KAKO SMO DOVDE DOŠLI: AMERIČKO OGRANIČENJE VOJNIH TERMINALA UKRAJINI

Kada su ukrajinski dronovi počeli da gube vezu sa pilotima a izviđačke misije da se prekidaju bez upozorenja, savetnik predsednika Ukrajine Serhij Beskrestnov oglasio se 14. oktobra porukom koja je odjeknula svetom: „SpejsIks“ je uveo ograničenja na „Starlink“ terminale u Ukrajini a odbrambene snage nisu dobile nikakvo upozorenje. Ilon Mask je odmah odgovorio i prebacio lopticu na drugu stranu: „Staršild sistemi su u vlasništvu i pod kontrolom američke vlade. Bilo kakva ograničenja propisuje američka vojska i, na kraju krajeva, predsednik Sjedinjenih Država.“

Usledilo je nekoliko dana nadmudrivanja: Donald Tramp je 16. oktobra demantovao da je lično naredio restrikcije, dok su izvori iz Vašingtona tvrdili da je instrukcija došla upravo iz Bele kuće. U međuvremenu, funkcionalnost „Staršilda“ je prema izvorima iz ukrajinskog Ministarstva odbrane, vraćena, ali pitanja ko je i zašto okrenuo prekidač, kao i da li će to učiniti ponovo, ostaje bez zvaničnog odgovora.

Šta je „Starlink“ i zašto Ukrajina nema alternativu

„Starlink“ je, u najkraćem, mreža od više hiljada malih satelita koje je kompanija „SpejsIks“ lansirala u nisku orbitu, na oko 550 kilometara iznad Zemlje, kako bi pružila brz internet tamo gde kablovi i mobilne antene ne mogu da stignu. Za razliku od starih satelitskih veza gde je signal puno kasnio, „Starlink“ radi sa zakašnjenjem od svega dvadesetak milisekundi, što ga čini upotrebljivim za prenos video-snimaka u realnom vremenu, pa tako i za upravljanje dronovima.

Kada je Rusija u februaru 2022. pokrenula invaziju na Ukrajinu, ukrajinska komunikaciona infrastruktura je bila jedna od prvih meta a terminali „Starlink“ su u tom vakuumu postali kičma vojne veze. Ukrajina danas raspolaže sa oko 50.000 zvanično nabavljenih terminala, uz još toliko doniranih ili kupljenih iz sopstvenih sredstava vojnika a najveći pojedinačni donator bila je Poljska koja je poslala gotovo 30.000 uređaja.

Ovi terminali ne služe samo za obične razgovore – oni prenose video zapise sa izviđačkih dronova, omogućavaju koordinaciju artiljerije i upravljanje udarnim dronovima na srednjim daljinama, što ih čini operativno nezamenjivim u uslovima uništene zemaljske mreže. Evropska unija pokušava da ponudi alternativu kroz program „Govsatcom“, ali ta usluga u punom kapacitetu stiže tek početkom 2027. a evropska konstelacija neće biti operativna pre 2029. Čak i tada, kako je za Rojters primetio konsultant za satelitske tehnologije Kristijan Frajher fon der Rop, mreža „Uanveb“ kompanije „Eutelsat“ ima ograničenja u kapacitetu i performansama, dok cena, težina i potrošnja terminala otežavaju njihovu upotrebu na prvoj liniji.

Drugim rečima, Ukrajina je vezana za „Starlink“ ne zato što nema drugih satelita na nebu, već zato što nijedan drugi sistem trenutno ne može da ispuni iste vojne zahteve a promena bi podrazumevala zamenu hiljada terminala koji koriste sopstvenu tehnologiju i ne mogu se jednostavno preusmeriti na drugu mrežu.

Šta se tačno dogodilo 14. oktobra

U noći između 13. i 14. oktobra, bez ikakvog prethodnog obaveštenja, „SpejksIks“ je uveo ograničenje brzine na terminale vojne verzije, „Staršild“. Kako je istakao Beskrestnov, veza se prekidala kada bi terminal dostigao brzinu od oko 160 kilometara na sat a u nekim jedinicama već i pri 110 do 120. Posledice su bile trenutne: ukrajinski dronovi su gubili vezu sa pilotima na po 10 do 20 sekundi, što je otežalo upravljanje a nekoliko misija je moralo da se otkaže. Sedmi korpus vazdušno-desantnih snaga koji se bori u zaporoškom sektoru, potvrdio je za Nju vois of Ukrejn da je deo njihovih operacija otkazan zbog ograničenja prenosa podataka.

Ono što ovu meru čini posebno bolnom, jeste trenutak u kojem je usledila. Rusija je u noći između 13. i 14. oktobra izvela masovni raketni i dronovski udar na Kijev i druge gradove a ukrajinske snage su ostale bez mogućnosti da efikasno koriste presretače protiv dronova „šahed“ koji su upravo zavisili od „Staršilda“. Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski je kasnije opisao ovaj potez kao „veoma neprijatno i opasno iznenađenje“, dodajući da su zbog smanjenih brzina ukrajinske snage „izgubile mogućnost da obore određeni broj dronova“. Ukrajinsko Ministarstvo odbrane odmah je stupilo u kontakt sa Sjedinjenim Državama, „SpejsIksom“ i partnerima u NATO, dok su rezervni komunikacioni kanali stavljeni u pripravnost.

Politička pozadina ovog poteza postaje jasnija kada se pogleda šta se dešavalo prethodnih dana. Tramp je javno kritikovao Ukrajinu zbog napada na ruske rafinerije nafte i sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom dogovorio uvoz ruskog dizela a potom je poručio da Ukrajina treba da dobije novog lidera. Beskrestnov je u svojoj objavi na Telegramu bio direktan: „Očigledno je da ova akcija ne može da bude slučajnost i da je povezana sa trenutnom političkom situacijom.“ Ilon Mask je, sa svoje strane, odbacio odgovornost „SpejsIksa“ a američki zvaničnici su potvrdili da je instrukcija za usporavanje stigla upravo iz Bele kuće, dok je visoki američki funkcioner za AFP demantovao da je Tramp lično naredio tu meru.

Do 15. oktobra, deo ograničenja je ukinut. Bivši ukrajinski ministar Mihajlo Fedorov zahvalio je Masku što je veza ponovo uspostavljena pri brzinama do 160 kilometara na sat. Ipak, Zelenski je 16. oktobra u Briselu potvrdio da „brzine nisu vraćene na prethodni nivo“ i da se situacija „postepeno popravlja“. Prema pisanju Dejli telegrafa od 16. oktobra koji se pozivao na četiri izvora, Mask je zapravo lično predložio Trampu ograničenje „Starlinka“ a predsednik je taj predlog „prihvatio“, čime je otvoren put Pentagonu za pomenuto usporavanje.

Kako je Amerika ranije „gasila“ svoje sisteme

Ovo nije prvi put da Vašington koristi mogućnost daljinskog ograničavanja ili blokiranja oružja koje je isporučio saveznicima. Ta praksa ima dugu i dobro dokumentovanu istoriju, i to ne samo u slučaju Ukrajine. Još 2022, Ilon Mask je lično odbio da aktivira „Starlink“ iznad Krima kada je ukrajinska strana zatražila da podrži napad na rusku flotu u Sevastopolju, obrazlažući to strahom da bi „SpejsIks“ time postao „eksplicitni saučesnik u velikom ratnom činu“. Taj presedan je kasnije poslužio kao osnova za tvrdnje da privatna kompanija a ne država, drži ključ odluke. Bar dok Pentagon nije preuzeo ugovornu kontrolu nad „Starlinkom“.

Međutim, prava suština „prekidača“ leži u načinu na koji Amerika kontroliše oružje koje prodaje. Lovac F-35 koji koristi 16 zemalja, uključujući Dansku, Holandiju i Nemačku, oslanja se na centralizovani sistem za logistiku i održavanje koji je direktno povezan sa kompanijom „Lokhid Martin“ u SAD. Ovo, prema analitičarima, omogućava Vašingtonu da ograniči ili blokira pristup kritičnim podacima, pa čak i da prizemlji čitavog lovca ako proceni da je to u američkom interesu. Samo Velika Britanija i Izrael imaju dovoljan pristup izvornom kodu da mogu da koriste F-35 sa visokim stepenom autonomije.

Slična situacija je i sa drugim sistemima. Evropske mornarice koje koriste razarače opremljene američkim sistemom „Ežis“ zavise od američkog softvera i radarskih komponenti, dok britanske krstareće rakete „tomahavk“ i dalje podležu američkom nadzoru nad sistemima za odobravanje lansiranja i ciljanje. Nemačka je čak morala da odustane od korišćenja sopstvenih raketa u američkim lansirnim sistemima M270 MLRS jer SAD nisu dale odobrenje a sličan problem pojavio se i sa evropskim sistemom „EuroPULS“, gde su američke rakete blokirane zbog bojazni od „tehnološkog curenja“.

Posebno je indikativan primer Danske koja je u potpunosti prešla na F-35 – što znači da bi, u slučaju bilo kakvog sukoba sa SAD oko Grenlanda recimo, američka strana mogla praktično da onesposobi celokupno dansko vazduhoplovstvo bez ispaljenog metka. Isti princip važi i za sisteme protivvazdušne odbrane „patriot“, čije su evropske verzije u potpunosti zavisne od američkog softvera i radarskih konfiguracija.

Ono što ovu praksu čini posebno delikatnom jeste činjenica da Amerika nije uvek koristila tu moć, ali je nikada nije ni odbacila. Kada je 2025. došlo do višenedeljne obustave rada američke vlade, isporuke oružja NATO saveznicima i Ukrajini automatski su stale, jer je Stejt department radio sa svega četvrtinom uobičajenog osoblja, što pokazuje da čak i bez političke odluke, administrativni mehanizmi mogu da posluže kao prekidač. U svetlu svega ovoga, poslednje ograničenje „Staršilda“ ne izgleda kao izuzetak, već kao još jedan u nizu primera iste logike: onaj ko isporučuje oružje, zadržava i pravo da ga uključi ili isključi.

Šta ovaj događaj znači za svet

Ovaj događaj je presedan koji je poslao jezovitu poruku svakoj zemlji koja svoju bezbednost gradi na američkoj tehnologiji. Visoka predstavnica EU za spoljnu politiku Kaja Kalas priznala je pred novinarima u Briselu da je „Starlink“ „zaista neophodan Ukrajini i da, nažalost, Evropa ne može da ga zameni u kratkom roku". Izjava poput ove otkriva duboku strukturnu zavisnost Evrope od američkih sistema, ne samo u Ukrajini, već i u sopstvenoj odbrani.

Nemački ministar spoljnih poslova Johan Vadeful bio je direktan: „Kada mi to plaćamo, onda očekujemo da sve funkcioniše“. Berlin je, naime, finansirao deo „Starlink“ opreme za Ukrajinu a sada traži objašnjenje od Vašingtona. Ali ono što je još važnije jeste da su nemački komentatori ovu situaciju opisali kao „poslednji upozoravajući hitac za Evropu“, jer ako Amerika može da priguši „Starlink“ Ukrajini, može i bilo kome drugome.

Ovaj presedan ima i širu dimenziju. On pokazuje da privatne kompanije, poput „SpejsIksa“, sada drže infrastrukturu koja je postala strateška, kao naftovodi ili elektro-mreže. Ilon Mask je, tvrdeći da „Staršild“ pripada američkoj vladi, zapravo priznao da je prekidač u rukama države, ali i da kompanija koja ga je napravila ima moć da utiče na tok rata. Drugim rečima, ako Amerika može da „priguši" sopstveni vojni sistem isporučen savezniku, onda nijedna zemlja koja koristi američko oružje, od F-35 do „patriota“, nije zaštićena od iste logike. Ograničenje „Staršilda“ predstavlja određeni politički pritisak koji nije osetio samo Kijev, već svi saveznici SAD.