KAKO SMO DOVDE DOŠLI: TRAMPOV PAKT ZA IZRAEL I PITANJE PALESTINE

Kada je Donald Tramp 25. maja poručio da bi svaka buduća nagodba sa Iranom trebalo da bude povezana sa širenjem „Avramovih sporazuma“ i priznanjem Izraela od strane više muslimanskih država, mnogi su njegovu izjavu doživeli kao još jednu političku provokaciju. Međutim, iza tog zahteva krije se ideja koja se u Vašingtonu razvija godinama: stvaranje širokog regionalnog bloka država koje bi, uz podršku SAD, povezivale bezbednosni, energetski i ekonomski interesi, dok bi Iran ostao izolovan ili uključen samo pod strogo definisanim uslovima. Problem je u tome što se Bliski istok danas nalazi u potpuno drugačijoj političkoj atmosferi nego kada su 2020. potpisani prvi „Avramovi sporazumi“ a rat u Gazi, iranska kriza, Ormuz i rast nepoverenja prema američkoj politici otvorili su pitanje koliko je takav plan uopšte ostvariv.

Od sporazuma do pakta

Kada su 15. septembra 2020. u Beloj kući Ujedinjeni Arapski Emirati i Bahrein potpisali „Avramove sporazume“ sa Izraelom, Donald Tramp ih je predstavio kao najveći diplomatski proboj na Bliskom istoku još od mirovnog sporazuma između Egipta i Izraela iz 1979. godine. Nekoliko meseci kasnije sporazumu su se pridružili i Maroko i Sudan, čime je prvi put posle više decenija zaustavljen trend prema kojem su arapske države uslovljavale normalizaciju odnosa sa Izraelom prethodnim rešavanjem palestinskog pitanja. Jedan od glavnih arhitekata tog procesa bio je Trampov zet i savetnik Džared Kušner koji je godinama radio na približavanju Izraela i zalivskih monarhija kroz zajedničke bezbednosne i ekonomske interese. U pozadini sporazuma nalazila se i zajednička zabrinutost zbog rastućeg uticaja Irana u regionu, pa su mnogi analitičari još tada ocenili da „Avramovi sporazumi“ predstavljaju mnogo više od obične diplomatske normalizacije.

Tokom narednih godina trgovinska razmena, vazdušni saobraćaj i bezbednosna saradnja između Izraela i država potpisnica značajno su prošireni, što je Vašingtonu poslužilo kao dokaz da je moguće menjati političku mapu Bliskog istoka bez velikih mirovnih konferencija. Upravo zato Tramp danas ne govori samo o novim bilateralnim sporazumima, već o mnogo ambicioznijem regionalnom okviru koji bi, prema navodima američkih medija i diplomatskih izvora, obuhvatio širi krug arapskih i muslimanskih država. U toj viziji, o kojoj je govorio i tokom razgovora sa bliskoistočnim liderima ovog meseca, normalizacija odnosa sa Izraelom postala bi deo šire bezbednosne arhitekture povezane sa obuzdavanjem Irana, trgovinom, energetikom i tehnološkom saradnjom. Drugim rečima, ako su „Avramovi sporazumi“ predstavljali skup pojedinačnih mostova između Izraela i nekoliko arapskih država, Tramp sada pokušava da od tih mostova izgradi jedinstvenu regionalnu mrežu koja bi dugoročno promenila odnose snaga na Bliskom istoku.

Ko i zašto odbija da prizna Izrael

Iako se poslednjih godina često govori o talasu normalizacije odnosa sa Izraelom, politička mapa Bliskog istoka i dalje je mnogo složenija nego što se na prvi pogled čini. Prva arapska država koja je priznala Izrael bio je Egipat nakon sporazuma u Kemp Dejvidu 1978. i mirovnog ugovora koji su 1979. potpisali egipatski predsednik Anvar el Sadat i izraelski premijer Menahem Begin, dok je Jordan sledio taj primer 1994. godine. Posle više od četvrt veka zastoja, odnose sa Izraelom su 2020. uspostavili Emirati, Bahrein, Sudan i Maroko, ali nijedna od tih država nije imala političku težinu koju u arapskom svetu ima Saudijska Arabija. Upravo zato se već godinama smatra da bi eventualna saudijska normalizacija predstavljala prekretnicu koja bi mogla da podstakne i druge muslimanske zemlje da krenu istim putem.

Međutim, Rijad je i tokom 2025. i u proleće 2026. više puta ponovio stav da priznanje Izraela nije moguće bez jasnog i nepovratnog procesa koji vodi stvaranju palestinske države a taj uslov je ponovo javno naglasio saudijski ministar spoljnih poslova Faisal bin Farhan al Saud. Sličan problem postoji i kod Katara koji održava kontakte sa Izraelom, ali formalno ne priznaje izraelsku državu, dok Pakistan već decenijama vezuje svoje stavove za palestinsko pitanje i unutrašnje raspoloženje javnosti. Poseban slučaj predstavlja Turska koja je još 1949. priznala Izrael i dugo održavala diplomatske odnose, ali su oni poslednjih godina prolazili kroz ozbiljne krize zbog rata u Gazi i politike izraelske vlade prema Palestincima. Zato je najveća prepreka Trampovom planu danas pitanje da li lideri pojedinih država mogu da objasne sopstvenoj javnosti zbog čega bi takav sporazum bio prihvatljiv – dok palestinsko pitanje ostaje bez trajnog rešenja.

Zašto je Trampu potreban ovaj plan

Za Donalda Trampa predlog o širenju „Avramovih sporazuma“ je i pokušaj da svoju drugu predsedničku administraciju obeleži velikim spoljnopolitičkim uspehom u trenutku kada su ratovi i krize ponovo postali glavna tema međunarodne politike. Posle višemesečnih tenzija između Izraela i Irana, kao i višegodišnjeg rata u Gazi, Vašington traži model koji bi smanjio rizik od šireg regionalnog sukoba a istovremeno ojačao američki uticaj među tradicionalnim saveznicima.

Tramp je više puta tokom ovog meseca ponovio da želi sporazume koji će „doneti mir kroz snagu“, predstavljajući sebe kao političara koji može da postiže dogovore tamo gde su njegovi prethodnici ostavljali otvorene sukobe. Takav pristup ima i unutrašnjopolitičku dimenziju, jer predsednik nastoji da pred izbore za Kongres u novembru 2026. pokaže biračima da njegova administracija ostvaruje konkretne rezultate na međunarodnoj sceni.

Za razliku od složenih i često neuspešnih pokušaja rešavanja palestinsko-izraelskog sukoba, normalizacija odnosa između Izraela i pojedinih arapskih država omogućava Vašingtonu da relativno brzo predstavi opipljive diplomatske uspehe. Takođe, stvaranje šire mreže država povezanih sa SAD i Izraelom odgovara i američkoj strategiji ograničavanja iranskog uticaja bez ulaska u novi veliki vojni sukob na Bliskom istoku. Zato se Trampov plan može posmatrati i kao pokušaj da istovremeno nastupi u dve uloge koje najviše ističe u javnosti: kao lider koji obeshrabruje protivnike pokazivanjem moći i kao pregovarač koji uspeva da pretvori dugogodišnje sukobe u političke sporazume.

Može li islamski svet ovo da prihvati

Najveća prepreka Trampovoj ideji nije diplomatija između vlada, već raspoloženje javnosti u velikom delu arapskog i islamskog sveta koje je, posle rata u Gazi, postalo znatno nepovoljnije za normalizaciju odnosa sa Izraelom. Iako pojedine vlade sarađuju sa Izraelom u oblasti bezbednosti, tehnologije ili trgovine, palestinsko pitanje i dalje ima snažnu emotivnu i političku težinu među građanima od Maroka do Pakistana.

Upravo zato je Saudijska Arabija tokom 2025. i 2026. više puta ponovila da bez jasnog puta ka stvaranju palestinske države neće biti formalnog priznanja Izraela. Za Rijad je posebno važno da ne izgubi položaj vodeće sile u sunitskom delu islamskog sveta i čuvara dva najsvetija mesta islama, zbog čega saudijsko rukovodstvo pažljivo prati raspoloženje i u zemlji i u regionu.

Ipak, iza kulisa postoji interesovanje za širu bezbednosnu saradnju sa SAD i državama Zaliva, naročito kada je reč o protivraketnoj odbrani, bezbednosti plovnih puteva i zaštiti energetskih postrojenja. Kada bi takav projekat zaista zaživeo, Bliski istok bi prvi put dobio svojevrsni političko-bezbednosni blok koji bi povezivao Izrael sa većim brojem arapskih i muslimanskih država uz američku podršku. To ne bi nužno ličilo na NATO, kako se ponekad spekuliše u medijima, ali bi predstavljalo značajno približavanje država koje su decenijama bile na suprotnim stranama regionalnih sukoba.

Za Iran bi takav razvoj događaja predstavljao ozbiljan strateški izazov, jer bi se suočio sa mogućnošću da njegovi glavni regionalni rivali počnu da deluju koordinisanije nego ranije, uz snažnu podršku Vašingtona. Međutim, dok god palestinsko pitanje ostaje bez trajnog rešenja a ratovi i političke podele nastavljaju da oblikuju Bliski istok, ideja o velikom regionalnom paktu verovatno će ostati više dugoročna ambicija nego neposredna politička realnost.

*U ovoj rubrici ćemo pokušati da pojasnimo aktuelne događaje tako što ćemo se podsetiti ključnih činjenica i istorijskog konteksta koji su im prethodili a koje smo u haosu raznoraznih narativa i tumačenja – možda i zaboravili. Čitaoci su pozvani da i sami predlože teme među onima koje su obeležile proteklu nedelju a kojima bi želeli da se BalkanMagazin pozabavi. Predloge možete slati na office@balkanmagazin.net.