KAKO SMO DOVDE DOŠLI: KUBA KAO SLEDEĆA NA SPISKU

Početkom ove godine Kuba se suočila sa jednim od najtežih trenutaka u novijoj istoriji: nestanci struje, nestašice goriva i duboka ekonomska kriza poklopili su se sa pojačanim pritiskom Sjedinjenih Država da se promeni politički kurs zemlje. Američka strategija, zasnovana na ograničavanju dotoka energije i postavljanju jasnih političkih uslova, podseća na ranije pokušaje destabilizacije – ali u znatno složenijem međunarodnom okruženju. Dolazak ruskih tankera, kontinuirana podrška Kine i paralelne globalne krize, poput rata u Iranu i poremećaja na energetskom tržištu, pokazuju da Kuba više nije izolovani slučaj, već deo šire borbe za uticaj.

Zato se danas ne postavlja samo pitanje da li Vašington može da slomi kubanski otpor, već i da li bi takav pritisak mogao da proizvede suprotan efekat i ojača veze Havane sa globalnim rivalima SAD, te ponovo otvori geopolitički front – na samim vratima Amerike.

Šta Amerika zapravo hoće

Najnoviji potezi Vašingtona prema Kubi jasno pokazuju da se pritisak više ne vodi samo kroz klasične sankcije, već kroz direktnu energetsku blokadu koja ima za cilj da oslabi samu osnovu funkcionisanja države. Nakon što su obustavljene isporuke nafte sa strane, Kuba je početkom marta doživela višednevne nestanke struje i kolaps energetskog sistema, što je dodatno produbilo ekonomsku krizu. Istovremeno, iz Vašingtona dolaze i jasni politički uslovi, uključujući pritiske da se promeni državno rukovodstvo kao deo eventualnog dogovora o ublažavanju sankcija. Takav pristup uklapa se u širu strategiju Sjedinjenih Država u Latinskoj Americi, pa se poslednjih meseci, nakon Venecuele i Irana, sve otvorenije govori da je upravo Kuba sledeća tačka pritiska. Cilj nije samo promena unutrašnjih političkih odnosa, već i ograničavanje uticaja Rusije i Kine u neposrednom američkom susedstvu, što Vašington otvoreno navodi kao bezbednosni razlog za oštriju politiku prema Havani.

Američka administracija ističe i ideološki okvir – potrebu za „demokratizacijom“ i zaštitom ljudskih prava, ali se paralelno insistira i na ekonomskim reformama koje bi otvorile kubansko tržište za strane, pre svega američke kompanije. U praksi, međutim, kombinacija energetskog pritiska i političkih zahteva pokazuje da se radi o pokušaju da se vlast u Havani dovede u poziciju u kojoj mora da bira između opstanka sistema i ekonomskog kolapsa. Zato se sve češće postavlja pitanje da li je krajnji cilj Vašingtona promena režima na Kubi – ili njeno postepeno uklapanje u američki politički i ekonomski poredak na zapadnoj hemisferi.

Od revolucije do danas

Sukob između Kube i Sjedinjenih Država traje još od 1959. godine, kada je Fidel Kastro preuzeo vlast i nacionalizovao američku imovinu na ostrvu, čime je otvoren dugotrajan politički i ekonomski konflikt. Već početkom šezdesetih godina Vašington uvodi sveobuhvatan embargo koji traje do danas i predstavlja najduži takav režim sankcija u savremenoj istoriji. Tokom decenija, taj pritisak nije bio samo ekonomski – uključivao je pokušaje destabilizacije, političke izolacije i otvorene konfrontacije, poput kubanske raketne krize 1962. godine.

Uprkos tome, Kuba je opstala, zahvaljujući kombinaciji unutrašnje kontrole sistema i spoljne podrške, najpre Sovjetskog Saveza a kasnije Venecuele, Rusije i Kine. Posebno težak udarac usledio je nakon raspada Sovjetskog Saveza devedesetih godina, kada je ostrvo ostalo bez glavnog ekonomskog oslonca, ali ni tada politički sistem nije promenjen. Sankcije su dodatno pooštravane zakonima poput Helms-Bartonovog akta koji su proširili pritisak i na strane kompanije koje sarađuju sa Kubom.

Najnovija faza pritiska 2026. godine koja uključuje i blokadu isporuka nafte, ponovo je dovela zemlju na ivicu ozbiljne krize, sa nestancima struje i rastućim socijalnim nezadovoljstvom. Ipak, kubanska vlast i dalje odbija ustupke i, uprkos izolaciji i krizama, uspeva da očuva svoj politički sistem.

Sankcije kao oružje

Politika Sjedinjenih Država prema Kubi decenijama se kreće u talasima – od kratkih perioda popuštanja, poput približavanja tokom administracije Baraka Obame, do ponovnih zaoštravanja koja su danas dostigla novi maksimum pod Donaldom Trampom. Osnovni obrazac, međutim, ostaje isti: kada politički dijalog ne donese željene rezultate, pritisak se vraća kroz sankcije, najčešće usmerene na energetiku i finansije.

Najnoviji primer se upravo dešava, gde su SAD praktično presekle dotok nafte na ostrvo, blokirajući tankere i vršeći pritisak na zemlje poput Meksika i Venecuele da obustave isporuke, čime je Kuba dovedena u stanje ozbiljne energetske krize. Sankcije se tako koriste kao instrument političkog uticaja, sa jasnim ciljem da se pogoršaju ekonomski uslovi i podstakne unutrašnji pritisak na vlast u Havani.

Sličan model primenjen je i u Venecueli, gde su finansijske i naftne restrikcije prethodile direktnoj američkoj intervenciji početkom godine i hapšenju predsednika Nikolasa Madura. U oba slučaja, ključna tačka pritiska bila je upravo kontrola nad energentima – u Venecueli kroz ograničavanje izvoza nafte a na Kubi kroz blokadu njenog snabdevanja. Ipak, između ove dve zemlje postoje i važne razlike: Venecuela je veliki proizvođač nafte, dok je Kuba gotovo u potpunosti zavisna od uvoza, što je čini daleko ranjivijom na spoljne udare. Zbog toga sankcije na Kubi brže proizvode direktne posledice – od nestanaka struje do nestašica osnovnih potrepština i praznih rafova, što je trenutno slučaj, te su kao takve centralni mehanizam za širenje političkog uticaja u regionu.

Kuba između blokade i novih savezništava

U jeku najteže energetske krize u poslednjih nekoliko decenija, Kuba se sve otvorenije okreće novim savezništvima kako bi ublažila posledice američke blokade. Dolazak ruskih tankera sa naftom ovog meseca, uprkos jasnim upozorenjima Vašingtona, postao je simbol tog zaokreta i test koliko je Moskva spremna da podrži svog dugogodišnjeg saveznika. Iako pojedine isporuke kasne ili se preusmeravaju pod pritiskom sankcija, jasno je da Rusija pokušava da održi prisustvo na Karibima i pokaže da američka blokada više nije apsolutna.

Istovremeno, Kina se ne pojavljuje „spektakularno“ kao Rusija, ali kroz trgovinu, kredite i dugoročne energetske aranžmane ostaje jedan od ključnih partnera Havane, posebno u kontekstu šire globalne energetske krize izazvane ratom u Iranu. Pomoć Kubi stiže i iz drugih delova sveta – od humanitarnih pošiljki iz Evrope i Latinske Amerike do pokušaja alternativnih energetskih rešenja, što pokazuje da ostrvo više nije potpuno izolovano kao u vreme Hladnog rata. U takvim okolnostima sve češće se postavlja pitanje da li se u Karibima formira nova geopolitička linija razdvajanja, u kojoj se prepliću interesi Sjedinjenih Država, Rusije i Kine.

Američki pokušaji da spreče isporuke nafte i istovremeno ograniče prisustvo drugih sila u regionu ukazuju da se Kuba ponovo posmatra kao strateška tačka u neposrednom susedstvu SAD. Pred Kubom su zato dva moguća scenarija: dalja eskalacija pritiska koja bi mogla da dovede do još dublje ekonomske krize i političkih tenzija, ili postepeno otvaranje prostora za pregovore i ograničeno popuštanje sankcija.

U međuvremenu, već su pokrenuti prvi kontakti između Havane i Vašingtona, što pokazuje da ni jedna strana ne zatvara vrata dijalogu, uprkos oštroj retorici i rastućim tenzijama. Upravo u toj neizvesnosti – između blokade i novih savezništava – odlučivaće se ne samo budućnost Kube, već i šira ravnoteža snaga u zapadnoj hemisferi.

*U ovoj rubrici ćemo pokušati da pojasnimo aktuelne događaje tako što ćemo se podsetiti ključnih činjenica i istorijskog konteksta koji su im prethodili a koje smo u haosu raznoraznih narativa i tumačenja – možda i zaboravili. Čitaoci su pozvani da i sami predlože teme među onima koje su obeležile proteklu nedelju a kojima bi želeli da se BalkanMagazin pozabavi. Predloge možete slati na office@balkanmagazin.net.