KAKO SMO DOVDE DOŠLI: PRIPREMA TERENA DA IRAN POSTANE REALNA META

Iran je u 2026. ušao sa novim talasom protesta. Već prvih dana januara izginuli su demonstranti, što je vlast u Teheranu suočilo sa ozbiljnim bezbednosnim i političkim izazovom. Za razliku od prethodnih protesta, fokus je na socijalnom nezadovoljstvu koje je brzo preraslo u otvoreni politički bunt. Istovremeno, reakcije spolja nisu izostale – od javnih poruka Donalda Trampa do rastućeg interesa Izraela da iransku nestabilnost poveže sa nuklearnim pitanjem.

Protesti se odvijaju u trenutku kada je Iran izgubio deo regionalnog uticaja, nakon slabljenja Sirije i savezničkih grupa poput Hezbolaha i Huta. Vlasti pokušavaju da nemire predstave kao deo šireg pritiska Zapada, dok demonstranti insistiraju na unutrašnjim uzrocima krize. Time se unutrašnji sukob u Iranu ponovo pretvara u međunarodno pitanje. Upravo u toj tački nastaje ključno pitanje – kako smo dovde došli i šta ovi protesti znače za Iran, region i svet.

Od socijalnog bunta do političkog izazova

Novi talas protesta u Iranu počeo je krajem decembra 2025. u Teheranu kao odgovor na duboku ekonomsku krizu, naročito na rekordnu devalvaciju valute i snažnu inflaciju koja je pogodila životni standard širom zemlje. Demonstracije su inicijalno pokrenuli trgovci i vlasnici radnji, ali su se vrlo brzo proširile na studente i građane u više od 30 gradova, uključujući Isfahan, Mešhad i Hamadan. Ovi protesti su pre svega odgovor na ekonomsku kataklizmu — urušavanje valute, porast cena hrane i goriva. Sigurnosne snage su odgovorile oštrom represijom; u sukobima je, prema izveštajima iranskih medija i organizacija za ljudska prava, poginulo najmanje šestoro ljudi u nekoliko provincija, i to baš 1. januara 2026. Bunt se širi i u ruralne oblasti, dok studenti i druge demografske grupe sve više preuzimaju vođstvo protestnih akcija, što ukazuje na prelazak socijalnih zahteva u širi politički izazov za celokupni režim.

Ipak, iranski zvaničnici uzvraćaju optužbama da demonstracije podstiče „strani faktor“ poput SAD i Izraela, mada bez konkretnih dokaza, što je u skladu sa dugom praksom Teherana da političku krizu pripiše spoljnim neprijateljima kada to možda jeste slučaj, ali i kada nije. Uprkos tome, sam karakter protesta – sa sloganima protiv teokratske vlasti i zahtevima za promenama, jasno pokazuje da je nezadovoljstvo dublje od „pukog“ ekonomskog. Ovaj preobražaj iz socijalnog bunta u politički izazov predstavlja novi test stabilnosti Islamske Republike i potencijalnu prekretnicu u odnosima vlasti i društva, ali i vezama Teherana i sveta.

Između unutrašnjeg pritiska i spoljne pretnje

Vlast u Teheranu na proteste odgovara kombinacijom policijske sile, ograničavanja interneta i narativa da je reč o pokušaju destabilizacije države, uz optužbe na račun „spoljnih centara moći“. Američki predsednik Donald Tramp u više javnih poruka ponovio je da SAD podržavaju „pravo naroda na slobodu“, ali bez najave direktne intervencije, zadržavajući fokus na pritisku sankcijama. Izrael, koji Iran vidi kao ključnu bezbednosnu pretnju, koristi unutrašnju krizu u Teheranu da dodatno upozori na opasnost iranskog nuklearnog programa i potrebu jače međunarodne kontrole.

Nuklearno pitanje se tako ponovo vraća u prvi plan, iako su pregovori o obnovi nuklearnog sporazuma praktično zamrznuti a Iran nastavlja aktivnosti koje Zapad ocenjuje kao zabrinjavajuće.

Istorijski kontekst: od šaha do Islamske republike

Pad šaha Mohameda Reze Pahlavija 1979. godine i Islamska revolucija pod vođstvom ajatole Homeinija označili su radikalan prekid odnosa Irana sa Zapadom i početak dugotrajnog sukoba sa Sjedinjenim Državama. Iste godine usledila je talačka kriza u američkoj ambasadi u Teheranu koja je trajala 444 dana i trajno oblikovala neprijateljski odnos dve zemlje. Iran je od tada SAD i Izrael postavio kao glavne spoljnopolitičke protivnike, uz otvoreno nepriznavanje izraelske države i podršku palestinskim grupama.

Tokom decenija, Teheran je gradio mrežu regionalnih saveznika, oslanjajući se na Siriju kao ključnu državnu potporu i na Hezbolah u Libanu kao najjaču paravojnu polugu uticaja. Međutim, rat u Siriji od 2011. godine ozbiljno je iscrpeo i Damask i Iran, finansijski i vojno, slabeći njihovu pregovaračku poziciju u regionu. Režim u Damasku je pao 2024. a na vlast došao „rehabilitovani“ pripadnik Al Kaide kao saveznik sunitskih zalivskih zemalja i Zapada. (Više o tome pročitajte u jednom od ranijih tekstova o Siriji.) Hezbolah se poslednjih godina suočava sa ekonomskim kolapsom Libana, gubicima u sukobima sa Izraelom i pojačanim međunarodnim pritiskom, iako i dalje ostaje značajan faktor. Huti u Jemenu, iako vojno aktivni, trpe posledice dugotrajnog rata, sankcija i direktnih udara Zapada, što ograničava njihovu operativnu slobodu.

Paralelno s tim, nuklearni sporazum iz 2015. godine doneo je kratko otopljavanje odnosa, ali se povlačenjem SAD iz sporazuma 2018. sve vratilo u zonu otvorenog konflikta. Tokom 2025. Sjedinjene Države su izvele i više vazdušnih udara na ciljeve za koje su tvrdile da su povezani sa nuklearnim postrojenjima u Iranu, što je dodatno zaoštrilo tenzije između Teherana i Vašingtona.

Unutrašnji protesti – od Zelenog pokreta 2009, preko ekonomskih nemira 2019, do talasa demonstracija iz 2022. nakon smrti Mahse Amini, žene koja je umrla u pritvorskom centru gde je dospela zbog kršenje pravila o nošenju hidžaba, pokazali su duboko i trajno nezadovoljstvo u društvu. Zbog kombinacije spoljnog pritiska, oslabljenih savezništava i unutrašnjih kriza, Iran se danas nalazi u znatno nepovoljnijoj poziciji nego pre 10 godina.

Šta nas čeka u 2026.

Ako se aktuelni protesti i međunarodni pritisci nastave, 2026. bi mogla doneti dalje slabljenje iranskog uticaja, naročito na Bliskom istoku i u Persijskom zalivu. Zapad će verovatno pokušati da iskoristi trenutak za jačanje sankcija ili novi diplomatski okvir, ali bez garancija da će Teheran popustiti. Za Izrael to znači nastavak politike odvraćanja i preventivnih udara, uz stalni rizik šire eskalacije. Rusija i Kina će pažljivo balansirati, podržavajući Iran politički, ali bez preuzimanja tereta njegove unutrašnje nestabilnosti. Za manje zemlje, uključujući i nas, ova nova situacije znači produženi period globalne neizvesnosti, viših energetskih rizika i sveta u kojem regionalne krize sve brže prerastaju u globalne.

*U ovoj rubrici ćemo pokušati da pojasnimo aktuelne događaje tako što ćemo se podsetiti ključnih činjenica i istorijskog konteksta koji su im prethodili a koje smo u haosu raznoraznih narativa i tumačenja – možda i zaboravili. Čitaoci su pozvani da i sami predlože teme među onima koje su obeležile proteklu nedelju a kojima bi želeli da se BalkanMagazin pozabavi. Predloge možete slati na office@balkanmagazin.net.