника и чувара новца

У управљању новцем постоје, углавном, две категорије учесника: депоненти - имаоци новца који га полажу на рачуне, и депозитари - новчане институције које воде рачуне тих депонената (банке, трезор и друге финансијске организације овлашћене за вођење новчаних рачуна). Правна природа односа депонената и депозитара се најчешће уређује међусобним уговором. Међутим, у неким случајевима, држава путем прописа и мера, уређује неке односе који се тичу депонената или депозитара, чиме се ограничавају њихове слободе у погледу жељеног опредељења у управљању расположивим новчаним средствима. На пример: ограничење висине каматних стопа у активним и пасивним операцијама са новцем, пријем зарада и пензија искључиво преко рачуна, усмеравање измиривања новчаних обавеза преко банке са којом уплатилац нема уговорене депонентске односе, ограничење висине гарантованих износа од стране државе за депозите код банака, и др. Образложење прописа и мера из ове области заснива се на потреби одржавања монетарне стабилности, без обзира што оне могу, једној или другој страни, нанети материјалне реперкусије.

Послови управљања новцем

У пословним односима депонената и депозитара, у управљању новцем, разликујемо пасивне и активне операције. Код пасивних операција депозитари настоје да привуку средства депонената на своје рачуне, како би увећали новчани потенцијал. Код активних операција депозитари одобравају и дају кредите из прикупљених депозита од својих депонената.

У сагледавању депозитних и кредитних активности могу се уочити одређени двоструки стандарди, са присутном асиметријом у пасивним и активним операцијама. Наведено се огледа, пре свега, у: различитом степену обезбеђености и покрића операција; различитој природи операција; различитој рочности операција; различитом приступу оцењивања вредности операције, и др.

Када се ради о обезбеђењу активних операција, пре свега давању кредита, банка ће захтевати потврду о циљевима кредита, вашим изворима прихода, понуду залоге чија вредност некада вишеструко премашује износ кредита, гаранцију жираната који ће уместо вас измиривати обавезе отплатом главнице и камате, и сл.

С друге стране, обезбеђење пасивних операција, у виду банкарских депозита, као да не постоји. Поред тога што су камате на депозите положене у банкама вишеструко мање, или их уопште нема, банка не пружа никакву залогу нити било који други вид обезбеђења у случају неликвидности или одласка у стечај. Прописане стопе обавезне резерве банака код Народне банке често нису довољне да покрију ни десетак одсто по депозитним обавезама банке.

Неједнака правна заштита

Правно уређење операција у поступцима управљања новцем такође није исте тежине код пасивних и активних операција. Правни односи у пасивним операцијама уређују се уговором о депоновању средстава, чије су одредбе често условљене мерама монетарне  политике, пословне политике банке, и сл. Правни односи у  активним операцијама имају природу кредита са детаљним, обавезујућим уређењем: отплате по ратама, роковима, каматним стопама, и друго.

Са становишта рочности пасивне операције одликују се тиме да се депонована средства, код новчаних институција, могу подићи у сваком тренутку и припадају категорији високо ликвидних средстава. Активне операције у форми датих кредита, одликују се тиме да се дата  средства враћају банци тек по истеку рока отплате кредита, па имају нижи степен ликвидности.

Оцена вредности новчаних операција такође је различита, тако да је вредност активних операција подложна променама у зависности од тржишних услова и мерама економске политике, док вредност пасивних операција по правилу остаје непромењена, сем ако депозитар не доживи пословни слом.

Наведени двоструки стандарди указују на очигледну асиметрију која може учесницима у новчаним операцијама да нанесе озбиљне последице, како физичким лицима – штедишама, тако и правним лицима – пословним субјектима, а посебно и државним и јавним институцијама. Постоје разне околности које могу да узрокују  штетне последице по наведене субјекте, као што су: прописи и мере које могу да иду у прилог неким од учесника, непоштовање тих прописа, изостанак контроле примене прописаног, политички утицаји на субјекте одлучивања, економске кризе на светском и унутрашњем нивоу, и др.

Вирус зеленаштва у Србији

Вековима је „вирус зеленаштва“ био доминантан у изналажењу  разних шема и модела како би се привукло што више слободних новчаних средстава, без икаквог обезбеђења, уз њихово накнадно пласирање по енормно високим каматама. Људско друштво је, у протеклом периоду, настојало да се овај вирус не шири, односно потпуно сузбије, што се постиже мерама економске и монетарне политике. Циљ ових мера је да и депоненти и депозитари, на безбедан, гарантовани начин остварују своје циљеве и пословне интересе. Уз сва настојања, у протеклом периоду, било је ситуација где су неки од учесника у новчаним операцијама били оштећени. Наводимо само неке.

Дозвољавано је оснивање квази новчаних, штедних институција (Дафина, Језда), које су уз непримерено високе камате, привукле високе штедне улоге, без икаквог обезбеђења и могућности да ће бити враћени. Оштећени грађани су тек накнадно, кроз дужи временски период, средствима из буџета, делимично повукли своје штедне улоге. Расписивани су зајмови за обнову Републике Србије, па је у формирани фонд уплаћен значајан износ средстава од физичких и правних лица, која никада нису враћена (део је враћен по пресуди међународних судова, из средстава буџета). Осниване су банке са минималним оснивачким капиталом, у које су депозити често „дириговани“, мимо воље депонента, па су одласком тих банака у стечај депозити само делимично могли да се повуку из стечајне масе, чиме су оштећена физичка и правна лица, односно јавне институције. Банкама је често налагано, од стране утицајних субјеката, давање кредита без икаквог обезбеђења (спортским организацијама), или са уписом залога које нису имале никакву тржишну вредност којом би се намирили невраћени кредити. Принудним увођењем већег броја домаћих банака у стечајни поступак (па и солвентних), у процесу започете финансијске реформе под контролом међународних финансијских институција, сви депоненти тих банака били су оштећени и намиривани у дужем временском периоду из стечајне масе, односно буџета.

Посебна област из односа депонената и депозитара су накнаде које једни другима плаћају за извршене услуге, односно положене депозите. Наиме, банке на депозите по виђењу не плаћају никакву камату а ради се о великим износима (плате, пензије, обавезе према јавним предузећима) који лежу на рачуне код банака и чине њихов кредитни потенцијал, из којег банке приходују, путем високих каматних  стопа, значајна средства. Банке, за трансфере средстава са тих рачуна наплаћују износе у процентима, што је у време јавне службе за платни промет у Србији (СДК – Служба друштвеног књиговодства) било у промилима а то је било вишеструко мање него што је данас цена трансфера новца са рачуна. Оваква пракса у нашем банкарском систему, узми новац бесплатно - пласирај га веома скупо, отвара питање у финансијској јавности, да ли то банке у Србији оживљавају већ поменути вирус зеленаштва, за који смо веровали да је одавно убијен у земљама које су нама послужиле као узор.

*Живко Нешић,

вишедеценијски руководилац у пословима платног промета Југославије и Србије,

август 2026.