GREJANJE – POLITIČKA TEMA

Grejanje je ponovo politička tema u Srbiji. Političari – i ovi na vlasti i oni koji bi da je se domognu - s prvim nagoveštajima jeseni ponovo u stranačkim prepucavanjima koriste marketinške, populističke trikove, sve zarad bolje pozicioniranosti vlastitih partija na budućim izborima. Aktiviraju se već otrcane fraze čije su teme: aranžman i cena po kojoj Srbija kupuje gas od Rusa, da li nam je neophodan Jugorosgas kao posrednik u trgovini između Gazproma i Srbijagasa, koliku taksu plaćamo Mađarima; što smo prodali NIS - pa sad ruski većinski vlasnik insistira da mu se plaća mazut i još insistira na najvišoj ceni koju mu je država odredila za ovaj energent; hoće li Elektroprivreda Srbije uspeti da proizvede dovoljno struje, da nije slučajno unapred prodala deo buduće proizvodnje električne energije, ne brinući da li će narod da se smrzava... U svim tim pričama neizbežan lajtmotiv su cene samih energenata i cena grejanja iz gradskih toplana, problemi sa naplatom i (ne)mogućnost isključivanja neplatiša.

U ova politička prepucavanja u samom startu uključio se Dušan Bajatović, generalni direktor JP Srbijagas i visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije. Čini se više zbog svog političkog angažmana jer, temelji energetskog aranžmana Srbije s Gazpromom postavljeni su još tokom 90-ih godina prošlog veka, kada je SPS bio na vlasti. Ruski deo menadžmenta u NIS-u za sada šturim informacijama oko pregovora za isporuke mazuta u narednoj grejnoj sezoni, uspeva da ne bude noseća tema u medijima i diskusijama građana. Menadžemnt EPS-a, javnog preduzeća koje proizvodi struju – energent koji je još iz perioda stare SFRJ večita, uglavnom, najjeftinija alternative za grejanje sada je, čini se, u najnezavidnijoj situaciji – sami sebe su faulirali, ne mogavši da svom gazdi – Vladi Srbije odbiju političku urgenciju s najvišeg državnog vrha – da grb ovog javnog preduzeća krasi dresove fudbalera Partizana. Mada su, na prvi pogled, najviše krivi za potencijalnu gasnu a time i krizu grejanja, jer firme na čijem su čelu greju na veresiju pa i energente traže po istom principu, direktori gradskih toplana, takođe izabrani po političkoj preraspodeli funkcija, tokom priprema za zimsku sezonu su u donekle boljoj poziciji od Srbijagasa, EPS-a i NIS-a. Jer, oni kucaju na više adresa, počev od lokalne samouprave ka državnom vrhu a na tom putu, takođe, kao mentore imaju svoje partijske kolege.

Tako se dolazi do toga da i uoči zime 2010/11. vlast u Srbiji brigu brine najviše o građanima koji su priključeni na daljinske sisteme grejanja, mada je njih tek oko 30 odsto u odnosu na celokupnu populaciju. Zbog njih se ne dozvoljava Srbijagasu da isključi sa mreže toplane koje ovoj firmi duguju, ukupno, oko sedam milijardi dinara. Zbog njih vladina komisija – krizni štab za grejanje pregovara sa Naftnom industrijom Srbije da toplanama prodaje mazut ispod tržišne cene i, po mogućnosti da ga isporučuje bez čvrstih garancija o plaćanju. Tih 30 odsto povlašćenih stanovnika Srbije – koji u svom stanu imaju radijator priključen na daljinski sistem, pa ne moraju da brinu o nabavci uglja, ogrevnog drveta ili kako će platiti račun za gas koji je „izgorelo“ njihovo domaćinstvo - svi imaju isti tretman od države, bez obzira kolika su im primanja, sa koliko kvadrata po članu porodice raspolažu u svojim stanovima i bez obzira da li ili ne plaćaju račune.

Energenti za grejanje tih 30 odsto građana Srbije, odnosno, za oko pola miliona domaćinstava iz 57 toplana za jednu grejnu sezonu košta 270 miliona evra. Oni već duguju Srbijagasu oko sedam milijardi dinara. Osim retkih izuzetaka, koje je sa toplotne mreže moguće isključiti, svi oni će – plaćali račune redovno, povremeno ili nikako – imati isti tretman od svojih toplana.

A preostalih 70 odsto žitelja Srbije i ove zime će za grejanje koristiti energent koji će morati da plate. Što unapred, ako troše drvo, ugalj ili lož ulje, što na kraju tekućeg meseca – ako se greju „ložeći“ električnu energiju. Njih najviše pogađaju tržišne cene ogrevnog drveta i uglja, najavljeno poskupljenje gasa, poskupljenje struje – kog po obećanju premijera Mirka Cvetkovića neće biti do nove godine ali ako MMF bude insistirao može ih sačekati pre proleća.

Da podsetimo: struja bi po željama EPS-a trebalo da poskupi čak 40 odsto a po parametrima koje priznaje Agencija za energetiku - oko 17 procenata. U EPS-u bi bili zadovoljni i sa desetak odsto korekcije ali, kilovati su moneta za politička potkusurivanja i kupovinu socijalnog mira, struja je energent kog ima i kad Ukrajina zavrne gasovod i ako Srbijagas ne uspe da uveze dovoljno gasa. Zato poskupljenje električne energije neće biti aminovano na Vladi Srbije.

Gas će, prema najavama Bajatovića, koji je najpre insistirao na 18,2 odsto, za toplane poskupeti 14 a za domaćinstva (takozvanu individualnu potrošnju) 13 odsto. Naravno, sve ako se postigne koncenzus u vladi Srbije. Politička saglasnost neophodna je i po pitanju toplotne energije. I, baš zbog toga, vrlo se lako može desiti da korekcija cene gasa bude niža od navedenih procenata a da cena grejanja kvadratnog metra stana ne skoči na 90 dinara – što bi bila protivteža, prema računici Beogradskih elektrana.

I toplane, doduše, traže poskupljenje ali previše često se čuju komentari političara da je odobrenje takvog zahteva nerealno, zbog zamrznutih plata i penzija – naravno.

Svima je jasno da se ovim manevrima oko cena energenata, koje su u totalnom disparitetu, kupuje socijalni mir dela populacije koji bi bio najglasniji u eventualnim protestima. Stanovnici sela i manjih mesta u Srbiji teško da mogu biti pokretač kakvog narodnog bunta. Ali, ako krug dvojke i Novi Beograd budu cvokotali pozicija vlade koja tvrdi da će vladati do kraja mandata mogla bi biti uzdrmana.

Ceh će, na prvi pogled, platiti toplane, Srbijagas, NIS, EPS... Ali, to je privid. Država, pre svega, insistira na isporuci energenata iako je prodavcu jasno da je kupac nesolventan i da će teško da naplati robu kad jednom bude potrošena. Tako se uništavaju Srbijagas i EPS. U NIS-u je tako rađeno do dolaska Rusa. Sad je snabdevanje mazutom vezano za teške pregovore sa menadžmentom ove kompanije koja će posle 1. januara 2011. godine izgubiti monopol. Ne treba sumnjati da Gazpromnjeft – kao većinski vlasnik NIS-a pokušava da sa manjinskim akcionarom – Vladom Srbije uz isporuke mazuta po specijalnom tretmanu isposluje i neke benefite za period kad se otvori tržište naftnih derivata u Srbiji.

Ne treba biti veliki matematičar da bi se znalo da se svaka roba mora platiti – samo je pitanje kako, kada i kome. Sva ova državna manevrisanja kao krajnji rezultat će se odraziti na državni budžet. Dug gradskih toplana Srbijagasu, zaduživanje ove firme skupim kreditima... minuse koje će EPS uknjižiti zbog toga što će se Srbija zimus uglavnom grejati na struju i benefite koje će NIS dobiti platiće svi građani Srbije. Kroz porez i ostala davanja u državnu kasu.

A to nije fer. Vlast je zakazala jer se letos nije dovoljno bavila problemima iz minulih sezona, pripremama za narednu zimu i koliko – toliko tržištem u domenu energenata. Nije razvijala ni svest kod građana da sve što se potroši mora da se plati.

„Socijalni mir“ je u sferi energenata bio adut koji je kao kec iz rukava mogao da prođe tokom sankcija. Sada je to samo izgovor političara koji se nisu ozbiljno pozabavili svojim poslom – kad su već došli na vlast. Jer, siromašnima se može i mora pomoći ali, kroz izradu socijalne karte stanovništva a ne uravnilovkom posle koje smo svi sve siromašniji. A siromašnima cvokotanje ne gine.