KAKO SMO DOVDE DOŠLI: „CRVENE LINIJE“ KINE I SAD OKO TAJVANA

Sastanak Donalda Trampa i Si Đinpinga prošle nedelje u Pekingu pokazao je da iza trgovinskih sporova, carina i tehnološkog rata stoji mnogo ozbiljnije pitanje – budućnost Tajvana. Kineski predsednik je tokom razgovora jasno poručio da Peking neće tolerisati bilo kakvo podrivanje politike „jedne Kine“, naročito kroz nove američke isporuke oružja ostrvu, dok je Tramp posle sastanka ostavio otvorenom odluku o paketu vrednom oko 14 milijardi dolara.

Za Kinu je Tajvan poslednji veliki simbol nedovršenog građanskog rata iz 20. veka i pitanje teritorijalnog integriteta, dok SAD ostrvo vide kao ključnu tačku svog uticaja u Pacifiku i važan oslonac za obuzdavanje kineske moći. Upravo zato se iza diplomatskih poruka i upozorenja krije sukob dve vizije budućeg svetskog poretka: kineske, u kojoj je Tajvan unutrašnje pitanje Pekinga, i američke, u kojoj ostrvo ostaje deo šire strateške mreže Vašingtona u Aziji.

Tajvan, strateška tačka uz obalu Kine, foto, Public Domain,  https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=7896731

Kako je nastao problem Tajvana

Savremeni spor oko Tajvana počeo je posle završetka kineskog građanskog rata 1949. godine, kada su snage nacionalističkog Kuomintanga, predvođene Čiang Kai-šekom, poražene od komunista Mao Cetunga i povukle se na ostrvo Tajvan zajedno sa oko dva miliona vojnika, činovnika i civila. Dok je u Pekingu proglašena Narodna republika Kina, vlast na Tajvanu nastavila je da se predstavlja kao legitimna „Republika Kina“, tvrdeći da predstavlja čitavu zemlju, što je decenijama podržavao i Vašington. Tek 1971. Ujedinjene nacije priznaju Peking kao jedinog predstavnika Kine a mesto Tajvana u Savetu bezbednosti prelazi na Narodnu Republiku Kinu, čime počinje velika diplomatska izolacija ostrva. Dodatni preokret usledio je 1979. kada su SAD i zvanično uspostavile diplomatske odnose sa Pekingom i prihvatile politiku „jedne Kine“, ali su istovremeno usvojile i Zakon o odnosima sa Tajvanom kojim su nastavile vojnu i političku podršku Tajpeju. Upravo ta dvostruka politika, formalno nepriznavanje nezavisnog Tajvana uz praktičnu podršku ostrvu, ostala je jedan od glavnih izvora napetosti između Vašingtona i Pekinga sve do danas.

Iako na Tajvanu postoji snažan lokalni identitet i deo političkih partija otvoreno zagovara veću distancu od kontinentalne Kine, nijedna vlast do sada nije formalno proglasila nezavisnost, pre svega zbog straha od vojne reakcije Pekinga. Kineski predsednik više puta je ponovio da je „ujedinjenje sa Tajvanom istorijska nužnost“, dok je tokom poslednjeg susreta sa Trampom u Pekingu upozorio da Kina „nikada neće tolerisati spoljne pokušaje razdvajanja kineske teritorije“.

Pitanje Tajvana tako nije samo spor oko jednog ostrva, već simbol mnogo šire borbe za uticaj u Aziji i budući odnos snaga između Kine i Sjedinjenih Američkih Država.

Kineski predsednik Si Đinping i predsednik SAD Donald Tramp na privatnom sastanku u Džongnanhaju u Pekingu, glavnom gradu Kine, 15. maja 2026. (foto, Sinhua/Li Sjang)

Ostrvo koje svet ne može da ignoriše

Iako ima nešto više od 23 miliona stanovnika, Tajvan danas zauzima mesto koje daleko prevazilazi njegovu geografsku veličinu, pre svega zbog ključne uloge u svetskoj tehnološkoj industriji i položaja u zapadnom Pacifiku. Tajvanska kompanija TSMC proizvodi više od polovine svih naprednih poluprovodnika na svetu, uključujući čipove za američke telefone, računare, veštačku inteligenciju, vojne sisteme i servere, zbog čega se ostrvo često naziva „silicijumskim štitom“ Azije. Kada je početkom maja kineska vojska ponovo održala velike pomorske i vazdušne vežbe oko Tajvana, tržišta su odmah reagovala strahom od mogućeg poremećaja u isporuci čipova, jer bi i kratkotrajna blokada ostrva mogla da izazove ozbiljne posledice po svetsku ekonomiju.

Pored tehnologije, Tajvan ima i ogroman geostrateški značaj, pošto se nalazi u takozvanom „prvom lancu ostrva“ kojim SAD, zajedno sa saveznicima, pokušavaju da ograniče širenje kineskog vojnog uticaja prema Pacifiku. Američke baze u Japanu, na Filipinima i na Guamu povezane su upravo kroz taj bezbednosni pojas a eventualna kineska kontrola nad Tajvanom značajno bi promenila odnos snaga u regionu. Zato Vašington, uprkos zvaničnom priznavanju politike „jedne Kine“, nastavlja da prodaje oružje Tajpeju, šalje delegacije i održava tesnu vojnu saradnju sa ostrvom.

Američki državni sekretar Marko Rubio izjavio je početkom maja da „mir i stabilnost u Tajvanskom moreuzu predstavlja vitalni interes Sjedinjenih Država“, dok kineski zvaničnici tvrde da upravo takve izjave podstiču separatističke snage na ostrvu.

Tajvanski moreuz širine 180 kilometara razdvaja Kinu – azijsko kopno – od ostrva Tajvan i povezuje Južno kinesko more na jugozapadu sa Istočnim kineskim morem na severoistoku, foto, By Unknown author - U.S. Department of State, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=78761831 

Šta zapravo želi Peking

Za kinesko rukovodstvo pitanje Tajvana nije samo teritorijalni spor, već simbol završetka perioda koji u Kini nazivaju „vekom poniženja“, odnosno epohe od sredine 19. do sredine 20. veka kada su strane sile nametale Pekingu neravnopravne ugovore, zauzimale luke, delile sfere uticaja i odvajale kineske teritorije. U kineskom državnom narativu upravo zato povratak Hongkonga 1997, Makaa 1999. (koji su bili pod britanskom, odnosno portugalskom upravom do tada, pa formalno vraćeni Kini), i konačno „ujedinjenje“ sa Tajvanom (koji nikada nije međunarodno priznat kao posebna država, ali ima sopstvenu vlast, vojsku i politički sistem još od 1949, zbog čega Peking i dalje govori o „ujedinjenju“), predstavljaju deo procesa obnove nacionalnog suvereniteta i povratka statusa velike sile. Zbog toga Peking sve agresivnije reaguje na svaki signal koji liči na međunarodno priznanje Tajvana kao posebne države, pa kinesko Ministarstvo odbrane gotovo redovno odgovara vojnim vežbama nakon američkih poseta ostrvu ili novih ugovora o prodaji oružja.

Početkom maja kineska vojska izvela je novu seriju pomorskih i vazdušnih manevara oko Tajvanskog moreuza, uključujući simulacije blokade luka i presretanja brodova, što su kineski državni mediji opisali kao „upozorenje separatistima i spoljnim silama“. Kineski avioni i ratni brodovi poslednjih godina gotovo svakodnevno ulaze u zone protivvazdušne identifikacije Tajvana, čime Peking pokušava da pokaže da može da kontroliše prilaz ostrvu bez formalnog početka rata.

Si Đinping pitanje Tajvana vidi i kao lično političko nasleđe, jer je još na partijskom kongresu 2022. izjavio da se „istorijski zadatak nacionalnog ujedinjenja mora ostvariti“. Za razliku od ranijih kineskih lidera koji su bili spremniji na dugotrajno odlaganje rešenja, Si je pitanje Tajvana prebacio u centar kineske strategije i nacionalnog identiteta, povezujući ga sa „velikim preporodom kineske nacije“.

Mnogi analitičari tako smatraju da je Tajvan danas najopasnije mesto na svetu – ne zato što rat mora da počne odmah, već zato što ni Peking ni Vašington više ne žele da pokažu slabost u pitanju koje oba smatraju ključnim za svoju buduću poziciju u svetu.

Taipei, sa oko sedam miliona stanovnika, glavni je grad Tajvana, foto

https://www.pelago.com/en/activity/pklsy-combo-taipei-101-observatory--miramar-ferris-wheel-taipei/

Da li je na pomolu nova velika kriza

Napetost između SAD i Kine dodatno je porasla posle najava novih američkih paketa vojne pomoći za Tajvan koje Peking smatra direktnim mešanjem u unutrašnje kinesko pitanje. Vašington je još tokom prethodnih godina odobravao ugovore Tajpeju od više milijardi dolara za prodaju sistema protivvazdušne odbrane, raketa „harpun“, tenkova „abrams“ i lovaca F-16, dok je administracija Donalda Trampa između 2017. i 2021. potpisala više velikih vojnih paketa ukupne vrednosti od 18 milijardi dolara. Tokom maja 2026. američki mediji objavili su da Bela kuća razmatra novi paket pomoći vredan oko 14 milijardi, uključujući napredne protivbrodske sisteme i dodatnu opremu za nadzor mora i vazduha, što je izazvalo oštru reakciju Pekinga.

Kinesko Ministarstvo spoljnih poslova upozorilo je posle susreta Si Đinpinga i Donalda Trampa da je pitanje Tajvana „prva crvena linija koja se ne sme preći“ i da će Kina „preduzeti odlučne mere“ ukoliko Vašington nastavi da jača vojnu saradnju sa ostrvom.

Zbog toga mnogi analitičari danas upravo Tajvan vide kao sledeće moguće veliko globalno žarište, naročito jer bi eventualni sukob uključio dve najveće svetske sile i ključne trgovačke pravce Pacifika. Posledice takvog sukoba bile bi ogromne: poremećaj trgovine kroz Južno kinesko more, prekid proizvodnje čipova, rast cena elektronike i energenata, kao i ozbiljan udar na svetske berze i lance snabdevanja.

Američki admiral Samuel Paparo upozorio je 2026. pred Kongresom da kineska vojska „ubrzano razvija sposobnosti za moguću blokadu ili invaziju Tajvana“, dok kineski vojni analitičari tvrde da upravo američko naoružavanje ostrva povećava rizik od rata. Tako spor oko Tajvana danas postaje potencijalna tačka iz koje bi mogao da nastane najveći geopolitički i ekonomski potres još od Drugog svetskog rata.

*U ovoj rubrici ćemo pokušati da pojasnimo aktuelne događaje tako što ćemo se podsetiti ključnih činjenica i istorijskog konteksta koji su im prethodili a koje smo u haosu raznoraznih narativa i tumačenja – možda i zaboravili. Čitaoci su pozvani da i sami predlože teme među onima koje su obeležile proteklu nedelju a kojima bi želeli da se BalkanMagazin pozabavi. Predloge možete slati na office@balkanmagazin.net.