KAKO SMO DOVDE DOŠLI: IRAN I SAD NADOMAK DOGOVORA – ILI RATA

Novi krug pregovora o iranskom nuklearnom programu, započet 6. februara u Omanu, dolazi u trenutku kada su tenzije već na ivici pucanja. Iza diplomatskih osmeha stoje godine sankcija, uzdrmana unutrašnja scena u Iranu i otvorena upozorenja da bi svaki pogrešan potez mogao da zapali čitav region. U vazduhu zato lebdi više od pitanja obogaćivanja uranijuma – pregovara se o ravnoteži snaga na Bliskom istoku, o ulozi sila poput Rusije i Kine, ali i o tome da li svet ima snage da spreči novi rat pre nego što vest o njemu stigne na naslovne strane.

Susret u Omanu: dobar početak ili zatišje pred buru

Pregovori između Irana i SAD o iranskom nuklearnom programu održani su u petak, 6. februara u glavnom gradu Omana, Muskatu, nakon višemesečnih tenzija u regionu. Oba tima su za sada razgovarala indirektno, u odvojenim prostorijama i uz predstavnike Omana kao posrednike, što jasno pokazuje koliko je poverenje i dalje krhko. Iranski ministar spoljnih poslova Abas Aragči opisao je sastanak kao „dobar početak“, naglašavajući spremnost da se nastavi dijalog, ali je odbacio pritiske da razgovori obuhvate druge teme poput balističkih projektila ili regionalnih sukoba.

Sa američke strane, delegaciju su predvodili specijalni izaslanik Stiv Vitkof i savetnik Džared Kušner, što govori o ozbiljnosti pristupa Vašingtona, ali i o kombinovanju diplomatije sa snažnim vojnim signalima, budući da su i američke snage u regionu povećane. Predsednik SAD Donald Tramp nazvao je razgovore „veoma dobrim“, ali je istakao da vojna opcija ostaje na stolu ako se ne postigne brzo rešenje, što je naglasilo tenziju.

Glavno pitanje koje je ostalo nerazjašnjeno jeste iranski program obogaćivanja uranijuma: Teheran insistira da razgovori ostanu fokusirani na nuklearni program i pravo na obogaćivanje, dok SAD traže opipljive garancije da Iran neće težiti nuklearnom oružju. Iran je spreman da razmotri ograničenja obogaćivanja u zamenu za trenutno ukidanje nekih sankcija i smanjenje vojnog prisutstva SAD oko svojih granica, ali ovi predlozi tek treba da se razrade u narednim rundama dijaloga.

Nakon sastanka u Muskatu dogovoreno je da se pregovori nastave, ali bez preciznog datuma ili sadržaja sledećih sednica, što ostavlja prostor i za novu eskalaciju ako dve strane ne pronađu zajednički jezik. Iako je diplomatski ton bio oprezno pozitivan, tenzije su i dalje visoke: u regionu su raspoređene američke krstarice i borbeni avioni a Iran nije odustao od svog stava o nuklearnom programu, što navodi analitičare da upozore da je ovo ipak zatišje pred buru a ne stvarna prekretnica u smirivanju tenzija.

Uprkos tome, susret u Omanu ipak predstavlja prvi korak u obnavljanju direktnih kanala između dve strane, od kada su u junu 2025. izbile otvorene vojne konfrontacije, što znači da svet, barem na papiru, još pokušava da izbegne pun sukob.

Unutrašnja kriza i geopolitički pritisci

Iran od početka 2026. potresaju najmasovniji protesti poslednjih decenija, koji su izbili krajem decembra zbog naglog pada kupovne moći, inflacije i duboke ekonomske krize a ubrzo se pretvorili u otvoreni bunt protiv teokratskog režima. (Ovde možete pročitati više o protestima u Iranu.) Demonstracije su se održavale u desetinama gradova širom zemlje a neki izvori ukazuju da je broj stradalih tokom represije višestruko premašio hiljade civila, što je označeno kao jedna od najsmrtonosnijih kampanja državne represije u novijoj iranskoj istoriji.

Bezbednosne snage odgovorile su silom: širom zemlje došlo je do masovnih hapšenja a vlada je uvela najduži „internet mrak“ u istoriji Irana, što je dodatno otežalo praćenje protesta i komunikaciju demonstranata sa svetom. U gradovima poput Rašta i Fardisa, snage reda su zapucale na ljude, što je stvorilo atmosferu straha i eskalaciju konflikta između građana i vlasti. Režim je proteste najavio kao delo „terorista“ i „ekstremista“, dok su zvaničnici, uključujući predsednika Masuda Pezeškiana, pokušavali da potisnu nemire i istovremeno pripišu krivicu stranim silama za podsticanje haosa. Ova interna kriza značajno utiče na pregovore sa SAD, jer Teheran pokušava da balansira između popuštanja pritiska spolja i očuvanja kontrole nad unutrašnjim nezadovoljstvom.

Za legitimnost iranske delegacije pred međunarodnim partnerima protesti predstavljaju dvostruki problem: s jedne strane, vlast mora da pokaže stabilnost, a sa druge, krvava represija umanjuje moralnu osnovu njene pozicije. Svetska javnost i organizacije za ljudska prava osudile su gušenje protesta i pozvale na odgovornost, što dodatno polarizuje pojedine države u oceni legitimiteta iranskog rukovodstva.

Što se tiče velikih sila „nasuprot Zapadu“, geopolitički posmatrano, Kina i Rusija zasad izbegavaju otvorenu kritiku Teherana, ali ne pokazuju ni spremnost da se angažuju kao javni zagovornici iranskog režima, jer ne žele da eskaliraju tenzije sa Zapadom dok se pregovori vode u Omanu.

Ormuški kanal i rizik globalnog konflikta

Ormuški moreuz, uski morski prolaz između Irana s jedne strane i Omana i Ujedinjenih Arapskih Emirata sa druge, jedna je od najvažnijih pomorskih arterija na svetu. Kroz ovaj kanal prolazi oko 20 odsto globalnog izvoza nafte i dnevno ga koristi stotinak teretnih brodova. Zato je strah od njegove blokade uvek prisutan kada se tenzije u regionu pojačaju, ali zatvaranje prolaza bio bi ekstreman potez sa teškim posledicama.

Iran je u junu 2025. godine formalno razmatrao zatvaranje Ormuškog moreuza kao odgovor na napade i pritiske Zapada a iranski parlament je čak podržao takvu opciju, mada konačnu odluku mora doneti vrhovno bezbednosno telo zemlje. Komandant mornarice Revolucionarne garde takođe je izjavio da Teheran ima kapacitet da blokira prolaz, ali da za sada to neće učiniti. Tokom prva dva meseca 2026, iranska garda planirala je vojne vežbe sa artiljerijom i upotrebom simulatora u Ormuškom kanalu, što je izazvalo upozorenja američke Centralne komande da takve aktivnosti ne smeju da ugroze slobodu plovidbe i stabilnost trgovine. Iran je, međutim, negirao da ima nameru da izazove eskalaciju ili zatvori prolaz, opisujući planirane vežbe kao – rutinske i odbrambene.

Reakcije Zalivskih država, naročito Saudijske Arabije i Emirata, bile su oprezne, ali jasne. Ormuški kanal mora da ostane otvoren, poručile su ove zemlje, bez obzira na međusobne tenzije, jer svako zatvaranje preti da uzdrma globalnu ekonomiju i sigurnost isporuka energenata. Za svet, svaka ozbiljna pretnja zatvaranjem prolaza nosi sa sobom opasne implikacije: ako bi Iran prekinuo slobodan prolaz, cene nafte bi brzo porasle, istorijski saobraćajni kanali bili bi prekrojeni a mnoge ekonomije bi mogle da upadnu u logističke krize.

Analitičari naglašavaju da bi zatvaranje Ormuškog kanala imalo dvostruki efekat. Donelo bi štetu po sam Iran, jer i njegove sopstvene izvozne rute zavise od prolaza, dok bi potencijalno izazvalo i oštre odgovore SAD i njihovih saveznika, pa čak i vojnu intervenciju da se osigura slobodna plovidba. Manji incidenti u području, poput zaplene tankera zbog sumnje na krijumčarenje ili američkih presretanja iranskih bespilotnih letelica, isti su pokazatelj koliko je ovaj moreuz epicentar mogućih konfliktnih situacija, i kako svaka provokacija može brzo da eskalira.

Stručni posmatrači zato čak i pri najtežim tenzijama vide zatvaranje prolaza kao malo verovatan scenario, jer bi njegova realizacija nanela ozbiljnu štetu Iranu i izazvala niz neželjenih vojnih posledica širom regiona.

*U ovoj rubrici ćemo pokušati da pojasnimo aktuelne događaje tako što ćemo se podsetiti ključnih činjenica i istorijskog konteksta koji su im prethodili a koje smo u haosu raznoraznih narativa i tumačenja – možda i zaboravili. Čitaoci su pozvani da i sami predlože teme među onima koje su obeležile proteklu nedelju a kojima bi želeli da se BalkanMagazin pozabavi. Predloge možete slati na office@balkanmagazin.net.